Svet će uništiti mržnja, a ne korupcija

I dok Južni vetar: Ubrzanje još puni bioskope, naš proslavljeni glumac Predrag Miki Manojlović već se sprema za premijeru narednog filma Bilo jednom u Srbiji Petra Ristovskog, čija je premijera zakazana za prvi mesec 2022. No ogroman uspeh nastavka popularnog akcionog krimića Miloša Avramovića, gde je ponovio ulogu Cara, nakon istoimene serije od prošle godine, navode nas na samom početku razgovora na pitanje o fenomenu Južnog vetra. „U ogromnom broju TV serija koje se prikazuju na svim kanalima sa nacionalnom frekvencijom i bez nje, serija Južni vetar zauzima vodeće mesto po gledanosti i popularnosti. Nekad, kad sam se prvi put susretao sa filmskom kamerom, učeći sve što profesori glume na FDU ne znaju i ne mogu nas naučiti niti pripremiti vaše biće za veliku životnu avanturu, za dugo putovanje kroz sopstvene nepoznanice sve do katkad iznenađujućeg upoznavanja jedino i samo vašeg „onog iznutra“, bio sam deo čuvene serije Otpisani. Popularnost Otpisanih je bila u to vreme nemerljiva. Jugoslavija je bila prikovana za male ekrane uživajući u TV fenomenu tih dana i godina. Tada, kad sam počinjao svoju ljubav sa filmskom kamerom, nije bilo mnogobrojne TV produkcije kao danas. Nije se mogao upoređivati domet petorice Otpisanih ni sa jednom TV produkcijom. Otpisani su bili i ostali skupoceno TV nasleđe mnogim generacijama koje nisu bile rođene u vreme snimanja serije. Danas je ogromna gledanost serije i filmova Južni vetar i Ubrzanje fenomen bez premca. Cenim uspeh najnovije generacije filmaša koji su stvorili Južni vetar. Scenarista, reditelja, scenografa, snimatelja, kostimografa, tonaca, električara, majstora maske i svetla, producenata i sjajnih glumaca bez kojih pravi film nikako nije moguć. Volim što sam bio u njihovom društvu podjednako pažen kao što sam ja pazio i uvažavao njih. Mi ćemo se ponovo okupiti sledeće godine i nastaviti ličnu avanturu refleksa na ovaj tren koji živimo.“ Kako objašnjavate toliku popularnost Južnog vetra, jer nisu u pitanju samo ljubitelji iz mlađe populacije? Ne znam koliko ljudi godišnje napusti našu zemlju i okolne zemlje, popularno zvani „region“, ali ako su približno tačne tvrdnje vladinih organizacija naše države a i stranih, iz regiona godišnje ode stotine hiljada ljudi. Ko to onda, ipak, u milionskim brojevima gleda film? Fenomeni se teško daju objasniti. Mladost regiona obožava Južni vetar, očigledno ga gleda dobar deo populacije srednjeg životnog doba. U loše vreme za postojanje filma na velikom ekranu, u vreme interneta i svih mogućih nosača slike i zvuka, može se reći po broju bioskopske publike da Južni vetar gleda i starija populacija. Južni vetar je i u Hrvatskoj i u BiH napravio neverovatan rezultat. Da li vam se čini da kultura prevazilazi granice, da ovakvi filmovi razbijaju neke stereotipe? Staro, opšte mesto naše stvarnosti jesu mostovi koje kultura gradi, a politika ih ruši ili ne koristi. Kako kad. Ruši ih strasno uvek pred velika stradanja kao što ih je godinama tiho, ispod oka, rušila do smrti Tita. Nakon njegovog odlaska petorazredni političari su to činili javno, planski, primitivno organski, pripremajući se za oslobođenu primenu mržnje putem ubijanja, praćeni hiljadama napaljenih masa tog novog vremena izgrađenog na ruševinama prethodnog. U tom starijem novom vremenu od 9. maja 1945. stoji osnovni uzrok svega što se dogodilo i do danas se događa - nije se uradila prva, osnovna stvar u državi - izvršila denacifikacija. Posle strašnog Drugog velikog rata na talasu radosti preživelih i građenja srećne budućnosti koja je bila tako blizu da se od blizine nije ni videla, građene su nove vrednosti