Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   17.05.2022. 12:48
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Шест најбољих

Пре него што жири у понедељак саопшти име 68. добитника НИН-ове награде, објављујемо разговоре са романописцима чија су се дела нашла у најужем избору

Лако је било Томасу Бернхарду! На уручења награда, с овим аустријским великаном, ишла је његова чувена Тетка: „У својој осамдесет првој изгледала је чаробно, елегантно, луцидно и у том тренутку изгледала ми је храбрије него икад“. Па ипак, у књизи Моје награде, сведочи како су му на доделама клецала колена и да је редовно имао лош осећај у стомаку. Догађало се да га најаве као „госпођу Бернахард“ и помешају с Борхесовом женом, цитирају роман с радњом на острву у јужном Пацифику који никада није написао, а једном је на церемонији министарка из оног доба задремала и захркала – „истина тихим министарским хрком“. Но, најмистериознији је био осећај да га на уручењу неиздрживо стеже ново, у продавници раније пажљиво испробано одело. „Како сам, само пре неколико сати могао да поверујем да ми одговара одело мање за читав један број?“
Сетили смо се тог питања пошто су нам чланови НИН-овог жирија – Марија Ненезић, Бранко Кукић, Иван Миленковић, Марјан Чакаревић и Теофил Панчић (председник) – доставили наслове шест романа који улазе у најужи избор.

Илија Ђуровић: САМПАС (Трећи Трг и Сребрно дрво)
Елведин Незировић: ОНО О ЧЕМУ СЕ НЕ МОЖЕ ГОВОРИТИ (Лагуна)
Милена Марковић: ДЕЦА (ЛОМ)
Владимир Копицл: ШПАНСКА ЧИЗМА (Лагуна)
Срђан В. Тешин: МОКРИНСКЕ ХРОНИКЕ (Архипелаг)
Давид Албахари: ПОГОВОР (Чаробна књига)

У ширем избору је можда гужва; у најужем понекад тесно. Међутим, књижевно признање значајно је када његову историју чине и имена писаца који га нису добили. Награда је велика уколико књижевници и књижевнице у биографије ставе напомену да су се нашли у најужем избору, чак иако су их ловорике мимоишле. Зар није успех написати један од шест најбољих романа, по мишљењу жирија на чијем је столу током 2021. било 196 дела...
Име 68. лауреата биће саопштено 24. јануара, око поднева.
Довољно времена да завиримо у дела финалиста међу којима налазимо добитника НИН-ове награде из 1996, два романа-првенца од којих је један написан у стиху, те романописце чије су књиге претходних зима биле у широј или ужој селекцији.
Будућег добитника или добитницу замолићемо да после доделе покуша да одгонетне Бернхардову мистерију везану за број одеће, премда се чини да је на свечаностима најчешће желео да искочи из коже.
Покровитељ НИН-ове награде је Сбербанка, те две стране и једна домаћа компанија које су желеле да остану анонимне.

