Osvajanje prostora slobode

Kada je 3. maja Tviter svojim korisnicima, umesto neuspele kopije Instagram storija, ponudio Spejs, odnosno Prostore, kako se ova opcija na srpskom zove, niko nije mogao ni da pretpostavi da će ova opcija postaviti nove standarde na društvenim mrežama. Zamišljena kao mesto na kome će ljudi moći da ćaskaju bez dopisivanja, Spejs je brzo stekao popularnost, dobijajući neočekivane koristi, što je najviše zavisilo od sastava ljudi koji organizuju Spejs konferenciju i onih koji im se pridružuju. I, dok su mnogi Spejs shvatili kao proširenu verziju četova uživo koji nude druge društvene mreže, poput Vajbera i Vatsapa, pokazalo se da je opcija uključivanja više stotina, pa i hiljada ljudi, za neke države značila priliku da isprobaju kako izgleda sloboda govora. Ta razlika u očekivanjima koja proističe iz rigidnosti države u kojoj se govornici nalaze, najviše se očitovala na Spejsu koji je organizovao sad već bivši CEO Tvitera DŽek Dorsi, kako bi najavio odlazak iz ove firme. Kao dan i noć smenjivali su se govornici, čije si mesto boravka bez gledanja mogao da odrediš samo na osnovu sadržaja izgovorenog. Oni iz SAD i Zapadne Evrope pričali su o prilici da saznaju najnovije informacije vezane za nauku, posebno za kovid-19, prava žena i rodne studije, svemirska istraživanja, ekologiju i tehnološki napredak. Za razliku od njih, govornici iz zemalja Trećeg sveta istakli su koliko im je Spejs pomogao da se okupe oko zajedničke borbe za pravo javnog političkog mišljenja, pružajući im priliku da pobegnu od života u represivnim režimima i kritikuju probleme u državi, u pokušaju da svoje zemlje učine boljim. Kao što je tad rečeno, jedna od ideja vodilja kreiranja Spejsa bila je prilika da se svuda podjednako pruži prilika za jačanje slobode javne reči i iskazivanja mišljenja, uz priliku da i oni koji žive u uznapredovalim demokratijama iz prve ruke čuju s kakvim se problemima suočavaju ljudi koji žive i rade u teškim društvenim i političkim uslovima. Demokratija na delu, prilika da se ravnopravno čuju glasovi svih zainteresovanih ima i prednosti i mane. Jedna od prednosti je veliki broj učesnika i slušalaca koji svakom Spejsu mogu da prisustvuju bez dozvole domaćina – i tu se njihova prava otprilike i završavaju. Jer, domaćin je taj koji određuje ko će i kad govoriti, on ima pravo da uključi i isključi sagovornika, da ukloni sadržaj koji govornici mogu da podele s ostalima, ako smatra da je iz nekog razloga neprikladan, drugim rečima, demokratija koja nije anarhija, osim ako domaćin ne odluči da je to način na koji će da komunicira sa učesnicima. U Srbiji, stvarne mogućnosti Spejsa videle su se prilikom organizovanja ekoloških protesta, kada je, zahvaljujući Tviteru, javnost iz prve ruke dobila priliku da čuje javljanja običnih ljudi, demonstranata, s terena, uz snimke protesta, učesnika, i nadzor ponašanja vlasti i policije. Brže nego bilo koja televizija, a one ionako prate samo dešavanja u velikim gradovima, manje iz želje, a više iz tehničkih nemogućnosti, Spejs izveštaji pokazali su, s jedne strane, razmeru protesta, a sa druge pružili priliku ljudima iz malih mesta da se, prvi put u istoriji, izjednače po značaju sa dešavanjima u velikim gradovima, možda čak i da budu iznad njih, bar na taj jedan dan. Ova vrsta društvenog nadzora nad ponašanjem vlasti pokazala je dve ozbiljne stvari: brzinu širenja informacija, ako se ona koordiniše iz pravih centara, spremnih da provere tačnost svakog poslatog klipa ili podatka izrečenog u Spejsu, i nemogućnost kontrole širenja ovakvih informacija od vlasti. Jer, Tviter je privatna, američka firma, sa sopstvenim pravilnikom ponašanja i potpuno neraspoložena da, bez ozbiljnog razloga, informacije o svojim korisnicima podeli nekim vlastodršcima na dalju zloupotrebu. Sve više ljudi i u svetu i kod nas postalo je svesno da je Spejs doneo revoluciju ne samo u društvene mreže, već i na čitavu medijsku scenu. Televizija je sad postala zastarela, prekasna, preteška, prespora, primorana da, umesto živog prenosa, svoje emisije preusmeri na naknadne komentare viđenog na Tviteru. Naravno da ovakav način komuniciranja ima svoje mane: pre svega, vrlo je teško u brzini razmenjenog prepoznati istinitu od lažne vesti, ali iskusni medijski radnici