na temelju podrazumevanja dobrih strana izostanka denacifikacije Jugoslavije od 1945. nadalje. Lažno stanje jedinstva hranilo je primitivizam i ekstremni, tada skrivan, nacionalizam. Međunarodni tretman te države od strane onih koji se uvek pitaju i odlučuju o sudbinama malih je omogućio jugouspavanku podržavajući je dolarima. Stvorena je velika grupa, do tada na sve poznate načine porobljenih, izrabljivanih, rasturenih država, nacija, rasa, pod imenom Pokret nesvrstanih. Veliki broj tadašnjih članova nesvrstanih je kasnije, kad je bilo potrebno, ponovo rasturen, bombardovan, rušeni su režimi i spolja i iznutra, tako da je i ta oaza mira, ljubavi i nesvrstane jednakosti postala fatamorgana. Ostali su negde samo poneki relikti umetnika nesvrstanih zemalja. Pao je Berlinski zid. Pokret više nije bio potreban. Prirodni resursi nisu više nesvrstani. Svrstani su u strane državne kompanije zapadne hemisfere i podeljene narode, verski, rasno, politički. Idila. Ovde, u beskrajnom prostoru umetnosti „regiona“, mada gušeni, nisu nestali kreativnost, pamet, sloboda, nastala su dela koja izdržavaju iskušenja vremena koje prolazi, veliki umetnici su dali svoj obol smislu postojanja, stvaranja, dali najbolje delove sebe ljudima, državi, Evropi i svetu, uprkos tvrdom režimu u svim njegovim varijantama do 1991. A potom haos. Nesreća koju umetnost nije mogla da spreči. Politika je mogla. Mnogi umetnici su prestali to da budu kada su haosu dali sebe. Neki nisu dali sebe i ne daju ni danas sebe, gradeći i dalje mostove koji se lako ruše, a teže stvaraju. Posle oktobarskih promena, kojima su umetnici bili i te kako potrebni i zaslužni što je do njih došlo, politika ih, voleći samu sebe, brzo zaboravlja, pokazuje svoje neznanje, kulturnu nezrelost, donosi 2009. za kulturu očajan zakon čije posledice snosimo, sa svim neuspelim pokušajima izmena do danas. Lustracija nije sprovedena. Da, stara istina je ponovo naučena. Politici smo potrebni, ali nakratko. Ipak, sve se nadam da će primere pojedinačnih i katkad institucionalnih teško građenih kulturnih veza, mostova sa Podgoricom, Prištinom, Skopljem, Sarajevom, Zagrebom, LJubljanom, inspirisati političare da kulturu razumeju, shvate njen izuzetan značaj, kao posebnu priliku u prevazilaženju loših odnosa. Sve se nadam da su prošle pokazne vežbe pozorišta, književnika, filma, pesnika, slikara, nastale u vremenu posle ratova primeri koje treba shvatiti, svakodnevno ih se sećati, primeniti gde god se to hoće. Kulturom možemo skratiti decenijska neslaganja sa samima sobom i sa susednim državama. Još nešto, osnovna stvar koju bi daroviti političari trebalo da shvate jeste činjenica strateškog značaja kulture i izuzetne brige za nju. Da li se u Srbiji dovoljno izdvaja iz budžeta za kulturu? Kako će kultura uopšte preživeti nakon pandemije? Ne, ne izdvaja se dovoljno za kulturu. Izdvajanja jesu povećana, ali je pitanje kako se novac raspoređuje. Kako i ko ih upotrebljava? Naš kulturni prostor je mali, ali nije tesan. Ima prostora za sve načine izražavanja. Koliko novih knjiga godišnje puni knjižare, to je velika radost i još jedan dokaz vitalnosti i neuništivosti talenta. Pravi dar uvek nađe svoj put do čitalaca, do filmske, posebno pozorišne publike, do koncerata i u zadužbini velikog Kolarca koji nije uspeo da utiče na današnje bogate majstore svojih zanata. Kolarac i svi veliki ljudi koji dadoše ljubav i novac gradivši zadužbine nisu mogli pretpostaviti da će tamo neka generacija posle njih biti toliko nekulturna, a sa toliko puno novca. Slabost je to ovdašnjeg mentaliteta, nema osećanja - čast retkim izuzecima - da se svojoj državi mora ostaviti zidani dokaz da