Korak po korak do normalnog života

Novčanik, pasoš, nepromočiva kesa za dokumenta, flaša od pola litra vode za putovanje od nedelju dana, marama za glavu, olovka i sveska, lutka... predmeti su koje su iz svojih kuća poneli izbeglice iz Sirije, Iraka, Avganistana, odakle svi ti zlosrećni ljudi pretežno dolaze ovde. Ostajući ili samo prolazeći kroz Srbiju. Katkad su i ključevi od stana, burma, porodične fotografije, državna zastava... deo njihovog prtljaga, ali sentimentalne, a ne praktične prirode. O tome govori kratki film „Šta su poneli sa sobom“, nastao u produkciji Agencije Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) Srbija. U njemu glumci, na čelu sa Brankom Katić, zastupnicom ove organizacije za prava izbeglica u našoj zemlji, tumače svedočanstava izbeglih, sažeta u po jednu reč. Cilj te inicijative jeste da se domaća javnost bolje upozna sa stradanjem, ali i potencijalom ljudi koji ovde stižu bežeći od ratova i drugih nedaća. Dok težinu njihovih muka možda i možemo da nazremo, ono što mogu da pruže uglavnom ostaje nepoznanica. „Nikada nisam imao posebnu želju da odem u Nemačku ili neku sličnu zemlju, već samo da dospem na mesto gde ima mira“, kaže Sami Rasuli, dvadesetjednogodišnji student beogradskog Fakulteta primenjenih umetnosti. Rođen u Teheranu, bio je tek posredna žrtva rata koji je iz Avganistana oterao njegove roditelje, braću i sestre. „U Iranu nije kao ovde, i ne možeš da dobiješ papire tako što se oženiš ili udaš, pa čak ni kad se ovde rodiš kao dete izbeglih“, Sami ističe. Ali, čak i takvi, zvanično nepostojeći žitelji te daleke zemlje, pažljivo se motre da li poste tokom ramazana i redovno idu u džamiju, što ateistima, kakav je Sami, stvara dodatnu tenziju. Ni njegovi snovi nisu imali temelj u Iranu, gde dizajn studiraju isključivo žene, po nepisanom pravilu. Da se vratiš kući, nema ni govora, jer možda ćeš biti sledeći na listi poginulih, te se ovaj mladić odlučio za dalji beg. Neophodni uslov je da imaš od 3.000 evra pa naviše, koje daješ za ilegalni prebeg preko granice. Po jednoj tarifi ideš preko Turske i Bugarske, a po drugoj preko mora Grčke, što je rizičnije. Od dostupne svote zavisi i da li ćeš većinu puta da pređeš peške ili u autu, a od politike i sreće kako će u datoj zemlji da te sačekaju. Sastav grupe, kako se uvek beži, nestalan je, uslovljen razvrstavanjem po centrima. Čim povratiš snagu, odmah tražiš drugog vodiča, neretko i prevaranta, kako učiš da se snađeš još u detinjem uzrastu. Sve to traje nekoliko meseci, a ponekad i godina, Sami saopštava mirno, kao da se nabrojano drugom dogodilo. „Kad sam stigao u Beograd, prvo sam bio smešten u Centar za azil u Krnjači“, on dalje priča. U tom trenutku srećan „samo što je živ“ i što ima tri obroka dnevno, kao i sopstveni krevet. „Onda počinje da smeta što su sobe premale, i što na 64 čoveka ima samo tri kupatila“, priznaje. I baš tada se u njegov usud umešala organizacija JRS (Jesuit Refugee Service), omogućivši mu povoljnije stambene uslove. Ali, JRS mu je pružio i priliku da pohađa srednju Školu za dizajn tekstila. Marljiv rad i unošenje celog sebe u svaki crtež, doveli su ga do upisa na Akademiju. Trenutno se skućio u Mirijevu, u dvosobnom stančiću koji opet plaća JRS, kao, uostalom i namirnice, i pribor za crtanje. Stipendija koja pokriva troškove studiranja obezbeđena je posredstvom UNHCR-a, kroz Program DAFI (Nemačka akademska inicijativa za izbeglice „Albert Ajnštajn“) čiji je glavni donator Vlada Nemačke. Da ostane u Srbiji, Sami je presekao dve godine nakon što je napustio Iran, podnevši zahtev za azil 2018. Ušao je u proceduru dobivši ličnu kartu tražioca azila, pa pokazuje plastificirani komad papira na kom su njegovi podaci rukom ispisani. Tu vrstu identifikacije, međutim, ne prepoznaju naši policajci, dugo je zagledajući prilikom nasumičnog legitimisanja. I službenici na šalteru banaka traže razne dodatne papire, i uvek za nešto „treba da pitaju šefa“, ne bi li izbeglice i tražioci azila kod njih otvorili račun. I to u domaćoj valuti, dok je devizni još misaona imenica. Ali, svi dobiju nešto što im se na početku puta činilo nedostižnim – utisak slobode, za sve, osim prelaženja granica. Tako Sami još nije dočekao svoj prvi pasoš, ali se hrabri rečima „korak po korak“, u nadi da će dobiti status u Srbiji. A time i putne isprave. Neprijatnosti susreta sa tzv. narodnim patrolama nije doživeo, niti je do njega dopro eho brojnih peticija protiv migranata, kao i demonstracija u istom znaku, često održavanih