Referendum o nepoznatom

Iako je proces izmena Ustava u delu koji se tiče pravosuđa trajao nekoliko godina, čini se da javnost nije mnogo obraćala pažnju na njega – osim nakratko kada je država pokušala da ga zbrza krijući se iza apela udruženja frizera, bravara, pekara i drugih strukovnih organizacija sličnog stepena vezanosti za sud. Nekim čudom taj manevar nije upalio, usledila je duža pauza, zatim novi krug javne rasprave, da bi konačno Skupština poslednjeg dana novembra donela odluku o raspisivanju ustavnog referenduma za 16. januar. NJena šesta tačka glasi: „Radi upoznavanja građana sa sadržinom Akta o promeni Ustava Republike Srbije koji se potvrđuje na republičkom referendumu, Akt o promeni Ustava Republike Srbije, sa obrazloženjem, objaviće se u Službenom glasniku Republike Srbije, kao sastavni deo ove odluke.“ To znači da su 193 poslanika (od prisutnih 196) glasala za rešenje po kome građani koji žele da znaju šta ih tačno pitaju na referendumu, treba da odu na sajt Službenog glasnika (Pravno-informacioni sistem RS), pronađu broj u kome je odluka objavljena i... otkriju da je za pristup potrebno platiti godišnju pretplatu od 39.600 dinara, što je gotovo duplo više od iznosa svih jednokratnih pomoći koje su građani mogli da dobiju od države u pandemiji. Rezultat ovakvog pristupa javnom informisanju je, prema istraživanju agencije Faktor plus sprovedenom u decembru, da je samo osam odsto građana u potpunosti upoznato sa temom referenduma. Srećom, ti isti poslanici su doneli i Zakon o referendumu u kome piše da je RIK dužan da u roku od 20 dana od njegovog raspisivanja sastavi tekst informacija o aktu koji se usvaja i da u njemu „treba verno i u jednakoj meri da odražava stavove strana koje se zalažu za različite odgovore na referendumsko pitanje“. I zaista, baš poslednjeg dana istraživanja javnog mnjenja, taj tekst je objavljen u dnevnim novinama, a naknadno je pronašao put i do poštanskih sandučića. Međutim u tom letku se nije našao nijedan razlog zašto bi neko glasao protiv, a sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić ukazuje na dodatne probleme sa njim: „Građanima se navode neke stvari koje su gotovo irelevantne. Pitanje definisanja sudske vlasti i njene odvojenosti i nezavisnosti je i sada definisano u Ustavu i može da dovede u zabunu da je to nešto što se menja. Zatim se, primera radi, navodi kako su sada definisani uslovi za razrešenje sudija čime se garantuje njihova nezavisnost, što je upravo jedna od stvari koje je Venecijanska komisija kritikovala – da su ti razlozi nedovoljno jasni i da ostavljaju preveliki prostor za različita tumačenja. U najmanju ruku oni ne daju potpunu informaciju o onome šta se dešava. Da se uradilo ono što je bila obaveza, a to je da se makar ono što je Komisija primetila kao problem predstavilo kao razlog protiv, siguran sam da bi građani imali potpuniju sliku. Makar oni koji žele da se informišu na pravi način. Ovako ispada da mi dobijamo nekakav idealan tekst.“ Dezinformisanju se pridružila i izvršna vlast tvrdnjom da bi glasanje protiv predloženih izmena zaustavilo evropske integracije u rasponu od „godinu, možda godinu i po“ ako pitamo Aleksandra Vučića, do čak četiri godine ako pitamo Anu Brnabić. Nisu nam objasnili kako smo bez promenjenog Ustava upravo otvorili pregovarački klaster zelene agende, niti zašto bi se to pitanje isprečilo otvaranju klastera konkurentnosti i inkluzivnog rasta, koje se očekuje ove godine. A svakako se nisu usudili da pomenu da su očekivanja pregovaračkog poglavlja 23 („Pravosuđe i osnovna prava“), mnogo šira od predmeta referenduma. Recimo, u tom poglavlju poslednjeg izveštaja Evropske komisije, zamereni su nam veoma slabi rezultati u procesuiranju ratnih zločina, odsustvo nedvosmislenih i odlučnih koraka za sprečavanje i suzbijanje korupcije, kontinuirani verbalni napadi visokih funkcionera na novinare, slaba zaštita uzbunjivača... Spisak je poduži i što bi se reklo „ima posla, ko želi da radi“, kakav god bude ishod 16. januara. „Na čitavom našem putu evropskih integracija, koji nije nimalo slavan, pokazalo se da je daleko važnije ono kako mi zaista uređujemo stvari u ovom društvu, a ne koliko ćemo brzo neke propise doneti. Suština se pokazala opravdano važnijom od forme. U tom smislu mislim da preti druga