Politički kapital ulice

Od uvođenja višepartizma u Srbiji ključni medij za komunikaciju između vlasti i opozicije bila je ulica. Nijedna politička kriza vezana za izbore, odnose vlasti i opozicije ili postupke režima, nije mogla da prođe a da ne bude overena na ulici. Bez premca, ulica je uvek bila najefikasnija forma za sprečavanje da se vladajuća elita koristi tiranijom većine. I ma koliko da je bila brutalna neke bitke su ipak dobijene upravo na ulici, a ne u institucijama sistema. To naravno govori o karakteru režima koji popušta samo pod pritiskom, kad mora. A mora samo kad je otpor snažan. A otpor je snažan samo kad su razlozi jasni. A jasni su uvek kad ih ne zamute i ne upropaste partikularne ambicije vođa. A to se nažalost često dešavalo, još od vremena kada su masovne demonstracije verifikovale uvođenje višepartizma 1990, nakon što je dekretom donet Ustav i izborni zakon bez ikakvog dogovora sa opozicijom, pa je usledio mali građanski rat u Beogradu, koji se završio izlaskom tenkova na ulice prestonice. Iako je režim tada pokazao nezapamćeno nasilje u takozvanoj zaštiti poretka, ipak je pod pritiskom pobunjenih građana morao da pristane na ustupke i smeni nekoliko uticajnih urednika državne televizije i imenuje novo rukovodstvo. Opozicija je, dakle, povremeno uspevala da dokaže da je vlast „spremna“ na ustupke. Tako je bilo 1992, pa 1996/97. i 2000. A tako je, ruku na srce, i danas, bez obzira na to što se Aleksandar Vučić hvali da je imun na pritiske i što tvrdi da „neće ulica da vodi politiku“. Kad su se, recimo, niz beogradske ulice sjurile hiljade studenata nakon njegove najave da će zatvoriti sve studentske domove zbog epidemije korone, brže-bolje je poslao ministra prosvete da tu odluku opozove. Iako su potom policija i parapolicija žestoko trenirale strogoću nad protestantima zbog najave novog uvođenja policijskog časa, čim je vlast razumela da je gnev pobunjenih jači od pendreka, odustala je od svog nauma. Kao što je nakon ogromnog pritiska srpske javnosti povukla i skandalozan Zaključak o informisanju tokom pandemije korona virusa, što je bilo drugo ime za uvođenje cenzure, tvrdeći da to radi „na izričitu molbu predsednika Aleksandra Vučića“ koji je, da ironija bude veća, 1999. godine kao ministar informisanja uveo zvaničnu cenzuru medija u Srbiji. „Na zahtev predsednika“, to je postala ključna sintagma kojom vlast izlazi iz neugodnih situacija kojima je uglavnom predsednik kumovao i pokušava da sanira krizu kad pritisak javnosti ili ulice postane preteći. Tako je opet na zahtev predsednika povučen iz procedure i Nacrt zakona o policiji, pa je na njegov zahtev povučen i Zakon o eksproprijaciji, a Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi na njegov je zahtev poslat u Skupštinu na tražene izmene i dopune. Kada su ekološki aktivisti oglasili zvono za uzbunu zbog odluke da se na području bare Reva pravi deponija i to mesto postalo epicentar pobune koja je mobilisala sve više građana, predsednik Vučić je otišao na TV Hepi i presekao: „Sad vam ja kažem, otpada neće biti na toj Revi.“ Komunikacija između vlasti i opozicije pojačana je na ulici poslednjih godinu dana, od kada različitim intenzitetom traju protesti protiv kompanije Rio Tinto i rudnika litijuma. Jedan za drugim ređaju se ipak i ustupci vlasti. Doduše, nisu oni toliko posledica respektovanja broja građana koji su trenutno na ulici ili blokiraju saobraćajnice nego eksplozivnog potencijala teme koja mobiliše ogroman broj ljudi, čak i tradicionalne političke apstinente. Jer, istraživanja pokazuju da je za osamdeset odsto građana Srbije životna sredina prioritet, i da je važnija i od pitanja Kosova. Dakle, nije vlast gluva. Čuje kad mora i kad proceni da je isplativije da popusti. Naročito nekoliko meseci pred izbore. Dokaz je upravo traženje ključa kako da izvuče opoziciji glavnu izbornu temu, a da istovremeno ne upropasti buduće poslovne aranžmane. I sve to u atmosferi kad legitimnost zahteva građana pojačava snagu i izdržljivost protesta. Ima još jedna važna lekcija iz istorije pobuna. Opozicija je uvek mnogo više političke energije trošila u međusobnim tajnim i javnim trvenjima nego u borbi sa vlašću. I zato je tako često i tako nerazumno trošila politički kapital koji je stvoren na ulici.