Levom nogom udesno

Referendum o promeni Ustava u delu o pravosuđu, koji je u nedelju, 16. januara, održan u Srbiji, dobio bi možda malo više pozornosti da se do duboko u toj noći, kao i prethodnih deset dana, nije iz časa u čas pratila nadrealna situacija u koju su australijske vlasti stavile najboljeg srpskog tenisera. Ali ne bi dobio mnogo više pažnje. Na izlaznost nije uticala borba Novaka Đokovića, kažu istraživači javnog mnjenja, iako je učinila sve druge teme u Srbiji neprimetnim. Strategija vlasti, a i dobrog dela opozicije, bila je da se izbegne obaranje ruku, svaka mogućnost da se referendumska atmosfera i rezultat tumače kao sučeljavanje snaga i javno prebrojavanje procenata pre aprilskih izbora. Atmosferu nije podgrejala ni činjenica da je oko 117.000 birača na Kosovu i Metohiji ostalo bez prava glasa odlukom tamošnjih vlasti da se zabrani dosadašnja praksa glasanja srpskog stanovništva u organizaciji OEBS-a. Na takvu odluku, iako bez efekta, reagovala je Kvinta pozivom kosovskoj vladi da dozvoli Srbima da ostvare pravo glasa u skladu sa ustaljenom praksom „prikupljanja glasova“, ali ne i politički akteri u Srbiji. Niti oni koji su pozivali da se za ustavne promene ne glasa baš zato što bi se sledeće pitanje moglo odnositi na kosovsku preambulu Ustava, niti oni koji su za manje probleme od tog da preko 100.000 građana ostane bez prava glasa znali da proglašavaju izbore nelegitimnim. Građanima na KiM je brzopoteznom odlukom RIK omogućeno da glasaju u najbližim mestima u centralnoj Srbiji, ali je ovaj presedan - učinjen s namerom da se odnosi i na sve naredne izbore - ostao kolateralna žrtva političkih strategija stranaka vlasti i opozicije da se ne sučele do zvaničnog početka kampanje za predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore u aprilu. Sagovornici NIN-a ne dovode u pitanje legitimnost referenduma zbog zabrane glasanja na KiM. Bojan Klačar, programski direktor CeSID-a podseća da je i pre ovog referenduma glasanje na KiM bilo pod posebnim uslovima, tako što ga je organizovao OEBS, a ne RIK, te na biračkim mestima nije bilo posmatrača, a taj proces je OEBS, da udovolji Prištini, nazivao prikupljanjem glasova. „U oba slučaja rešenje je iznuđeno“, kaže. Pravnik za ljudska prava, godinama uključen u pripreme ustavnih izmena, Milan Antonijević, kaže da ta okolnost ne utiče na legitimnost referenduma, jer je glasanje građanima pokrajine, ipak, omogućeno. „Srbija je učinila sve što je mogla, pa u ovom slučaju ni organizovanje prevoza do biračkog mesta ne smatram spornim.“ Kampanje, mada uglavnom samo putem interneta i ponekih medija su vodile stranke koje su se izričito protivile izmenama, a u nedelju uveče Aleksandar Vučić i sam kaže da je tek u sredu (pet dana pre) shvatio da je rezultat pola-pola, kada odlučuje da malo potpomogne odlučivanje građana u korist ustavnih izmena. Tako je u nikad manjoj neizvesnosti i sa nikad manjom izlaznošću (od 30,65 odsto) treći ustavni referendum u postsocijalističkoj Srbiji završen na zadovoljstvo vladajućih stranaka rezultatom koji potvrđuje predložene ustavne promene. Ali Bojan Klačar kaže da rezultatom može biti zadovoljna i opozicija, jer nije poražena. „Preuranjeno je i neodgovorno oceniti kako bi se rezultat referenduma mogao preliti na izbore. Ovo nije bilo izjašnjavanje za i protiv SNS i takve analize ne stoje. Najpre, analitičari i političari su potcenili javno mnjenje u tumačenjima da građani nisu razumeli da je ovo nadstranačko pitanje. Drugi razlog je izlaznost, koja će sigurno biti veća na izborima, a potom i zato što ni vladajuća koalicija ni opozicija nisu upotrebile ni trećinu svojih kapaciteta, ne samo da pozovu na glasanje za ili protiv, nego ni da objasne razloge izjašnjavanja. Vlast je upravo dobila meru koju je želela da postigne - da referendum prođe, ali da se njime niko ne bavi duže od sedam dana.