Илија Ђуровић, Сампас

Песма за пут

Роман под насловом Сампас Илије Ђуровића, објављен у издавачким кућама Трећи Трг и Сребрно дрво, говори о младићу и девојци који се из Берлина накратко враћају у Црну Гору и изнова откривају место одакле су пошли у свет. Какав је њихов однос према родитељима, прецима, земљи – тек су нека од питања отворена у овој високо стилизованој прози, чије формалне темеље заправо представља роуд прича – роман чији се свитак одвија на друму. Временски ограничени, јунаци праве лирски инвентар онога што су за собом оставили пре него што су отишли у другу земљу и остали препуштени сами себи. Од Улциња до Подгорице, од Аде Бојане преко Бококоторског залива, пратимо њихове доживљаје, с питањем које је постављено већ на корицама. Шта тражимо: крај пута, крај трагања, крај реченице...
Писци током година складиште доживљаје, сећања, искуства, фасцинације, а онда најчешће једна слика покрене читаву ствар и покаже им пут којим ће кренути њихова нова прича. Како се вама отворио рукопис романа Сампас?
Отворио се сликом. Дуго времена носио сам у себи слику инцидента који се догодио на једној аутобуској станици. О догађају сам читао у новинама, вијест је била штура, али осјећај мучнине који је изазивала трајао је дуго. Много касније, појавила се и слика љубавног пара који је у посјети сопственој земљи, од те слике је роман и почео. У једном тренутку тај пар је непланирано дошао управо на станицу на којој се догодило оно од чега ми је дуго било мука. То су једине двије слике које су постојале унапријед. Остало се отварало успут.
Филмске и књижевне роуд-приче занимљиве су због предела који промичу успут, али и начина на који у сторију уђу, па из ње најчешће брзо изађу, сви ти епизодисти... Ко су ваши јунаци?
Моји (главни) јунаци су емигранти, али они који се помало стиде да себе тако назову, јер знају да ријеч „емигрант“ данас носи специфичну тежину, веома видљиву несрећу, а моји ликови вјерују да су несрећни на свој начин, ваљда због превише читања, или превише чекања. Њихово „јунаштво“ јесте у покушају да се покрену. А остали јунаци (in order of appearance): пар родитеља, једна баба и једна дјевојчица, возач међуградског аутобуса, власница крајпуташког свратишта, баба-чуварка кључева сеоске цркве, брат бабе-чуварке, љубавни пар на понти у Доброти, морепловац и власник кафане на понти, три старца у изборном дану на Цетињу, једна јужна земља...
Сампас припада оној књижевној врсти коју понекад зову роман-реченица. Шта то значи?
Може значити више различитих ствари, а зависи прије свега од тога у које сврхе се бира форма такозваног „романа-реченице“. Мени се више допада „роман-пјесма“, или „роман-стих“. У мом случају прича пута једино се могла испјевати, јер се на путу пјева или није пут.

Елведин Незировић, Оно о чему се не може говорити

Ово можда јесам ја

Ово је роман једног живота, који нам показује шта се догоди када се о истом послу нађу интимна невоља и велика историја. Тада човјек заслужи своју судбину. Само изузетни животи дорасту до судбине. Овдје је описан један од таквих живота – пише Миљенко Јерговић о роману Елведина Незировића Оно о чему се не може говорити, објављеном у издавачкој кући Лагуна.
На почетку цитирате Борхеса: „Свака судбина, ма како дугачка и замршена била, састоји се од само једног тренутка: тренутка када човјек једном заувијек схвати ко је он заправо.“ Да ли је та реченица била окидач - отворила рукопис ваше нове књиге?
Постојала су два окидача. Први је, заправо, описан у сцени којом се роман отвара, а ради се о слици жене и дјетета, вјероватно мајке и сина, коју сам случајно запазио једнога зимског пријеподнева - на бензинској пумпи, у предграђу Мостара. Било је неке прикривене, а опет тако снажне напетости у њиховом односу, нечега што ме је вратило у дјетињство и подсјетило ме на однос с мајком у тим годинама, који сам у Боји земље само скицирао. Схватио сам, готово одмах, да је дошло вријеме да престанем одлагати писање романа, аутофикције, мемоарске прозе или чега већ, којему би Боја земље послужила као тематска основа, као нека врста литерарног родитеља, тим прије, јер сам већ неко вријеме осјећао терет онога што сам у тој књизи прешутио. Други важан детаљ десио се средином 2019. године, када сам на једној Фејсбук страници био изложен јавноме линчу, гдје се отворено пријетило смрћу мојој породици и мени. То, нимало пријатно искуство, навело ме је да по ко зна који пут почнем преиспитивати своје ставове о неким битним друштвеним питањима и, уопће, себе у односу на свијет. Гдје је граница између онога што човјек јесте и онога што он није? Је ли уопће могуће доћи до јасне, заокружене цјелине властитог јаства? Ово су само нека од питања за чијим одговорима сам морао трагати.
Кажете да су сви јунаци модели стварних људи...
Сви ликови у овом роману су, заправо, књижевни модели стварних људи, онако како те људе ја видим и доживљавам. Они с њима чак дијеле и битне идентитетске карактеристике: свој физички изглед, своје биографије, па чак и своја имена, али они су стварни само у оној мјери у којој је то у књижевности могуће. Настајали су с циљем да се у књижевни текст пренесе одређено искуство живота, а никако из жеље или намјере да се, рецимо, исприча некаква апсолутна истина, нити је то, ако мене питате, уопште важно.
Какав је однос књижевности и истине?
За књижевност је свака субјективна истина важна у истој мјери у којој јој је важна и свака лаж. Јер писац и када пише о себи, када је најинтимнији, он читаоцу имплицитно говори: ово можда јесам ја и мој живот, али, прије свега, ово је умјетност. Притом, једино је важно то да ли је та умјетност добра или лоша. Истина, књижевност може бити начин да се покуша пронаћи пут до свијета какав он заиста јесте, како то вели Кнаусгор, али чак и он каже да је његов наум у Мојој борби био приближити се сопственом животу што је ближе могуће. Основна снага његове прозе, уосталом, није у томе, или није сасвим у томе, него у чињеници да вас својом списатељском вјештином он напросто тјера да, читајући ту шестотомну књигу, почнете живјети његов живот с њим. А то је одлика добре књижевности. Без тога, све би то била само гомила ријечи.