opasnost: da upravo ovakvim ishitrenim ustavnim izmenama uskoro možemo doći u situaciju da Evropa oceni da naše pravosuđe, bez obzira na to što smo usvojili Ustav, ne zadovoljava standarde. I onda ćemo se ponovo naći na početku čitavog procesa, samo ovaj put u još težoj poziciji u kojoj bi trebalo ponovo da uveravamo građane da su nam potrebne ponovne izmene Ustava“, kaže sudija Majić. Pri tome, vlastima će biti potrebno puno sreće (ili političke trgovine) da EU zažmure nad okolnostima u kojima se pristupa izmeni Ustava, a koje bacaju ozbiljnu senku na legitimnost postupka, od kojih je najmanji problem činjenica da Venecijanska komisija ne preporučuje sprovođenje referenduma po novim propisima barem godinu dana od njihovog donošenja. „Reč je o momentu u kom mi imamo nesumnjivo sasvim podeljeno društvo, po više osnova, u kome imamo praktično jednopartijsku Skupštinu koja je takva zbog bojkota najvećeg dela opozicije, ali u svakom slučaju nije jedno reprezentativno telo ovoga društva. Imamo potpunu blokadu najvećeg dela institucija i u krajnoj liniji imamo parlament koji se možda i od svih skorašnjih saziva najlošije odnosio prema pravosuđu. Svi ti i neki drugi argumenti govore u prilog tome da ovo nije trenutak za izmenu temeljnog pravnog akta države i da nije bilo nikakve potrebe za tolikom žurbom, naročito imajući u vidu koliko dugo taj proces traje i koliko smo već puta pomerali rokove. Mislim da je trebalo sačekati da se konstituiše jedan reprezentativniji parlament i da se onda pristupi ovom poslu“, navodi Majić. Na sličnim pozicijama se nalazilo i Društvo sudija Srbije, koje je krajem aprila saopštilo da postizanje široke saglasnosti o promenama zahteva duži vremenski period koji ne bi trebalo oročavati, a naročito ne na tako kratak rok do sledećih izbora, i dodalo da se mnogi nedostaci važećeg Ustava mogu otkloniti kako izmenom propisa, tako i primerenijim ponašanjem političara. Međutim, nakon što su uključeni u radnu grupu koja je izradila konačnu verziju ustavnih amandmana, zauzeli su pozitivan stav prema predloženim rešenjima i ublažili odnos prema postupku u kome se do njih došlo. Kao dobre strane predloga navode ukidanje „probnog“ trogodišnjeg mandata sudija koji se biraju na funkciju prvi put, poveravanje izbora sudija i predsednika sudova Visokom savetu sudstva u kome više neće biti predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti, jačanje garancije nepremestivosti sudija (iz jednog u drugi sud) i proširivanje imuniteta sudija za mišljenje dato u vezi s vršenjem sudijske funkcije. Oduzimanje nadležnosti nad izborom sudija parlamentu svakako bi predstavljalo korak unapred. U njemu se već odomaćila praksa paušalnog odbijanja potencijalnih kandidata zbog neispunjavanja nekakvih „bezbednosnih kriterijuma“, koji niti su predviđeni zakonom (Zakon o sudijama od njih očekuje stručnost, osposobljenost i dostojnost) niti su nas poslanici ikada udostojili objašnjenja šta pod time podrazumevaju. A pokazalo se da, sem da se igraju Ilije Čvorovića, ne znaju baš šta da rade sa tom tačkom dnevnog reda, pa su tako prilikom poslednjeg izbora u decembru pričali, recimo, o pokušaju zloupotrebe Novaka Đokovića od strane opozicije. Visoki savet sudstva (VSS) koji bi izmenama Ustava dobio isključivu nadležnost nad biranjem i razrešavanjem sudija, takođe bi promenio sastav. U njemu se više ne bi nalazili ministar pravde i predsednik skupštinskog Odbora za pravosuđe, već šest sudija koje biraju sudije, predsednik Vrhovnog suda i četiri „istaknuta pravnika“ koje bira Skupština, a koje tekst amandmana definiše samo posedovanjem desetogodišnjeg iskustva u pravnoj struci. Ali da li je isključivanje političkih funkcionera iz sastava VSS dovoljno za odstranjivanje uticaja politike na sudstvo? „Vrlo brzo će se pokazati da ćemo umesto dva vidljiva predstavnika politike, koja smo do sada imali, imati četiri manje vidljiva. NJih bira parlament, dakle politička većina. I što je još gore, ako se ne postigne vrlo visok zahtev za političkom većinom, onda se njihov izbor prepušta petočlanoj komisiji koja je čisto političkog sastava. Plašim se da nemam poverenja da kod istih ljudi koji su opet pre neki dan vrlo ružno govorili o pravosuđu i o pojedinim sudijama, a što smo imali prilike bezbroj puta da vidimo, postoji bilo