Sve se vidi sa Golemog stola

Opet sam u Babušnici, ovog puta sa Aleksandrom i Vekom. Odlučili smo, u subotu, da se popnemo na Stolsku planinu, na vrh Golemi stol (1.239 metara nadmorske visine), tamo gde su bogumili i staroverci iz srednjeg Ponišavlja bežali od Rastka Nemanjića i plaćeničke surove vojske iz Bavarije. A Bavarci baš nisu imali milosti za Srbe, koji nisu hteli da se odreknu boga Vida i Isusa iz Ohrida. A šta ako je i Nemanja bio Bavarac?! Jer, od sedam srpskih vlastelina koji su slovili za Nemanjinog oca, ni za jednog nije bilo čvrstih dokaza da mu je Nemanja bio sin. Uostalom, Živko Topalović je u Univerzitetskoj biblioteci u Berlinu našao dokaze da su Nemanjići germanskog porekla, ali ta važna brošurica Serbi i vlastela ćušnuta je i iz naših biblioteka... Elem, kolima smo došli do sela Kijevac, a onda dalje pešice. Seoski psi su na nas lajali, ali ne tako besno kao što smo očekivali, a nisu nam, baš, ni prilazili. Odlajali su nas, onako, poslovično. Valjda su shvatili da nismo ni šumokradice, ni lovokradice, ni neki drugi kriminalci, već samo grupica koja nema pametnija posla nego da se popne na Golemi stol. Išli smo šumskim putem koji su kamioni i traktori izlokali, a ispod opalog lišća krile su se rupčage i bare, i nije bilo baš za pešačenje u klompama. Ali, zato je uspon bio blag, kao put do Boga, naravno, ako si pesnik poput Rilkea. Penjali smo se dva sata, a onda je Veka predložio da skratimo put do vrha tako što ćemo da udarimo, uz liticu, po šipražju. E, tu sam već morao da obujem gojzerice koje mi je kupio Pavle, belopalanački agent CIA. I, ajd, uzbrdo, još malo pa četvoronoške, dok nas je po licu šibalo šipražje. Tu su mi, na oči, izlazile slike kako staroverci i bogumili beže glavom bez obzira pred surovom poterom koja seče mačem sve što stigne, a sve u ime Isusa iz Nazareta na čiji je jerusalimski prazni grob krenuo Fridrih Barbarosa, pozivajući i Nemanju da krenu zajedno. O, Gospode, da li sam se i pre hiljadu godina pentrao ovako ka Golemom stolu, bežeći od razularene vojske Rastka Nemanjića, mladog bahatog plemića?! A kada smo se, najzad, uspentrali na liticu Golemog stola, ukazao nam se božanstven prizor. Kao da smo zajedno sa Bogom gledali na ono malo jadne, divne jugoistočne Srbijice. Kad, gle, šta mi Miško Holivud iz Bele Palanke šalje na vajber?! Kroter Lab, globalna ekološka grupa iz Ciriha koja se bori da sačuva, zaštiti i oporavi prirodu, ubeležila u svoj planetarni program i sela, šume i livade pirotskog regiona, još malo, pa i Golem stol?! Aleksandra i Veka sumnjičavo vrte glavom. Sumnjiv im Kroter Lab iz Ciriha što se toliko sekira za sela i šume ispod Stare planine. K. G. Jung, moj guru iz Švice, međutim, kaže: „Nemojte da sumnjate u Kroter Lab! Oni, zaista, hoće da pomognu da se izborimo sa klimatskim promenama i da se poboljša zdravlje i blagostanje čoveka. A to što su se zainteresovali i za pirotska sela može da znači kako u Kroter Labu sede i neki Srbi. Ne zaboravi, dečače, da u Cirihu već sto godina postoji i društvo Tajna Srbija, a oni i te kako dobro znaju da vode poreklo od onih srpskih bogumila koji su, bežeći od Nemanjića, odabrali Švajcarsku za svoju drugu domovinu!“ I, zaista, kamiončine i sa Suve planine teraju drva za ogrev za Novi Sad i Sloveniju, a livade postaju pustare, jer kiše spiraju ionako tanak sloj plodne zemlje, a ispod je crvena zemlja na kojoj ništa ne uspeva. Moja Crna je, takođe, zabrinuta, pa kaže: „Lepo je što ste se penjali na Golemi stol, nego napiši sa Aleksandrom i Vekom pismo Kroter Labu da dođu kod tebe u Vidovo! Da vide šta da se radi sa Suvom planinom!“