“ Nategnut rezultat hitro je, kao pobedu, interpretirao predsednik Srbije iz prostorija Srpske napredne stranke, prvi, i pre Republičke izborne komisije, kao što to obično čine pobednici na parlamentarnim izborima. Ako ništa pre, taj gest je „državotvorno“ pitanje, na koncu, ipak, pretvorio u stranačko. Predsednik Narodne skupštine takođe se potom obratio iz prostorija svoje Socijalističke partije da potvrdi da broj izašlih nesporno legitimiše rezultat referenduma. Ali, pre njih, pobedu je proglasio i lider Dveri Boško Obradović, koji objašnjava da je iznosio tačne podatke za gradove u kojima je ovaj pokret imao članove u referendumskim odborima na terenu. „Svi moji rezultati, od Čačka, preko Beograda do Novog Sada i Niša, potvrđeni su i opcija „ne“ je pobedila svuda. Ostaje moje pitanje kako je moguće da smo pobedili u najvećim gradovima Srbije sa najvećim brojem birača, a izgubili u čitavoj državi? To je moguće samo uz pomoć izborne krađe na biračkim mestima gde nismo imali kontrolore i naknadnih menjanja izborne volje građana u Zavodu za statistiku i RIK-u. Prosto je neverovatno da mediji veruju Vučiću koji umesto nadležnog državnog organa saopštava rezultate referenduma koje je u trenutku izmislio, a da ne govorim o primeru izborne krađe uživo kada zbir njegovih lažnih rezultata od 60,48 odsto za DA, 39, 52 odsto za NE i 1,01 odsto nevažećih listića na ukupnom broju izašlih iznosi 101,01 odsto. Ima li većeg dokaza izborne krađe?“ Organizacije koje su, doduše na minimalnom uzorku, posmatrale referendum, prijavljuju lošu organizaciju na biračkim mestima, nepotpune biračke odbore (najvećim delom se kao razlog navodi brzo širenje virusa korona, od koga su obolevali i imenovani članovi odbora i njihovi zamenici, koje je bilo teško zameniti u kratkom roku), na dva mesta paralelne spiskove, sporadične pritiske na posmatrače, ali se kao opšta ocena podvlači da čak i kada bi izbori na mestima sa uočenim nepravilnostima bili poništeni, pa ponovno glasanje dalo suprotan rezultat, ukupan ne bi bio promenjen. Čim je RIK objavio preliminarne rezultate - odazvalo se 1.960.010 birača, važećih listića bilo je 1.939.887, za ponuđeni odgovor DA izjasnilo se 1.170.406 građana odnosno 59,71 odsto, a za ponuđeni odgovor NE 769.481, odnosno 39,26 odsto birača - počele su da stižu i čestitke iz Evropske unije, uz podsećanje da će Brisel nastaviti da prati proces u kome tek predstoji usvajanje seta zakona. Pažljivim odnosom, uvek uzimajući u obzir i da je za mnoge birače u Srbiji, pa i simpatizere SNS, upravo povezanost referendumskog pitanja sa zahtevima EU demotivišuća da na referendum izađu i glasaju prema očekivanju vlasti, Vučić je ostavio širok prostor da u danu posle, ili iste noći, svakako ostane pobednik. Pomenuo je investitore, koji će biti zadovoljni pravnom sigurnošću na koju su se dosad žalili, ali ne i EU. Nekoliko prvoboraca SNS, pa i SPS, danima se ranije izjašnjavalo protiv referenduma, a sam Vučić kaže da je „i svoje roditelje jedva ubedio da izađu“ poručujući tako da je pobedu ostvario levom nogom, puštajući svakog da priča šta mu volja i ne upotrebivši ni deo raspoloživih mu kapaciteta. Malu neprijatnost zbog činjenice da je u velikim gradovima, ali, pre svega u glavnom gradu, ipak pobedilo NE rezultatom od oko 54 naspram 45 odsto, predsednik SNS je očekivano protumačio sa „videćemo šta će biti kada se ti glasovi rasporede na učesnike izbora“. Ako SNS osvoji ovaj