Rat ne sme da nam se desi

Za NIN iz Banjaluke Svi se slažu da je višestruko darovit, ali je, onako poizdalje, teško reći šta je i ko je on. Nikola Kolja Pejaković povremeno blesne kao glumac, onda kao reditelj, pa scenarista, pa muzičar, bavi se i producentskim poslom. I još, istovremeno ga i u Banjaluci i u Beogradu doživljavaju kao svog, nigde nije gost. Mnogi veruju da je paralelno napravio nekoliko uspešnih karijera, a šta on kaže za sebe šta je i ko je: „Ono malo škole što sam uspeo da završim, koristim kao potpis ispod imena, kad zatreba. Završio sam pozorišnu režiju na FDU. U stvari, to i jeste bio neki osnovni fundus znanja na koji se kasnije kalemilo sve drugo. Imao sam sreće i zakačio neke stare, legendarne profesore, od kojih, onako mlad i blesav, nisam uspeo da naučim koliko sam mogao i koliko su nudili, ali, eto, bar sam se očešao o neka njihova iskustva“, kaže Pejaković na početku intervjua za NIN. Umesto političara i dežurnih sveznalica mi smo povodom 30 godina Republike Srpske odlučili da razgovaramo sa vama, jesmo li pogrešili? Jeste. Ima mnogo boljih sagovornika ili, konkretnije, onih koji su zaslužili ovakav intervju, jer NIN je nekad, u vreme socijalizma, među poštenim Srbima, s ove strane Drine, bio na nivou božanstva; uz Politiku, obavezna literatura. Ne znam kako je danas, ali u meni se, na pomen NIN-a, refleksno, budi isti osećaj... Naravno, te i takve, zaslužne sagovornike, ne treba tražiti među političarima i umetnicima, već treba zaći u neki drugi svet. To je stvarni svet, to su oni koji su i srce i duša Srpske, to je ono malo poštenja što je ostalo. A ima takvih... Evo RS slavi trideset godina, šta kažete nekim ljudima, koji su slabije upućeni, šta je Republika Srpska? To je nada da ćemo ipak preživeti. Republika Srpska je, uz Srbiju, jedino što imamo; to je štit od svega - od preumljenja, prevaspitanja, menjanja DNK-a, koje sprovode naši vekovni neprijatelji (a oni su uvek isti i nisu samo naši neprijatelji, već neprijatelji istine, kreatori haosa i hohštapleri koji se bruse iz generaciju u generaciju), kao i od onog konkretnog - kame i koca. Radite u Banjaluci i Beogradu, i jedni i drugi vas doživljavaju kao svog, čiji ste vi u stvari? Za mene je to jedan isti prostor, i politički i kulturno. Možda nije de jure, ali de fakto - jeste. I kako vreme prolazi, te kulturne i esnafske veze su sve čvršće i prelaze iz jedne, nasleđene soc-matrice u kojoj se favorizovao glavni grad bivše SR BiH, u onu stvarnu i jedinu logičnu: mi smo jedan narod i delimo isto versko i kulturno nasleđe - mi smo Srbi i naš centar je Banjaluka, to je naša adresa. Važno je da nam se nikada više ne podmetne kukavičije jaje jugoslovenstva, te slatko-lažne i za Srbe pogubne ideje. Zvanično postoje i specijalne i paralelne veze između Srbije i Republike Srpske, kako se to vidi i kako se odražava na posao koji radite? Sve počiva na ličnim vezama, na prijateljskim i poslovnim kontaktima, na minulom radu. Mi koristimo svoje živote, svoje poslovne veze i prijateljstva da bi se učvrstila veza između Srpske i Srbije. To je, na kraju krajeva, neminovnost; mi smo upućeni jedni na druge i to nam je, iz hiljadu razloga, jedini izlaz. Kao i za vreme rata, Koridor života je isti, pravac je isti, samo je, u međuvremenu, nabačeno malo novog asfalta. Kako vidite situaciju u BiH, malo-malo pa se stanje dramatično zakomplikuje, ima li tu nekakvog pametnog raspleta? Nema. Nadam se da neće biti rata, to ne sme da se desi. Možemo da razgovaramo, da se prave kompromisi, ovi ili oni, ali ratovati se ne sme. Papir trpi sve, ljudi mogu da se raspravljaju, sukobljavaju idejama, ali rat mora da se izbaci kao opcija. Međutim, kao što građanski rat 90-ih nije počeo bez dozvole i pomoći velikih sila, da ih tako nazovem, tako i sad: oni nam i dalje kroje kapu. Političari u BiH su ljuto zavađeni, kakvo je stanje sa vama umetnicima? Ja nisam baš dobar sagovornik na tu temu, nemam gotovo nikakve kontakte sa umetnicima iz Federacije. Ovi što su sastavljali Bosnu, sistemski, kao da su je sastavili da se što pre raspadne. Možda drugačije nije moglo, ne znam, ali vidimo da je Bosna idealna za dve stvari - korupciju i državni kriminal; toliko ima ministarstava, nivoa vlasti, zaposlenih u javnom sektoru, da se sve može zabašuriti i sakriti. Opet kažem, možda nije drugačije moglo, ali ne verujem da nije... U tom smislu, kakva država takva i kultura: razjedinjena, iscepkana, puzajućom korupcijom zaražena... Uz promenu granica prilikom raspada SFRJ dobili smo i promenu sistema, nove društvene