Pritajeni vrhunci

Prvi utisak je krajnje emotivan: 2021. godina donela je povratak Martina Šorta. Samo ubistva u zgradi u kojoj uz Šorta igraju Stiv Martin i Selena Gomez (umesto Čevija Čejsa) ispostavila se kao lep „potrošač vremena“, a mogla je biti mnogo više od toga, dok je Šmigadun! - gde se Šort pojavljuje u ključnoj sceni prve epizode, kao „leprikon“ - pritajeni vrhunac televizijske godine. Hajdemo malo o tom „Šmiga... čemu?“, pošto je prilična nepoznanica. Par doktora čija je ljubav ušla u fazu stagnacije (mušku polovinu čini hirurg koji je tu granu medicine odabrao „da bi pomagao ljudima, bez potrebe da razgovara“) prelazi preko začudnog mosta u šumi i ulazi u grad čiji stanovnici žive po pravilima mjuzikla iz zlatne ere Holivuda. Smatrajući da su zalutali u nekakvu turističku atrakciju, posle par numera rešavaju da se vrate u dimenziju normalnih ljudskih bića, kada se pred mostom materijalizuje pomenuti „leprikon“ užasnuvši ih podatkom da će prelazak biti moguć samo u društvu „prave ljubavi“. Serija, u režiji Berija Sonenfelda, počinje frivolno, da bi postala više nego ozbiljna, uz gradonačelnika koji će kroz pesmu obzaniti sugrađanima, I’m a homosexual, it’s no longer subtextual, ili groficu iz Moje pesme moji snovi koja ovaj put odbija da bude odstranjena iz fabule – čiji je kostur, usput, pozajmljen od filma Brigadun sa DŽinom Kelijem - bez borbe. Zlosrećni genije Majk Vajt napisao je i režirao odličnog, po mešavini žanrova Šmigadunu! srodnog, Belog lotosa, i kao što bi mu se lako moglo desiti da ostane bez strukovnih priznanja, tako je za dlaku ispao i sa NIN-ove liste. Od serija koje su doživele istu sudbinu, valja istaći italijansku distopiju Ana, autorski rad proznog pisca Nikola Amanitija, ruski Psiho u režiji Fjodora Bondarčuka (pomalo i zbog domaće premijere u 2020. godini), američku Oni (Them), sledeće poglavlje u Beži!/Mi/Kendimen okrajku društveno angažovanog horora, možda i Gospodina Kormana (režija, scenario, glavna uloga: DŽozef Gordon-Levit, majku igra Debra Vinger) koji je pao kao žrtva pandemije – snimanje je prvo iz Kalifornije premešteno na Novi Zeland, da bi goruće teme zatim napale i scenario (uz srećnu okolnost da je Hjugo Viving zamenio ko zna koga u ulozi oca i bio očekivano odličan). Televizijski stvaraoci su ove godine počeli da prikazuju načine na koje pandemija oplemenjuje ili opterećuje njihova dela. U rimejku Bergmanovih Prizora iz bračnog života, recimo, „poštovanje mera“ je priključeno u postmodernim uvodima i zaključcima epizoda kako bi se uspostavio još jasniji formalni odmak, i time pomoglo gledaocu. Britanski libertarijanac Adam Kertis, koji je u nekom trenutku svog intelektualnog razvoja uspešno primio vakcinu protiv Bregzita i ostalih populističkih lutanja, pre nekoliko godina je počeo rad na dokumentarnoj seriji Can’t Get You Out of My Head, monumentalnom istraživanju individualizma i potrazi za odgovorima na pitanja „kako smo stigli ovde?“ i „zašto nismo u stanju da nastavimo ka sledećoj tački?“. Pošto je pred kraj procesa pandemija postala ključni faktor „ovoga“, temeljnoj analizi dodat je brzinski, nejasni epilog. Završimo ovaj pregled, stoga, jednom rimom iz Šmigaduna! koja veli: „the miracle of intersection, two hearts meet, both change direction“. Neka 2022. godina bude tačka susreta i promene pravca. Pavle SimjanovićTOP 5 Ponoćna misa (Midnight Mass) (Netfliks) Severne vode (The North Water) (BBC/CBC, distributer: AMC) To je greh (It’s a Sin)(Kanal 4, distributer: HBO) Šmigadun! (Schmigadoon!) (Apple TV+) Can’t Get You Out of My Head (BBC)