rezultat na lokalnim izborima u Beogradu, Vučić će, kaže, biti prezadovoljan, jer to znači da će postizbornu koaliciju svakako predvoditi naprednjaci. U svakom slučaju, već dan posle, iz medija bliskih vladajućoj stranci, ali i od predsednice Vlade Ane Brnabić stižu poruke o nezadovoljstvu predsednika, koje služe da podignu temperaturu među SNS-ovim biračima i uozbilje ih pred izbore. Mediji bliski onom delu opozicije koji sebe naziva „pravom“ proglasili su „krah“ referenduma, ali ih uzdržavanje od kampanje sprečava da i malu izlaznost (SSP je savetovao građane da na referendum ne izađu) proglase sopstvenim uspehom. Klačar kaže da evropske integracije nisu tema motivišuća za birače SNS, a da je nametnut narativ takav da je ključ izjašnjavanja napredak u evrointegracijama. „Opozicija je bila u nezahvalnoj poziciji, jer je vlast ostavila prostor da ni u jednoj situaciji ne izgubi, ali opozicija treba da bude zadovoljna, jer takođe nije izašla poražena. Posebno u Beogradu gde je bila intenzivnija komunikacija opozicije sa biračima, gde su otvoreniji kanali komunikacije i gde je antivladin sentiment veći. I vlast ima razlog da bude zadovoljna, jer je referendumsko pitanje komotno prošlo bez angažovanja resursa i bez dodatne stranačke polarizacije.“ Takav narativ je, po Klačaru, pogodan za širi korpus opozicije koji se jasno izjasnio protiv, a izuzetno povoljan za desnicu, kojoj je ova tema dobra da pomogne njihovo vraćanje u politički život i ona može da dodatno iskoristi taj narativ, u kome se referendum tumači kao pritisak EU. Antonijević, pak,tvrdi da su građani nezadovoljni pravosuđem glasali i za i protiv izmena, a da je najgore što sada može da se desi da stranke počnu da traže dobit u rezultatima i povedu se principom što gore to bolje, kao što se dogodilo u slučaju REM-a. „EU gleda Srbiju, a ne vladajuću stranku, jer je Srbija preuzela obavezu i kroz davno i nedavno potpisana dokumenta stigla je na korak do izmene Ustava, uradila sve što je mogla i samim tim dobila podršku za posao koji tek predstoji.“ Upitan šta bi se dogodilo da je pobednički odgovor bio „ne“, Antonijević odgovara da bi bila aktivirana klauzula o zaustavljanju pregovora, „a to bi bila šteta učinjena ne vladajućoj stranci nego građanima Srbije koji bi izgubili dve ili više godina, pa uz ponavljanje posla, ponovo došli u situaciju od 16. januara ujutru, pre otvaranja birališta. Ovaj proces započet je pre 21 godinu, a svim vladama pre ove, a i ovoj, EU bila je u vrhu prioriteta. Na ovom Ustavu naporno se radilo godinama i posle zastoja došli smo do situacije u kojoj iz EU, uz sve zamerke, stižu pozitivni signali. Ne vidim zašto bismo sada kapitulirali. Žao mi je što su političke stranke ušle u crveno-crnu zonu, u rulet, pokušavši da predstave ovu odluku izjašnjavanjem protiv Vučića, jer to je zavaravanje građana i poigravanje nečim većim od stranaka.“ Antonijević, ipak, blizinu izbora vidi pozitivno po proces, jer to znači da će se zakoni koji slede donositi u novoj Skupštini u kojoj će biti prisutna i opozicija, pa i oni koji su bili neodlučni ili nespremni da kažu gde u budućnosti vide Srbiju i da li bi se oni opredelili protiv ustavnih izmena koje omogućavaju nezavisnost sudstva.