je volite i pazite na nju. Da pripadate civilizovanom društvu koje manje ceni izazove i pogodnosti Marbelje, Kajmanskih ostrva, Monaka, Hongkonga, krajolika poreskih rajeva, od potrebe da svojoj sredini ostavite nasleđe koje će opominjati sledeću generaciju veoma uspešnih ljudi da nastave delo zaboravljenih predaka u čijim zadužbinama danas živimo na razne načine. Dakle, postavlja se pitanje da li posle svega nedorečenog od 1945. do danas postoji svest i znanje da samo kulturni pojedinac menja svet, a ne masovna talasanja u vidu hajd’mo ručice gore od sreće splavarske šabanije ili pod pretnjom oružja. Uživamo da gledamo kako se „igrate“ s likovima negativaca na filmu, ali da li imate moralnu dilemu kada prihvatate tu vrstu uloga? Da li je svet prepušten samo lošim momcima? Bez mistifikacije, gluma je neobjašnjiva. Gluma nije ponašanje. Glumci ponašanja su zanatlije. I tako mora biti. Pozdravljam. Gluma koja podrazumeva vladanje zanatom i raznim tehnikama i ide dalje jeste istinsko postojanje na sceni. Ne ponašanje. Smisao putovanja kroz nepoznate oblasti mog „onog iznutra“ jeste potraga za osećanjima, inteligencijom, strukturom ličnosti koja je skoro uvek složena i ambivalentna. Dogodi se da u sebi pronađete mrak koji niste ni slutili da je u vama. Prepoznate ga, uplaši vas, prihvatite ga, razvijate ga do kraja, postajete njegov deo i kad se to dogodi, kad je mrak osvojen, vi izloženi sopstvenom pogledu gledalaca to zaista jeste. Tada počinje igra, igra duha u svim pravcima. Takva igra duha se takođe zove gluma. Teško opisiva sloboda. Ona postaje velika, magična kada i vi koji niste u meni postajete njen deo. Ima li spasa za svet i za našu zemlju, koja je duboko ogrezla u korupciji? Neće korupcija uništiti svet toliko brzo koliko će ga brzo uništiti mržnja. Mržnja je ime današnjice. Skrivena reč u mnogim srcima a tako vidljiva, tako prisutna. Na svakom koraku vreba. Sve iz nje potiče. Teško se u sebi podnosi a lakše se u drugima prepoznaje. Zato je još opasnija. Mržnja se krije iza nezadovoljstva, nanesenih uvreda, nepravdi, iza nemoći da svoj život učinimo boljim, iza lažno ljubaznih osmeha, prijatelja koji će vas izdati kad-tad i koji vam i nisu bili prijatelji. Ego, veliki zli ego tera vas da prodate dušu za nešto. Kao Geteov Faust. Nešto. Kako dobra reč nešto. Zatim samosažaljenje koje zapravo skriva mržnju prema samom sebi. To će nas uništiti. Koliko su vas lično pogađali napadi javnosti na društvenim mrežama? Nemam društvene mreže. Imam imejl. Nikoga nisam napao putem društvene mreže. Ni morske ribe nisam napadao mrežom. Uvek udicom ili roneći na dah podvodnom puškom. Vi i riba u njenom prostoru. Sportski i dosta fer, zar ne? Ne kaže se „snalazi se kao čovek u vodi“ već je izreka o dobroj adaptiranosti „kao riba u vodi“. Loviti udicom je veština od davnina neophodna da bi se prehranili. Napadati ribu u njenom prostoru je mnogo teže. Ima neke borbe sa prirodom u tim trenucima. Jedan na jedan. Ne flota sa mnogo lovaca mrežom na jednu ribu. Kako se riba povlači i skriva u sve veće dubine postaje vrlo teško i borbu sa njom retko dobijate zato što niste riba. Čovek ste. Nadbiskup Stanislav Hočevar mi je pre neki dan na prigodi na koju smo bili pozvani proslavljajući 75 godina od osnivanja Saveza slepih Srbije i 50 godina trajanja biblioteke za slepe u jednom trenutku rekao: „Bog je stvorio čoveka da ima leđa.