odnose, novi sistem vrednosti, sve je kažu na tržištu, kakav je to ambijent za umetnika? Umetnik je uvek sam. I nikad ne treba da gleda na sistem i da se oslanja na državu ili državne institucije, da čeka mrvice sa tog stola... On mora da radi, a država ako želi da pomogne, neka pomogne, hvala joj. Važno je naglasiti: što su političari inteligentniji i pošteniji, pomoć kulturi je veća. To je pravilo koje se ne menja hiljadama godina. Pa, sad, nek se svako nađe u tom aksiomu. Andrić je pisao o konzulskim vremenima i uhvatio duh jednog vremena, šta mislite hoće li umetnički svet „uhvatiti“ ovo vreme koje mnogi već zovu namesničkim vremenom? Koliko toga ima u ove „vaše“ tri serije i drugim poslovima? Mi smo osnivanjem Bosonoge produkcije, stavili pred sebe upravo taj zadatak - baviti se temama i tematskim krugovima ovog našeg kraja, naše Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, uhvatiti duh ovog vremena, napraviti svedočanstvo, oslikati ovaj postratni period onako kako ga vidimo i osećamo. To je naša obaveza i naš glavni posao. Bez namere da budemo pretenciozni, mi zaista verujemo da je ovo naše životno delo i jasna obaveza. Mi ne radimo samo za publiku danas, već i za naše pretke i naše potomke. I to se, čvrsto verujem, vidi i u tim serijama i u predstavama koje pravim u Narodnom pozorištu Republike Srpske. Baš se brzo pročula ta Bosonoga produkcija - već sa Mesom je napravljena dobra serija, Kosti su proglašene najboljom, šta je sa nastavkom? Trilogija Meso, Kosti, Koža je svedočanstvo o ovom vremenu, o postratovskoj Banjaluci i ljudima koji tu žive. Moram da kažem ovo: priča, odnosno, priče su apsolutna fikcija, i svaka sličnost je slučajna. Mi smo, ipak, ozbiljni ljudi i nije nam cilj da pojeftinjujemo naš rad, da ga bagatelišemo jeftinim dnevnopolitičkim i estradnim trikovima. Nije na meni da ovo kažem, ali serije Meso i Kosti, komedija Advokado, pokazale su da je naša Bosonoga produkcija iz Banjaluke, iz Republike Srpske, jedna zrela i stabilna TV produkcija i da znamo svoj posao. Pored nas nekoliko koji vodimo posao, tu je pedesetak mladih koji rade povremeno za nas, to su sve filmski radnici koji su došli sa naše banjalučke Akademije, stasali na banjalučkom asfaltu. Verujte, u našem poslu se zna ko šta može, sve se dobro zna. Serija Koža je u pripremi i mi verujemo da ćemo je, uz veliku pomoć RTS-a, snimiti dogodine, i tako krunisati našu banjalučku trilogiju. Koliko je i kako višedecenijska vladavina međunarodne uprave ovde, izazovna i ograničavajuća za stvaralaštvo svake vrste? Ma, oni nam nisu u vidnom polju... Stranci su kao neka nepogoda, bavimo se njima samo kad moramo da saniramo štetu koju oni, svesno ili ne, naprave. Ne radi se tu o tome da li oni pomažu ili odmažu, jer rade stranci i jedno i drugo; jedna ruka mije a druga bije; već se radi o njihovoj nadmenosti, o jednom elitističkom, da ne kažem, eugenističkom pristupu i tretmanu nas, Balkanjerosa. Međutim, da se razumemo, oni misle o nama isto ono što i mi o njima. Ali, to već traje stotinama godina, ista priča, jasno je svima da tu nema sreće... Opet kažem, najviše što može da se uradi je da se spreči rat, da se naprave mehanizmi da se to ne desi, a to, opet, mogu i rade samo oni, jaki i bogati, da ne kažem, rogati. Sve drugo je utopija i gubljenje vremena; nemojte od nas da pravite vas, nećete uspeti. S duge strane, mi, Srbi, i danas i zauvek, u odnosu prema narodima sa kojima delimo ove prostore, treba da budemo spremni da oprostimo, da ne sudimo, i da budemo milostivi i dobre komšije. Sve drugo je nedopustivo. Sve drugo nije u pravoslavnom duhu. Ko se drugačije ponaša, ispisao se sa spiska Srba, sigurno. Naša istina je Hristos i svako skretanje sa njegovog puta je skretanje u haos, u pakao. Nema vas ili vas ne zovu tamo gde se obično viđaju politički prvaci. Ko koga izbegava, vi njih ili oni vas? Ja nikog ne izbegavam. Kad me pozovu, ja dođem, jer mislim da sve političko-intelektualne snage treba da budu saglasne i jedinstvene bar u jednom - iznad naših ličnih interesa uvek moraju da budu - Srbija, Republika Srpska i srpstvo. A iznad toga je, naravno, vera u Boga, u Isusa Hrista, Gospoda našeg. Pravoslavlje nam je napravilo našu srpsku državu i najčešće se u krugovima pravoslavnih i verujućih intelektualaca, staraca i monaha, može naći kvasac poštenja i ljubavi. Ko je Jugosloven, nije Srbin; to je, najzad, postalo jasno. Žito se, konačno, odvaja od kukolja. U tom smislu, nemam pravo da izbegavam bilo koga, ako me zove u ime Srbije i Srpske. Branislav Božić