Политички капитал улице
Власт попушта само кад мора. А мора само кад је отпор снажан. А отпор је снажан само кад су разлози јасни. А јасни су увек кад их не замуте и не упропасте неразумне амбиције вођа
Од увођења вишепартизма у Србији кључни медиј за комуникацију између власти и опозиције била је улица. Ниједна политичка криза везана за изборе, односе власти и опозиције или поступке режима, није могла да прође а да не буде оверена на улици. Без премца, улица је увек била најефикаснија форма за спречавање да се владајућа елита користи тиранијом већине. И ма колико да је била брутална неке битке су ипак добијене управо на улици, а не у институцијама система. То наравно говори о карактеру режима који попушта само под притиском, кад мора. А мора само кад је отпор снажан. А отпор је снажан само кад су разлози јасни. А јасни су увек кад их не замуте и не упропасте партикуларне амбиције вођа. А то се нажалост често дешавало, још од времена када су масовне демонстрације верификовале увођење вишепартизма 1990, након што је декретом донет Устав и изборни закон без икаквог договора са опозицијом, па је уследио мали грађански рат у Београду, који се завршио изласком тенкова на улице престонице. Иако је режим тада показао незапамћено насиље у такозваној заштити поретка, ипак је под притиском побуњених грађана морао да пристане на уступке и смени неколико утицајних уредника државне телевизије и именује ново руководство.
Опозиција је, дакле, повремено успевала да докаже да је власт „спремна“ на уступке. Тако је било 1992, па 1996/97. и 2000. А тако је, руку на срце, и данас, без обзира на то што се Александар Вучић хвали да је имун на притиске и што тврди да „неће улица да води политику“. Кад су се, рецимо, низ београдске улице сјуриле хиљаде студената након његове најаве да ће затворити све студентске домове због епидемије короне, брже-боље је послао министра просвете да ту одлуку опозове. Иако су потом полиција и параполиција жестоко тренирале строгоћу над протестантима због најаве новог увођења полицијског часа, чим је власт разумела да је гнев побуњених јачи од пендрека, одустала је од свог наума. Као што је након огромног притиска српске јавности повукла и скандалозан Закључак о информисању током пандемије корона вируса, што је било друго име за увођење цензуре, тврдећи да то ради „на изричиту молбу председника Александра Вучића“ који је, да иронија буде већа, 1999. године као министар информисања увео званичну цензуру медија у Србији.
„На захтев председника“, то је постала кључна синтагма којом власт излази из неугодних ситуација којима је углавном председник кумовао и покушава да санира кризу кад притисак јавности или улице постане претећи. Тако је опет на захтев председника повучен из процедуре и Нацрт закона о полицији, па је на његов захтев повучен и Закон о експропријацији, а Закон о референдуму и народној иницијативи на његов је захтев послат у Скупштину на тражене измене и допуне. Када су еколошки активисти огласили звоно за узбуну због одлуке да се на подручју баре Рева прави депонија и то место постало епицентар побуне која је мобилисала све више грађана, председник Вучић је отишао на ТВ Хепи и пресекао: „Сад вам ја кажем, отпада неће бити на тој Реви.“
Комуникација између власти и опозиције појачана је на улици последњих годину дана, од када различитим интензитетом трају протести против компаније Рио Тинто и рудника литијума. Један за другим ређају се ипак и уступци власти. Додуше, нису они толико последица респектовања броја грађана који су тренутно на улици или блокирају саобраћајнице него експлозивног потенцијала теме која мобилише огроман број људи, чак и традиционалне политичке апстиненте. Јер, истраживања показују да је за осамдесет одсто грађана Србије животна средина приоритет, и да је важнија и од питања Косова.
Дакле, није власт глува. Чује кад мора и кад процени да је исплативије да попусти. Нарочито неколико месеци пред изборе. Доказ је управо тражење кључа како да извуче опозицији главну изборну тему, а да истовремено не упропасти будуће пословне аранжмане. И све то у атмосфери кад легитимност захтева грађана појачава снагу и издржљивост протеста.
Има још једна важна лекција из историје побуна. Опозиција је увек много више политичке енергије трошила у међусобним тајним и јавним трвењима него у борби са влашћу. И зато је тако често и тако неразумно трошила политички капитал који је створен на улици.
Весна Малишић