“ Oni koji nisu bili neodlučni, međutim, obećavaju da će se u Skupštini zalagati za isto za šta su se zalagali na referendumu. Obradović insistira da referendum mora biti poništen iz više razloga, a najviše zbog kompletne nedemokratske procedure i izborne krađe. „Srbiji nisu potrebne promene Ustava koje su nametnute iz Brisela niti da imamo sudstvo i tužilaštvo koje samo sebe bira i koje niko ne kontroliše. Zašto to nije tako u najvećim evropskim zemljama ako je to dobro rešenje? Zašto nama prodaju tu lošu robu koju ne koriste kod sebe? Referendum mora biti poništen iz više razloga, a najviše zbog kompletno nedemokratske procedure i izborne krađe. O promenama Ustava treba otvoriti ozbiljnu raspravu u novom skupštinskom sazivu nakon izbora 3. aprila. A tada će možda neko drugi biti na vlasti, pa ćemo da vidimo šta ćemo sa tom temom. Vučić je načet 16. januara, a 3. aprila sledi njegov pad.“ Nema ničeg netačnog u tome da je iz ovakvog referendumskog rezultata nemoguće napraviti projekciju izbornog osim u delu pretpostavke da bi one stranke, takozvanog patriotskog bloka, koje su se jasno izjašnjavale protiv ustavnih izmena mogle da povuku malo dobiti iz onih 40 posto građana koji su tako i glasali. Iako verovatno male, te brojke bi mogle biti presudne za većinu desnice, jer se i NADA i Dveri i Dosta je bilo, ali i Zavetnici trenutno po rejtingu nalaze oko cenzusa od tri odsto. Ali i tako realna pretpostavka ne mora da ima nikakav značaj dva i po meseca do izbora, pokazao je primer ekoloških protesta tokom kojih se tzv. zelenim podrška gotovo udvostručila i veoma brzo pala skoro do nivoa pre protesta. Obradović, naprotiv, obećava nastavak. Upitan na osnovu čega je uveren da je glas protiv ustavnih izmena bio ujedno i glas protiv vladajuće stranke, odgovara. „Iz prostog razloga: vladajući režim je predlagač ovih ustavnih promena i ovo je njihov najozbiljniji poraz u poslednjih deset godina. Čak i da su tačni njihovi rezultati, a nisu, imate jednu kolonu od preko 40 odsto birača koji su jasno i glasno rekli ne Vučiću, ne ustavnim promenama, ne izdaji Kosova i Metohije, ne Briselu, ne Rio Tintu, ne obaveznoj vakcinaciji, ne kovid propusnicama i ne naseljavanju migranata. Jer sve to nam ova vlast nameće po diktatu spolja, a odbrana Ustava značila je i očuvanje naše slobode i suvereniteta.“ O temama koje Obradović prikazuje srodnim još će se mnogo polemisati do izbora, ali nijedna od njih do tada ne bi trebalo da bude predmet referendumskog glasanja. Građani su, sem izuzetno, po pravilu više zainteresovani za izbore nego za referendum, naročito ne onaj koji ne profiliše aktere i ne budi emocije. Još će manje emocija buditi donošenje zakona kojima referendumska odluka treba da se sprovede, a koji bi mogli, ne bi bilo prvi put, da iznevere očekivanja zakletih zagovornika evrointegracija i večnog prilagođavanja zahtevima Brisela. U najkraćem, imenovanje sudija (na trajnu funkciju) treba da preuzme Visoki savet sudstva (u koji će od 11 članova Skupština imati pravo da izabere četiri istaknuta pravnika) Vrhovni kasacioni sud treba da postane Vrhovni, Visoki savet tužilaca biraće tužioce, a na predlog tog tela Skupština će birati vrhovnog javnog tužioca... Za razliku od pravnih i društvenih posledica nove reforme pravosuđa, koje će građani osećati svakodnevno u godinama koje slede (makar činjenica da posledice prethodne reforme trpe više od jedne decenije ne daje za pravo paušalnim ocenama da „većina ne zna za šta glasa“) izborne posledice referenduma dva dana posle uglavnom jedva su vidljive. I to ne samo zato što se čeka prva izjava Novaka Đokovića po dolasku u Beograd, ni samo zato što je vlast odlučila da ne podgreva atmosferu ili zato što opozicija ne zna kako bi poentirala, nego baš zato što se javno mnjenje u svakoj temi već mesecima ponaša kao da su izbori sutra. Na zavidnom nivou napetost, s kraćim zastojima, traje mesecima baš zato što je svaka tema jednako zapaljiva puna tri dana, koliko u proseku traje u medijima. Za razliku od drugih tema, ova je, ipak, bila i generalna proba glasanja. Dragana Pejović