Više od igre

Novak Đoković ne mora, a možda ne bi ni trebalo da igra u Australiji. Ne mora, jer uzimajući u obzir i sportske motive i želju da postane igrač sa najviše grend slem titula, Melburn je osvajao devet puta i može se pretpostaviti da će imati još koju priliku da ispiše istoriju tenisa. Ne bi trebalo, jer će nakon skandala u koji je uvučen, biti pod ogromnim pritiskom, a svaki njegov korak nakon pet dana migrantskog smeštaja, biće praćen sa do sada neviđenom pažnjom. Sasvim sigurno ne uvek i dobronamernom. Jednostavno, sve što se desilo ne može proći bez posledica i po Đokovića i po turnir, a moguće i po australijsku vladu. Posebno što Novak nikada nije bio ljubimac teniskog sveta, a vrlo često je bio meta „teniske ksenofobije“. A istovremeno, toliko puta je učinio da u očima tog istog sveta izgledamo mnogo bolji nego što zaista jesmo. I nije ovde reč o Novakovom porazu i povlačenju, kao što ni odluka australijskog federalnog suda nije Đokovićeva pobeda, već čista demonstracija kako funkcioniše nezavisno pravosuđe odvojeno od uticaja izvršne vlasti. Seirenje ovdašnje bulevarske štampe o tome da je Đoković porazio australijsku vladu spada u provincijalna tumačenja glupaka koji odsustvo mozga nadoknađuju nečim što bi trebalo da nas impresionira kao prisustvo srca i moralnog načela. Valjda istog onog koje im je nalagalo da krenu u čerečenje Đokovića kada je podržao ekološke proteste. Ne dovodeći u pitanje činjenicu da je Novak ispunio sve što mu je bilo potrebno za ulazak u Australiju, uključujući i potvrdu o medicinskom izuzeću - na osnovu koje su još neki igrači bez problema stigli do Melburna - za upit ostaje na šta bi Đoković sada trebalo da se usredsredi. Najpre, on i njegov tim trebalo je da imaju u vidu da je Melburn u prethodne dve godine više od 250 dana proveo zaključan, te da se ni mnoge australijske porodice koje su se zatekle u inostranstvu nisu mogle vratiti kući. Očekivano je bilo da će javnost reagovati pojačano osetljivo na fakat da za to vreme teniseri uz medicinsko izuzeće mogu da ulaze u zemlju. Novak je kao „najveći skalp“ lakomisleno uleteo u tešku razmenu udaraca sa australijskom vladom i to u trenutku kada ona uoči majskih izbora pokušava da popravi rejting poljuljan upravo drakonskim merama protiv pandemije. A ako ćemo biti pošteni, nije da od prošlog leta nije dobijao signale da bez vakcine neće moći da igra. Opet, ne može se isključiti mogućnost da je svesno doveden u zabludu, jer je Ministarstvo unutrašnjih poslova Australije aminovalo valjanost Đokovićeve dokumentacije. Ono što bi Đoković svakako trebalo da uradi je da objasni kako je samo dan nakon nalaza da je 16. decembra bio pozitivan na kovid-19, prisustvovao dodeli nagrada Teniskog saveza Beograda. A 18. decembra francuski L’Ekip objavio je fotografije iz svoje redakcije, u kojoj je Novak snimao neki editorijal, što je potvrdio i njegov bivši trener Nikola Pilić. Na koncu, zbog sopstvene reputacije on bi morao da progovori i o odnosu prema vakcinaciji. U suprotnom, preti mu opasnost da protiv svoje volje bude pretvoren u antivaksersku ikonu, što bi imalo ozbiljne konsekvence. Tim pre što se u Parizu, Londonu i NJujorku sve glasnije govori o sličnim uslovima za igranje najvećih turnira. A Đoković je daleko od militantnog antivaksera, kakvim ga sada žele predstaviti i zagovornici i protivnici vakcinacije. Sve ovo ne znači da Đoković nije bio podvrgnut neljudskom tretmanu australijske vlade. A to što mu se dogodilo u smeštaju za azilante razotkrilo je užas mnogo veći od toga da možda neće moći da brani titulu. Mnogo veći i od samog Đokovića. On je postao svedok toga da je hotel zapravo zatvor za migrante, od kojih su neki godinama zarobljeni bez ikakvih prava i nade. Ovaj kafkijanski horor pokazuje da sa Australijom i njenom vladom zaista nešto ne valja. I što je najgore, svet je pun država sa ovakvim tamnicama. Možda bi bilo previše i pretenciozno tražiti da Đoković progovori i o tome. Ali, zar i sam nije bio u istim cipelama makar nekoliko dana? A ako je ustajao za prava tenisera, mogao bi i za ove nesrećnike. Na koncu, Đoković bi morao da ima na umu da igra nije završena. Ni na terenu, ni van njega. Uostalom australijske vlasti imaju diskreciono pravo da ga deportuju u svakom trenutku. I zato se ova povest o Đokoviću i njegovim komšijama iz hotela Park spaja u priču o jednom bizarnom, i sve ekstremnijem vremenu. Ma šta o tome rekao sudija Entoni Keli.