imaju alate da i to, baš kao kod svakog lajv uključenja, provere. Dakle, i to smo rešili. Spejs je danas kod nas postao poligon za politički dijalog na najvišem nivou. Vrlo brzo političari su shvatili da je to odlična prilika da porazgovaraju sa građanima, opipaju puls javnosti, a da ne moraju u kampanju od sela do sela, za koju većina nema ni vremena ni para. S druge strane, građani su dobili priliku da svojim vođama i „vođama“ skrešu u brk sve što imaju, jačajući tako, možda i nesvesno, principe demokratije. To su shvatili i predstavnici najviših struktura opozicije, ali i vladajuće stranke, pokušavajući da se nametnu dijalogom ili „dijalogom“ na Spejs, ali uz posledice: tu, naime, vladaju neka druga pravila, te vikanje uglas, vređanje bez posledica i uz naklonjenog voditelja ne pije vodu, a i Tviter može da vas za izrečeno i učinjeno kazni, ako već Tužilaštvo neće. Jer, podsetimo se opet, Tviter je privatna firma, zahvaljujući drugačijoj podeli karata iznad mnogih država, pa i svoje. Setimo se samo šta su uradili Trampu. Da li je bilo zloupotreba? O, da, svi znamo za priču o čuvenom gostovanju Vladimira Đukanovića u nekoj vrsti pokušaja otvorenog dijaloga, koji se neslavno završio po obe strane. Članovi vladajuće stranke odavno su dobili nalog da se aktiviraju na Tviteru, na kojoj je zajednica najmanja, ali najuticajnija. I dok je posao sa bot brigadama propao - najviše zahvaljujući opciji blokiranja naloga sa jedinom svrhom da retvituju stavove stranačkih funkcionera, uz komentare koji ne služe za komunikaciju prema ostalima, već za potvrdu aktivnosti i brojanje poena - Spejs nudi nove načine ulaska u svet opozicionog, ako ne i slobodnog mišljenja. Prvi je led probio Vladimir Đukanović, koji se s kritičara Spejsa i poruke da oni koji slušaju ovaj kanal „idu na izazivanje krvoprolića, jer nemaju političke ideje i znaju da na izborima nemaju šanse“, prebacio na „demokratu spremnog na otvoreni i pošteni dijalog s predstavnicima opozicije“, podelivši tako tviteraše na one koji bi pružili šansu demokratskim principima, i one koji su za lustraciju. Kako se završilo, znaju oni koji prate rad advokata Đukanovića, koji se posprdnim rečima obratio tviterašima, pokazujući da je na Spejsu bio iz drugih, a ne iz demokratsko-dijaloških razloga. S druge strane, učešće najviših predstavnika političkih partija pokazalo je koliku jačinu ima ovako neformalno izgovoren stav, te se uskoro na televizijama s nacionalnim frekvencijama može očekivati, poput nekadašnjeg Dnevnikovog dodatka i „Spejs dodatak“ emisijama u kojima se raspravlja o tvitovima poznatih i nepoznatih. Pokazalo je to i gostovanje tviteraša pod pseudonimima Bora Konj i Samodejo, koji vode najposećenije političke Spejsove, ugošćujući „perjanice“ srpske politike. Oni su, posle eksplozivnog Đukanovićevog gostovanja, pozvani i na „veliku televiziju“, doduše, bez nacionalne frekvencije, ali ipak pred mnogo većim gledalištem, i izneli svoje viđenje novog medija, načina na koji se tamo komunicira i svrhe njegovog postojanja, na taj način etablirajući Spejs kao relevantno mesto za političke i druge rasprave. Nedavno su na tvit politikološkinje Nine Stojaković o zlostavljanju njene sestre masovno reagovale članice i članovi Tvitera, koji su pod heštegom #NisamPrijavila objavljivali svoja iskustva kao žrtve fizičkog, seksualnog i psihološkog nasilja u porodici, okruženju, na poslu, ulici, od rođaka, prijatelja, kumova, profesora, dece. Spejs posvećen ovoj temi bio je mesto okupljanja nekoliko stotina žrtava, mnoge od njih prvi put su javno progovorile o zlostavljanju koje su doživele ili doživljavaju, a jedna drugoj bile su pre svega podrška i potpora. Spejs je tako postao svojevrsni lakmus-papir političkih, socioloških i društvenih prilika, pružajući mogućnost društvima sličnim našem da jačaju građansku svest, politički dijalog i ukazuju na sve probleme koji nas tište. I najbitnije – da su svi državni činovnici – od šalterskog službenika katastra do premijera i predsednika – u službi građana, njima odgovorni i na stalnom ispitu da li ispunjavaju obećane zadatke, zbog kojih su ih oni i izabrali. Da li ćemo i na koji način to iskoristiti, videćemo već na referendumu. Tehnologija je tu, samo od nas zavisi kako ćemo je iskoristiti. Ivana Radoičić