Биографија
Елведин Незировић (Мостар, 1976) објавио је збирке поезије Бездан, Звијер из хотелске собе и Проповиједање bluesa, збирку прича Толико о томе, збирку есеја, текстова и колумни Деблокада града и романе Боја земље и Ништа лакше од умирања, који се нашао у ужем кругу за НИН-ову награду и добио признање „Стеван Сремaц“.

Милена Марковић, Деца

Игра у непроходној шуми

На више од сто педесет страница, књижевница Милена Марковић исписује књигу Деца, објављену у издавачкој кући ЛОМ – свој роман у стиховима. Без тачака и зареза, проговара о деци, детињству, породици. О томе шта значи бити мајка, ћерка, син...
Писци често кажу да крену од једне речи, реченице, слике која створи ритам и води их до краја. Како сте почели да пишете Децу?
Деца су настала из сећања. Сећања кроз мирисе, фотографије, приче, одређене догађаје који су можда били такви како их се сећамо, а можда и нису. Оно што је мене занимало јесте и питање такозване слободне воље и судбине. Може бити страшан случај или једно мало скретање што те одведе дубоко у непроходну шуму живота који живиш, у заблуди да си га сам изабрао. У једном тренутку одлучиш да останеш и онда се деси нешто што ти одреди живот. Или – не одеш негде а тамо је могло да ти се деси нешто што ће да те одведе на другу страну. У неким животима постоји екстаза и у сећањима. Екстаза је нешто што ме је занимало, права, она када се све доживи први пут, она вештачки изазвана светом патетиком боемије, и она што је ја правим када призовем своје духове; такве какви су, они су једино што имам. У роману сам пружила све што сам до сада радила: мале физиолошке теме које нарасту до космоса опште људскости, једноставност, понекад баладну наративност, понекад кабаре, бајалице, тужбалице, апсурдне детаље, каламбуре, риму и слободан стих… Контрастно спајање било ми је битно, један слој лирског обраћања, један слој чистог певања, онда дијалог, па анализа.
Реците нам нешто о јунацима...
Мој јунак сам ја. А ја сам глупи Иванушка. И жар птица. И змај. Само никако нисам Цар, ни Краљ. Моји јунаци увек су антијунаци, маргиналци по судбини, или по избору; кловнови, будале, зликовци патници, тражитељи, свети грешници и деца која нису порасла. И онда је увек питање: шта је унутра. Раставити и саставити сваког човека и сваку причу. Шта је лице а шта је наличје.
Претпостављамо да је нова форма била велики изазов...
У кључним тренуцима увек су ми помагали уклети песници, романтичари, руски авангардисти и подземни песници: спонтана чедност перцепције, потпуно поништавање, дечје чуло, музикалност. Уметност мора бити игра, између осталог, иначе је препознавање по сличности, по памети, по новчићима – то су лажне боје које не трају. Ставити себе у центар света, бестидно, слободно, сурово се суновратити, то сам хтела да постигнем.

Биографија
Књижевница Милена Марковић (Земун, 1974) објавила је књиге Пас који је појо сунце, Истина има терање, 3 драме, Црна кашика, Птичје око на тараби, Пре него што све почне да се врти, Песме, Драме, Песме за живе и мртве, Змајеубице... Изведене су њене драме Павиљони – куда идем, одакле долазим и шта има за вечеру, Шине, Наход Симеон, Брод за лутке, Шума блиста, Змајеубице, Деца радости, Пет живота претужног Милутина, Ливада пуна таме. Добитница је Специјалне награда у Бечу за најбоље драме са еx-YU простора, три награде Стеријиног позорја за најбољи драмски текст, као и награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“, те признања која носе имена Тодора Манојловића, Ђуре Јакшића, Милоша Црњанског, Биљане Јовановић...