“ Da, svaki čovek ima leđa koja mora da nosi i mišljenje koje nose društvene mreže. Velika idila čoveka i društvenih mreža traje. Teško će to ići. Teško kad je masovno. Ketch 22 je u tome što je prvu društvenu mrežu stvorio jedan čovek, a uhvatio je dobar deo čovečanstva u mrežu. Ono što se dogodilo u Filmskom centru Srbije, sa poništavanjem konkursa eminentnih autora, nakon čega je usledio napad na Gorana Markovića sa svih strana, otvorilo je iznova pitanje cenzure i kažnjavanja za javno izgovorenu reč. Da li vam se ponekad čini da nas je vlast odvela civilizacijski unazad? Događaji u FCS imaju više aspekata. Ne samo ovi poslednji, već i dugogodišnji događaji sa kojima javnost nije upoznata. FCS nema autonomiju. FCS bi trebalo, kao u svim državama solidne kinematografije, odvojiti od Ministarstva kulture i osnovati samostalni Nacionalni filmski centar. Naša kinematografija odavno zaslužuje nezavisan filmski centar koji odgovara samo svom osnivaču. Vladi Srbije. Dugogodišnje iskustvo nas uči da je više nego teško svake godine raspisivati konkurse za filmove svih vrsta, razvoj scenarija, koprodukcije itd, zato što Statut FCS nalaže da svaki konkurs mora imati komisiju koju imenuje direktor FCS, a odluku potvrđuje Upravni odbor koji broji devet članova. Potrebno je svake godine pronaći 50 markantnih umetnika koji podeljeni u komisije vrednuju projekte. Isti mogu biti birani dva puta zaredom. Pauza, pa onda opet mogu postati deo neke od komisija. Tako je dolazilo do odluka, krađa delova scenarija, duplih, triplih paseva tipa Moša-Tirke-ja, i gool. Moša ili Tirke su uvek u timu. Pitao sam se davno i sad se pitam, gde su tih 50 fantastičnih umetnika i poneki producent koji će svake godine biti deo komisija? FCS uvek nekako napuni te komisije, ali teško je poverovati u sud onih koji našoj kinematografiji nisu previše dali ili ništa nisu dali. Ima komisija koje zaslužuju respekt. Mnoge ne zaslužuju i ovakav način odabira filmova pod hitno treba promeniti kao i način dodele sredstava u svim kategorijama. Ovogodišnja imenovana i izabrana komisija FCS za konkurs eminentnih autora zaslužuje respekt. Na konkursu su sredstva odobrena za tri reditelja, Srđana Dragojevića, Želimira Žilnika i Gorana Markovića. Da svima bude jasno, ta odobrena sredstva su tek inicijalna sredstva sa kojima reditelji nastavljaju potragu za sredstvima u fondovima van FCS. Bez tih, početnih sredstava reditelji ne mogu nigde konkurisati. Ni u komšiluku, ni na evropskim fondovima. Logično. Ako vas vaši nisu podržali, zašto bismo to mi činili. Sva trojica su stvorili filmove koji su branili kulturu naše zemlje svuda gde su bili prikazivani. Međutim, u UO FCS ima samoproglašenih i nepotrebnih čuvara režima. Potpuno bespotrebno i neukusno je kršenje procedura obaranjem dobijenih konkursa. Manipulisanje odlukama stručne komisije nanosi štetu filmu, svađa nas međusobno, bruka nas u inostranstvu. Neshvatljivo je i arogantno nerazumevanje UO i članova koji nisu od stida podneli ostavke, kao oni koji su ih od sramote podneli, da je Evropska filmska akademija obaveštena da će svi njeni članovi biti obavešteni o ovom skandalu. Slika cenzure, neslobode u Srbiji odletela je u svet. Šteta koju je ugledu naše zemlje naneo UO FCS je velika, a nepravda naneta trojici autora opasna. UO, zapravo njegov ostatak nije više legitiman budući da niko od zaposlenih u FCS nije u njemu i ne želi više da sarađuje sa predsednikom UO. Vreme je da predsednik i ostatak članova UO podnesu neopozive ostavke. Što pre to bolje, pre nego dođe do združenog javnog otpora ovoj sramoti celokupne filmske porodice Srbije koja nije mala. Danas u vreme mržnje dovoljan je mali broj pogrešnih ljudi na pogrešnom mestu i eto mraka. Još nešto, ovo nije slučaj Gorana Markovića, ovo je slučaj Želimira Žilnika, Srđana Dragojevića i Gorana Markovića. Ovo je slučaj službenice UO. Izmišljenim pravilima je oduzela pravo na stvaranje, kršeći pravila FCS. Ne