kakva iole iskrena namera da se ta stvar drugačije reši. Sastav tih tela ne isključuje mogućnost političkog uticaja - to kaže i Venecijanska komisija. Spadam u one koji su sigurni da će se sav potencijal tog političkog uticaja ponovo upotrebljavati jer nam iskustvo govori da imamo posla sa parlamentom i političkom kulturom u kojoj se pravosuđe uopšte ne tretira kao ravnopravna grana vlasti“, odgovara sudija Majić i postavlja pitanje kako bi izgledao izbor, kada bi parlament birao recimo istaknute novinare? Neočekivano, jedno od dva najuočljivija nazadovanja amandmana u odnosu na postojeći Ustav, uvedeno je upravo na sugestiju Venecijanske komisije. Umesto dosadašnje odredbe da je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije, na referendumu će se naći i predlog da zabranjen bude samo „neprimeren“ uticaj. Komisija se pribojavala da bi se u suprotnom moglo zaključiti da, na primer, medijski prilog o ročištu može izvršiti uticaj na sudiju – što se čini kao nepoznavanje lokalnog konteksta. Takva izmena sigurno neće zaustaviti predstavnike vlasti da novinare optužuju za šta god im padne na pamet, dok sa druge strane, znamo kako bi izgledalo kada bi dobili mogućnost da procenjuju da li su sudstvo pritiskali primereno ili neprimereno. Drugi jasan korak unazad tiče se sastava Visokog saveta tužilaca, u kome će se iz nejasnih razloga (Venecijanska komisija to nije predložila, naprotiv) naći jedan predstavnik tužilaca manje nego što je to sada slučaj. A što se tiče samog vrhovnog javnog tužioca (novo ime dosadašnjeg Republičkog javnog tužioca, mada će lično ime ostati isto – Zagorka Dolovac), predviđeno je da se za razliku od istaknutih pravnika koji se biraju dvotrećinskom većinom, bira većinom od tri petine glasova svih poslanika. U obrazloženju promena navodi se da se u važećem Ustavu već nalaze tri različita načina donošenja odluka u Skupštini i da se ne može „izvući neko jasno pravilo, odnosno jasan i konzistentan kriterijum na osnovu kojeg se ustavotvorac opredeljuje da o nekom pitanju Narodna skupština odlučuje jednom, drugom ili trećom većinom“, da bi potom za svoje uvođenje četvrtog načina (Ustav do sada nije poznavao petine) autori amandmana zaključili da su time ispunjeni evropski standardi, a pritom „ni na koji način nije povređena unutrašnja logika našeg ustavnog sistema“ – što zaista zvuči kao sprdnja. Pravnu aritmetiku na stranu, novina je i da će Vrhovni tužilac, postavljen političkom voljom, moći da izdaje obavezujuća uputstva na postupanje nižih tužilaca „u konkretnom predmetu“. I kuda nas sve to skupa vodi? „Mi možemo da razgovaramo o finesama nekih rešenja koja se nalaze u Ustavu, ali postoji jedan vrlo jednostavan test koji možemo sebi da postavimo, a to je pitanje da li prema novom modelu možemo da očekujemo tužilaštvo koje će pred lice pravde izvesti najviše nosioce političkih funkcija? To je test koji do sada tužilaštvo nije prolazilo, a nažalost moje je uverenje – nadam se da bi praksa mogla da me demantuje – da ni prema novom modelu nećemo dobiti takvo tužilaštvo. Pre svega zato što tužilaštvo i dalje neće imati odlučujuću kontrolu nad policijom tamo gde je to potrebno, da bi se procesi za koje je javnost najviše zainteresovana ishodovali jednom pravosnažnom presudom ala Sanader u Hrvatskoj“, izjavio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Miodrag Jovanović. Izmenivši Zakon o referendumu pod pritiskom blokada puteva, vlast se postarala da se u njemu nađe prelazna odredba po kojoj se na već raspisani referendum primenjuje prethodna verzija zakona, tako da se u slučaju njegovog neuspeha može ponoviti već naredne godine. Ne možemo biti sigurni da li bi SNS iskoristio taj period za unapređivanje predloga ustava ili samo kampanje za mobilizaciju svojih glasača. Ali time dolazimo do neobične situacije u kojoj je svejedno kakvog smo političkog opredeljenja. Bilo da imamo veru da bi vlast bila spremna na dodatne „ustupke“ ukoliko referendum na uspe ili u iskrenost opozicije koja se zalaže za nezavisno pravosuđe (a čiji je deo imao priliku da ga uspostavi, pa nije), na referendumu najviše smisla ima da zaokružimo „ne“. A ako verujemo da je predloženi tekst verovatno najviše što možemo da očekujemo i od jednih i od drugih, onda je smislenije glasati za njegovo potvrđivanje.