Владимир Копицл, Шпанска чизма

Старе драме младих еко-активиста

На наше питање како му се отворио рукопис романа Шпанска чизма, објављеног у издавачкој кући Лагуна, књижевник Владимир Копицл одговара: „Лако! Као флаша релативно старог вина коју ће искусан кувар ласно отворити да бар малко залије предјело, а искусан писац да стави тачку на управо стесан први пасус и умири реченице што за њим већ хрле. Дакле, умало без икакве тежине, ако се изузму у овом романчићу нежно тематизоване апорије и неки од узрока релативно брзог суноврата шездесетосмашких и њуејџерских идеала које је моја генерација давно извела на светску друштвену и арт сцену, а неко време и живела.“
Рекли сте: суноврат шездесетосмашких и њуејџерских идеала...
Ко живи тај и греши, чиме се ово делце такође бави, макар и тако што својом интерном микродрамицом групе младих еко-активиста и једног последично насталог детенцета мимикријски ангажовано указује да свет данас понавља исте ствари које су нашим планетарним идеалима увелико наудиле. Само нам се то данас збива у стоструко драстичније нарушеном људском, друштвеном, техно и природном амбијенту, коме је насиље име а дистопија девојачко презиме које већ тежи брачном. Ето. То ме је у писању ове књижице лако и љупко понело. А изгледа да ме тако понесеног није сасвим испустило, чим смо догурали скоро до наградног циља.
Ко су ваши јунаци?
Људи какве сам знао и с каквима сам повремено живео, скривени и познати хипи, јипи, рок и арт јунаци наше и међународне сцене на почетку последње четвртине прошлог века. Они који су мудровали и слутили како свет учинити бољим па су те слутње инстантно преводили у непосредну акцију – зелену, мировну, планетарно лековиту, уметнички ангажовану итд. – мада им се рецепт није лако примао. Напросто је број искрено пелцованих, баш као и данас, био премали, а планетарни контратег моћи и сила контроле превелик. Али ја као живахан прозни песник о озбиљним стварима не певам острашћено трагедски као наши бардови о славама и празницима, тако да у овом обимом скромном роману има и свакојаке забаве, енергије чисте радости, секси дилема и трилема, искреног претеривања, иморализма са етичним ликом и свега што ми ни данас није сасвим страно. Нити иком нормалном, у шта рачунам и читаоце. С којима, заправо, понајвише и рачунам. И то прилично неекономски неоправдано.
Како из стварности у којој сада живимо гледате на све комуне поменуте у књизи?
У своје доба то су биле неке од највидљивијих тачака планетарно одговорне и иновацијски опредељене међуљудске комуникације, активистички емитери новог духа, нових култура и осећајности, места где су се окупљали предани посвећеници и промотери планетарно брижне и трагалачки опредељене свести. Дакле, места попут негдашњих ековски одабраних манастира у којима су се окупљале најдуховније чикице, само што је у комунама популација била млађа и далеко покретљивија, па самим тим у много чему нереална и преоптимистична. Комуне су некад умногоме биле оно што су данас за садашње клинце и преживеле хумане диносаурусе најсмисленије дигиталне магистрале и чворишта смисленог окупљања на интернету. Само што су – за разлику од интернетског зова олаког, пасивног приступа сумњивом знању и делању – комуне биле јасније активног људског смера. У мојој комунарској и посткомунарској романескној антисаги царују и солидни плодови личног искуства, тако да мање-више знам шта говорим и измишљам, ма колико то искуствено познавање ствари могло бити књижевно ирелевантно. Утолико ми је занимљивије што ме увелико, поготово из иностранства, зивкају давнашњи активисти и комунарске актанткиње, запиткујући ко је од њих ко у Шпанској чизми или дописујући јој понеко своје искуство. Умало да им одговорим – то смо сви ми, као некад Тито. Или Ролингстонси. Пре Алтамонта, дабоме.