moram se ni u čemu slagati sa javnim istupima ova tri velika reditelja sa kojima sam stvarao pokretne slike, ali branim njihovo pravo i obavezu da im pomognem da i dalje stvaraju i snime svoja tri filma koja žele zato što su to zaslužili svojim delom, a ne rečima. Kako je došlo do toga da više ništa ne sme da se kaže, a da čovek ne bude javno „razapet“? Šta mislite o ponašanju vlasti prema kritički nastrojenim umetnicima? Marin Držić kaže ko bi gori, sad je doli. U vreme netolerancije i mržnje koje traje i napreduje u raznim oblicima i fazama još od 1945, ovi što su gori uvek su odgovorniji od onih što su doli. Kad se svičuju, situacija se menja, ali je ista. Ovi što su bili dole a sad su gore podižu samopouzdanje i ton. Potom opet promena i tako, uvek neko bude „donji“. Šta god rekao, kod nekog si donji. Postaje besmisleno to gužvanje tvitova u svemiru ko je donji, a ko je gornji. Većina ljudi je umrežena u mreže i nije im dobro tamo. Nisu slobodni. Uhvaćeni su ali i navučeni da brzo razapinju koga požele. Potcenjivanje pametne reči umetnika nije dobro. Treba ih čuti bez predrasuda. Umetnici su po definiciji čovekoljubivi, vole svoj narod, patriote koje retko mrze druge narode ili pojedince. Mržnja provocira mržnju, preoštre reči lete, stvaraju napetost i ne koristi nikome. Ni vlastima, ni umetnicima. Prekasno je za glupo pitanje - a ko je prvi počeo? Kako tumačite politički angažman vaših kolega? Davno je Mira Marković promovisala ideju da pisci treba da pišu, glumci glume i da se ne bave politikom. Da li se vraćamo u to vreme? Zašto je za vlast slobodan politički stav gotovo subverzivna aktivnost? Politički angažman se definiše političkim radom. Članstvom u političkim organizacijama. Javna reč je sloboda govora i nije politički angažman. Jeste javno mišljenje o politici, ali reč angažman se ne može primeniti na one koji nisu aktivni članovi nijedne političke organizacije. Ima umetnika koji su članovi političkih organizacija. Aktivni i neaktivni. Ja nisam. Nikad nisam bio član nijedne političke organizacije što ne znači da nemam mišljenje o politici. Mira jeste bila političar, ali loš. Mira je bila i pisac na nivou Mir-Jam. Nije loše za nju, ali za nas je nedovoljno. Ovom prilikom ne bih dalje razvijao svoje političko biće iz razloga što bih dugo govorio o poziciji i još duže o opozicijama u našoj državi. Mnoge vaše kolege su se pridružile ekološkim protestima za život, čist vazduh, zemlju, vodu, budućnost… Kako da se izborimo za osnovna prava? Onog trenutka kada su se časnoj borbi mojih kolega za čist vazduh, bistru vodu, plodnu nezagađenu zemlju, čuvanje prirodnih strateških resursa, nezagađene reke, neusmrđene potoke izlivanjem fekalija u njih umesto u kanalizacionu mrežu, divlje deponije, šporete i frižidere na dnu jezera i reka, plastične kese duginih boja po drveću čim dune jači vetar, zagađene bunare, u nedostatku doslednog sprovođenja svojih političkih programa pridružili predstavnici pojedinih opozicionih stranaka, mnogi aktivisti su se osetili upotrebljenim. Prisustvo predstavnika nekih iz opozicije skupovima nestranačkih javnih ličnosti izgleda neiskreno budući da tu borbu nije ni započela opozicija već slobodni pojedinci okupljeni oko prave stvari. Sad je prava stvar, zahvaljujući nepotrebnom prisustvu opozicije, izgubila sve šanse da postane realnost. Ako je za to teško izboriti se, kako ćemo povratiti vrednosti koje su zauvek izgubljene? Na primer jezik medija čini se da je nepovratno vulgarizovan… Jezik medija prevashodno zavisi od ljudi na njihovom čelu. Vlasnika, urednika, ali poslednju reč imaju novinari. NJihova odgovornost je velika. Ostrašćenost, isključivost