po ulicama srpskih gradova. Drugovi su ga, s druge strane, primili srcem, što opisuje zgodom iz srednje škole. „Pokrenuli smo jednom priču o migrantima, pa je neko skrenuo pažnju da se ta tema zaobiđe da ja ne bih bio tužan. Na to je jedna učenica rekla ’ali, Sami je naš’, što me je veoma dirnulo“, kaže uz osmeh. Premda je srpski savladao odlično, smatra ga dovoljnim za svakodnevno sporazumevanje, ali ne i za jezik udžbenika. Očigledna upornost biće od neprocenjive koristi da postane ono što želi – modni kreator. Sami je jedan od milion i po nevoljnika koje je put iz ratom poharanih zemalja, kao i onih bez minimuma demokratije, od 2015. navodio na našu državu, prema podacima UNHCR. Od početka ove godine njihov broj je 49.000, kako Agencija navodi. Cilj im je, uglavnom, da dospeju na zapad i sever Evrope, gde većina ima rodbinu i prijatelje. Premda je to putovanje „često veoma opasna avantura, sa neretko kobnim završetkom“, izbeglice i migranti i dalje Srbiju doživljavaju kao tranzitno područje. Ipak su, nakon donošenja Zakona o azilu 2007, i početka njegove primene aprila sledeće godine, neki od njih zatražili međunarodnu zaštitu u našoj državi. Taj broj varira, dostižući maksimum tokom izbegličke krize 2015/16. brojkom od 574, da bi ona pala na ispod 200 u 2020. Ove je godine podneto 147 zahteva. Azilom se dobija preko potrebna stabilnost i povratak normalnosti svakodnevnog života, što se postiže preko prava na zakoniti boravak na datoj teritoriji, prava na slobodu kretanja, prava na lične dokumente, na smeštaj, zdravstvenu zaštitu, socijalnu pomoć, obrazovanje, pristup tržištu rada, pomoć pri integraciji i slično. „Temelj međunarodne zaštite je Konvencija o statusu izbeglica čiju smo sedamdesetogodišnjicu obeležili prošle godine i koja je danas značajnija nego ikad, jer je broj onih koji su morali da napuste svoje domove najveći u novijoj istoriji“, ističu u UNHCR. „Srbija ima veliko iskustvo sa prihvatom izbeglica i često je isticana kao svetli primer humanosti i solidarnosti sa najugroženijima, od ratova na teritoriji bivše Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, do izbegličke krize 2015. godine“, naglašavaju u UNHCR. Iskazujući spremnost da i dalje rade sa vlastima i civilnim društvom na unapređenju i efikasnosti postupka azila, kako bi se Sami i mnogi drugi skrasili u Srbiji, i jednog dana možda postali naši državljani. Korak po korak, da citiramo tu buduću zvezdu modnog dizajna. Zakon o azilu i privremenoj zaštiti čeka nove dopune Život u vakuumu Pravo na azil imaju i oni čiji opravdan strah zavisi od mogućnosti progona zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi (recimo LGBTI), ili zbog političkog mišljenja. Takvima se u zemlji porekla preti smrtnom kaznom, mučenjem, nečovečnim ili ponižavajućim postupanjem ili kažnjavanjem, samo zato što su to što jesu. Prvi, opet, ne mogu da zanemare pretnje po život usled nasilja opštih razmera, izazvanog međunarodnim ili unutrašnjim oružanim sukobima. Sve to je od 2008. izbeglo 209 njih iz Libije, Sirije, Avganistana, Irana, Iraka.., zahvaljujući azilu u Srbiji. „Prirodan završetak svake integracije jeste mogućnost da se dobije državljanstvo, ukoliko to izbeglica želi“, kažu u UNHCR. Inače, on ostaje u nekoj vrsti vakuuma, što se u našoj zemlji još dešava, s obzirom na to da i novi Zakon o azilu i privremenoj zaštiti, iz 2018, čekaju nove dopune. Brojni su problemi koji izbeglice i migrante prate do „obećanih zemalja“, posebno ako je u pitanju dete bez roditeljske pratnje. Ukoliko im je omogućen pristup teritoriji neke druge države, ipak im se pruža šansa za nastavak normalnog života. U Srbiji to znači uključivanje u redovne obrazovne tokove. Tako je ove godine četvoro mladih izbeglica iz Avganistana, Libije i Burundija upisalo prestižne državne fakultete u Beogradu. Odrasli ponekad dobiju posao, uglavnom u privatnom sektoru, mahom u oblasti ugostiteljstva, u kol-centrima i korisničkim servisima, ili rade kao prevodioci, koristeći prednosti maternjeg jezika. Ali, sve to je moguće tek devet meseci nakon podnošenja zahteva za azil, kada im Nacionalna služba za zapošljavanje izda radnu dozvolu. „Kao i građani Srbije, oni prihvataju poslove koji su im dostupni, bez obzira na često daleko više obrazovanje“, navode u UNHCR. Ovdašnji poslodavci nisu u dovoljnoj meri informisani o pravima tražilaca azila i izbeglica, te se često ustručavaju da ih angažuju. Zato, između ostalog, na dalji put kreću i neki od onih koji su azil dobili.