Биографија
Владимир Копицл (1949), писац, преводилац и приређивач низа зборника и антологија, објавио је близу двадесет књига поезије, два романа и три књиге есеја. Добио је Бранкову награду за прву књигу песама, Стеријину награду за позоришну критику, награду Друштва књижевника Војводине за књигу године, те признања „Димитрије Митриновић“, „Стеван Пешић“, „Десанка Максимовић“, „Исток-Запад“. Такође, Дисову награду за песнички опус и награду Ramonda Serbica за целокупно дело и допринос књижевности и култури.

Срђан В. Тешин, Мокринске хронике

Гласови из црне кутије

Пре Мокринских хроника написао сам аутофикцију Моје у којој сам покушао да реконструишем изгубљену песничку биографију своје мајке. Током писања те жанровски неухватљиве прозе преда мном су искрсла многа питања у вези са њеним и мојим одрастањем у Мокрину, „банатском Парнасу” – каже Срђан В. Тешин, писац Мокринских хроника, објављених у издавачкој кући Архипелаг, на почетку разговора за НИН. „Иако сам мислио да се након књиге Моје више нећу бавити породичним темама, текст о библиотеци мог детињства, који сам по наруџби писао за магазин ЛицеУлице, отворио ми је скривена врата у један колоритан и аутентичан свет о коме дотад нисам писао.“
Књижевници не крију да је тешко писати о детињству. Да ли је то велик ризик?
Приповедање о детињству, дечаштву и младости за сваког писца јесте велики ризик, јер суштински не може, у литерарном смислу, рећи ништа ново. И тога сам био свестан. Али сам онда, сасвим случајно, наишао на цитат Тицијана Скарпе који је рекао како „баш о таквим стварима треба говорити”, јер „само писци приповедају о томе. Остали се то никада неће усудити. Да не наштете свом угледу. Да не униште слику о себи”. Схватио сам да не треба страховати од тога да се искаже живот такав какав јесте. То ме је мотивисало да, без калкулисања и аутоцензуре, започнем писање о иницијацији једног дечака у свет одраслих, у свет музике, у свет телесних уживања. Микроуниверзум Мокрина и интимна историја наратора чине тематску и мотивску окосницу Мокринских хроника. Писац Ђура Ђуканов је тврдио да је све проза. То сам имао на уму док сам писао ову књигу.
Ликови су заиста постојали. Како у таквој игри прескочити мемоар?
Обично се каже да књижевни јунаци нису људи од крви и меса. И то је тачно. Међутим, јунаци Мокринских хроника заиста су ходали земаљским шаром и имали своје стварне животе. Мој роман насељавају добри духови мојих рођака, пријатеља и познаника из Мокрина, који су у значајној мери утицали на мене у формативним годинама. Неки од њих, попут књижевника Раше, Мите и Ђуре, вајара Дракуле, сликара Жокца или тамбураша Страје, имају биографије које се преплићу с мојом. Ту везу с њима сам литераризовао, како бих добио књижевно валидан текст, а не пуку мемоарску прозу. Тек неколико ликова плод су чисте фикције, али ми се чини да у својој животности не заостају за мојим стварним јунацима из детињства.
Радњу раних књига смештали сте у место М. Топоним сте сакривали иза једног слова! Сада је то гласно – Мокрин?
Мокринске хронике сам одредио као мемоарску фикцију, јер сам у највећој мери фикционализовао своје успомене. Дословно сам применио савет Раше Попова из исцрпног писма послатог мојој мајци 1963. године из редакције Младости, листа Савеза омладине Југославије: „Ви морате развијати у себи ону самосвест, оно осећање да сте Ви позвани да тај наш Мокрин и те наше људе и све своје људе забележите и унесете у духовну ризницу нашег народа.” Мокрин је мој Макондо, с тим што за разлику од славног колумбијског писца нисам морао да га измишљам, само је требало да забележим оно што сам живећи у њему доживео на својој кожи. Због тога ми се чини да су Мокринске хронике попут меморијске црне кутије у којој сам забележио дух једног времена.