bez ostatka krasi njihov rečnik. Kao u Skorsezeovom fimu Alisa ne stanuje više ovde veliko novinarstvo ne stanuje više ovde. Ne znam gde se odselilo. Da li uopšte postoji i gde. Nema tu mnogo tajni. Kada Bi-Bi-Si otpusti svog prvog čoveka zbog mišljenja koje iznosi sve je jasno. Nema tajni. O privatnim medijima da ne govorim. Nažalost, slobodno nezavisno novinarstvo možda, ali možda, možemo meriti promilima u poplavi nevidljivo neslobodnog novinarstva u svetu i ovde. Nisu ovdašnji novinari većinom nikava iznimka, samo im je stil rđav. Ko može promenti ove činjenice? Jedino novinari sami. Imamo li ih dovoljno obrazovanih, a da nisu u penziji ili nisu više živi, dovoljno hrabrih da izdrže materijalnu oskudicu ako zbog svog rada do nje dođe? Zato su pojedinci važni, u novinarstvu neko mora vratiti smisao profesiji tražeći i braneći istinu pristojnim jezikom, ma koliko ih to koštalo. Kad u parlamentu neki SNS „poletarci“ ocenjuju i omalovažavaju ljude koji imaju impozantne biografije, šta vi kažete? Kažem da su vređanja Jelisavete Sablić i Dragana Bjelogrlića od strane seniora u parlamentu neprihvatljiva. Ma šta o njima pojedini poslanici privatno mislili. Kažem da se poletarci uče politici mudrošću, a ne nepotrebnom agresijom seniora, koja šteti poslaničkoj grupi kojoj pripadaju i ugledu parlamenta. Kako komentarišete odnos većinske javnosti prema filmu Quo vadis, Aida? Ovdašnji većinski odnos prema tom filmu je - tišina. Svaka velika nagrada koju dobije film iz naše zemlje ili okruženja je važna za sve nas i za širi prostor Balkana. Zato što obraća pažnju sveta na našu kreativnost. Zato su prestižne nagrade važne ne samo za dobitnike već za ceo „region“. Quo vadis, Aida? nosi fantastična glumica Jasna Đuričić, bez koje ne bi bilo ovog filma. Većinska tišina nije odgovor na tri najveće nagrade koje se mogu dobiti glasovima članova Evropske filmske akademije a koje je ovaj film dobio. Umesto da učimo kako se to radi i čestitamo dobitnicima, većinski ćutimo. Još nešto, talenat je neuhvatljiva duhovna disciplina. Ništa i nikome ne vredi bilo koja tema za film ako ste netalentovani. Netalentovani unište velike teme i oduzmu mogućnost talentovanima da na toj temi ili sličnim temama osvoje sve nagrade koje postoje na tlu Evrope. Quo vadis, Aida? je suprotan primer. Igrali ste dosta Šekspira. Kojim njegovim citatom biste najbolje opisali vreme u kome živimo? Veoma teško pitanje. Rekao bih čitajte sve što je vanvremenski Šekspir napisao. Sigurno ćete se u njemu prepoznati. Koja je „cena karte“ za let avionom koji je po vama dobio ime - „Miki Manojlović“? Nekoliko dana posle objave u medijima da jedan od aviona nacionalne kompanije nosi moje ime putovao sam u inostranstvo. Na proveri pasoša i bording karte na Aerodromu „Nikola Tesla“, uzevši kartu policajka me je pogledala krupnim očima i upitala: „Kako to da vi putujete ekonomskom klasom kad ste dobili avion?“ Odgovorih da u Evropi uvek putujem ekonomskom klasom i da nisam ja dobio avion, već da je avion dobio moje ime. Nastavila je: „Zar vam nisu dali doživotne besplatne karte i za biznis klasu?“ Odgovorio sam da nisu, da ništa nisam tražio i da oni ništa nisu nudili, ni ekonomsku ni biznis klasu, da mi je čast što jedan avion u bojama naše zastave nosi moje ime. „Ja vam ne verujem“, reče lepa policajka i poželi mi srećan put. Odleteo sam. U mesecima posle ovog događaja imao sam više poruka i poziva iz inostranstva u kojima su saradnici, poznanici stranci, videvši taj avion izražavali zadovoljstvo kako Er Srbija drži do ljudi prepoznatljivih u inostranstvu. Ovde, nezadovoljnici opšteg tipa više cene mržnju od aviona koji leti. Dragan Jovićević