Биографија
Срђан В. Тешин (Мокрин, 1971), књижевник и приређивач седам тематских антологија, панорама и избора кратких прича, аутор је дванаест књига. Као најважнија истиче дела: Сјајан наслов за пантомиму, Антологија најбољих наслова, Казимир и други наслови, Кроз пустињу и прашину, Куварове клетве и друге гадости, Испод црте, Приче с Марса, Моје, Лука каже... Добитник је стипендије из Фонда Борислав Пекић, Медаље културе за мултикултуралност и интеркултуралност Завода за културу Војводине, признања Друштва књижевника Војводине, Награде града Ниша за књигу године за децу и младе. Проза му је превођена на десетак европских језика.

Давид Албахари, Поговор

Моја Африка као Рубикова коцка

Краљ је мртав и Немица Хана Гретл, у наручју свог црног љубавника, пушта сузу, ни сама не знајући зашто. Краљевом смрћу окончава се једна епоха, обележена потресима и неправдама модерног доба које, још док о њему причамо, постаје прошлост. Док се прича о животу владара одмотава, ми схватамо сву дубину и крхкост његовог бића, и сву самоћу и превртљивост трона, који то и није – речи су којима је издавачка кућа Чаробна књига најавила нови роман Давида Албахарија под насловом Поговор. У колоплету ликова и бизарних догађаја повлаче се паралеле између растафаријанства, афричких бубњева и милозвучности словенског гласа Цунета Гојковића, између филателије и хомосексуалности, као и подземља сомалско-српских односа. Писац нас води мистериозним и компликованим путевима афричко-европских односа, лавиринтом несталних и неравноправних веза између два судбински изукрштана континента.
Поговор почиње општим комешањем после смрти Краља. Стиче се утисак да се то комешање формално преноси на наставак романа, да таква атмосфера увлачи у себе приповедаче и јунаке.
Ви сте у праву када кажете да оно што почиње као распад у овој причи траје с подједнаком самоувереношћу много дуже него што то обично бива. Но, тако је то са улогом и значајем хаоса у човековој структури света. Могло би се чак рећи да је хаос први елемент у креирању приче. Прича о настанку и распаду, као и суморно лице света, доноси оно неуредно и скакутаво пространство историје која је, у ствари, оно што причу нагони да нађе некога ко ће је испричати, не мислећи, притом, на то ко у таквом једном нереду има највише шансе да остави ред и спокој од којих су све приче, па и ова наша, сакупљене, залепљене и спремне да се понуде читаоцу на уживање.
У роману има и краљева и змајева... Ипак, да ли бисмо погрешили ако кажемо да се у средишту те „бајке“ налази прича о Првој конференцији Покрета несврстаних у Београду...
Свако има права на своје снове. Сан о несврстаности и даље траје. Он је изгубио много од првобитног успеха, али је зато отворио низ мањих или већих полазишта са којих се у свет непрекидно шаљу најразноврсније поруке. А сада је на нама да оценимо да ли те поруке долазе на помахниталим ждрепцима мира или киклопима рата.
Подвукли смо реченицу у којој наратор закључује да се Африка будила налик камелеону: час црвена као застава СССР-а, час пуна звездица као скинутих са заставе Америке. Зашто вас је Африка толико заинтригирала да сте је баш сада изабрали за тему?
Када сам размишљао о чему бих могао да пишем у мојој новој књизи, прича о Африци ми се наметнула као најузбудљивије решење. На једном релативно малом простору могао сам да створим разиграно игралиште на којем су се главни афрички актери непрекидно суочавали у покушају да дођу до продорнијег схватања стварности. Африка у исто време постоји у свим својим облицима, као каква магична Рубикова коцка, помоћу које свако од нас покушава да нађе решење за своје дилеме.

Биографија
Књижевник, преводилац и уредник Давид Албахари рођен је 1948. у Пећи. Прву књигу, збирку прича Породично време, објавио је 1973. Аутор је осамнаест књига прича, шеснаест романа и пет књига есеја. Његов роман Мамац добио је НИН-ову награду 1996. године. Добитник је Андрићеве награде, награде „Балканика“, „Мост Берлин“, те признања која носе имена Станислава Винавера, Бранка Ћопића, Исидоре Секулић, Душава Васиљева, Тодора Манојловића... Књиге су му преведене на осамнаест језика.



Приредио: Мића Вујичић


Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Милорад Грчић, смењени в. д. директора ЕПС-а

Ако се дозволи да електроенергетски систем Србије воде људи попут Зоране Михајловић, Србија ће постати шака јада коју свако може да позоба.

Прочитајте све мисли
bg