Vreme je da političari na vlasti prestanu da se ponašaju kao gospodari

Nekoliko dana profesor Ekonomskog fakulteta i bivši guverner NBS Dejan Šoškić u medijima se pominjao kao potencijalni kandidat opozicije za predsednika Srbije ili gradonačelnika Beograda. I odmah je prošao kroz „toplog zeca“, iako sam Šoškić za NIN kaže da ozbiljnih političkih razgovora o tome nije ni bilo. „Pre dosta godina do mene je došla informacija da su neki pojedinci spominjali moje ime u kontekstu tadašnjih izbora na gradskom nivou, ali nikakav zvaničan predlog do mene tada nije došao. U poslednje vreme u nekoliko navrata do mene su dolazila neka neformalna pitanja i predlozi u tom smislu, ali je moj utisak bio da se radi uglavnom o individualnim ili grupnim stavovima bez dovoljno političke težine. Ipak, uvek sam na te inicijative i takva pitanja odgovarao da ja nisam političar i da nemam nameru niti ambiciju da se bavim politikom“, ističe Šoškić u razgovoru za NIN. Da su vas pitali, šta biste im rekli? Moj odgovor je uvek isti i davao sam ga i u neformalnim razgovorima, ali i nedavno u medijima. Verujem da uspešno bavljenje politikom zahteva određeno znanje i veštine, ali i ambicije i da ja, zapravo, ne ispunjavam ni prvi, ni drugi uslov. Sebe ne vidim u ulozi političara, kao učesnika političkih kampanja ili kao političkog aktivistu. Da imam političkih ambicija, verovatno bih do sada bar nekada bio član neke partije. Nisam čak ni stalni simpatizer neke partije. Moja glasanja na izborima od 2000. do 2012. su bila vrlo raznolika i uglavnom sam glasao za neku partiju, pa bih se, po pravilu, razočarao, pa bih na narednim izborima glasao za neku drugu partiju, i opet se razočarao i tako redom. Postoje, doduše, partije za koje nikad nisam i nikad ne bih glasao, kao što je postojao i predsednički kandidat za koga sam glasao više puta uzastopno. NJega danas neki kritikuju, ali je za mene na izborima na kojima je učestvovao on bio nauporedivo bolji kandidat od konkurencije. Možda je to bila posledica i toga što sam dobro znao da predsednik po Ustavu ima vrlo ograničena ovlašćenja, pa stoga od njega nisam ni očekivao stvari koje mnogi glasači neosnovano očekuju od predsednika. Šta vama znači istraživanje Demostata, po kome „dobro stojite“ kod građana, kao potencijalni kandidat za izbore 3. aprila? Uz to, i Sanda Rašković Ivić je rekla da ste za nju vi i advokat Božo Prelević „odlični kandidati“ i da se u opoziciji „razgovaralo i o vašim imenima“? Ne znam gotovo ništa o istraživanju Demostata, o primenjenoj metodologiji i o rezultatima te ankete, ako je sprovedena. Ipak, zahvaljujem svima na podršci koju dobijam, dobro se osećam zbog toga i doživljavam je kao podršku stavovima koje iznosim u javnosti, u svojim tekstovima ili na svojim predavanjima. Verujem, međutim, da među onima koji imaju pozitivan stav o meni ima i dosta mojih studenata, koji su verovatno malo pristrasni, pa se onda možda kreira nešto povoljniji ukupni utisak nego što bi inače bio. Izuzetno cenim gospodina Prelevića i mislim da bi on bio izvanredan predsednički kandidat i predsednik države. Da li je jedan od razloga i strah od provlačenja kroz blato provladinih tabloida? Srbija je nažalost postala zemlja u kojoj je politika svedena na vrlo nizak nivo, u kojoj ne postoji otvorena i slobodna diskusija o važnim pitanjima za društvo. Političari i mediji redovno i bez ustezanja iznose neistine i uvrede na račun svakoga čiji stavovi ne odgovaraju vladajućoj nomenklaturi. Lično sam više puta doživljavao iznošenje potpunih neistina i uvreda na moj račun, kako od strane nekih medija, tako i od strane državnih zvaničnika, posebno nakon slobodnog izražavanja mog mišljenja u javnosti. Bez slobodnih medija i bez elementarne pristojnosti političkog dijaloga mislim da nestranačke, posebno nedovoljno prepoznatljive, ličnosti nemaju osnova za eventualni politički angažman, niti za realan uspeh u toj aktivnosti. I pre nego što je o vama počelo da se priča kao o potencijalnom kandidatu opozicije, ministar finansija Siniša Mali vas je optužio da radite za Dragana Đilasa i da se „borite za povratak u fotelju, kako bi iznova gospodarili državnim finansijama i nastavili da uništavaju zemlju“. Jeste li pre toga znali da ste gospodarili državnim finansijama? Mali redovno sebi uzima za slobodu da izjavljuje neistine i besmislice. Naravno da nikada nisam „gospodario“ bilo čime, a posebno ne državnim finansijama. Iz ovog iskaza Malog vidi se i fundamentalni problem naše politike, a to je shvatanje vlasti. Naime, političari i drugi državni zvaničnici moraju da prestanu da imaju utisak da „gospodare“ bilo čime i bilo gde, i da shvate da je njihova funkcija da služe i to državi, društvu, poreskim obveznicima, građanima. Šta je gore, da ministar finansija, za koga predsednik Vučić smatra da je mnogo bolji od „onog stručnjaka Šoškića“, ne zna ili svesno ne govori istinu kada kaže da je u trenutku kada ste postali guverner „kurs evra bio 81 dinar“, a lako se na sajtu NBS može proveriti da je bio 106 dinara? Loše je i da ne zna, a loše je i da ne govori istinu. Istine radi, kada sam počeo da obavljam posao guvernera NBS, kao što ste rekli, kurs je bio nešto preko 106 dinara, a kada sam prestao da obavljam taj posao, kurs je bio blizu 118 dinara za evro. Dakle, za dve godine dinar je izgubio oko 10,9 odsto u odnosu na evro. To je, inače, sasvim ispravno i dobro u situaciji kada je inflacija u Srbiji bila viša od inflacije u evrozoni, jer se time održavala konkurentnost i izvoz srpske privrede na međunarodno tržište. Istovremeno, to je bio i realan uspeh u tom periodu, jer, podsetimo se, u Evropi se odvijala kriza suverenog duga u EU sa Grčkom u glavnoj ulozi i sa ogromnim povlačenjem novca iz čitave Jugoistočne Evrope. Srbija je upravo u tom periodu, 2011. bila jedina zemlja u tranziciji kojoj je nakon velike svetske ekonomske i finansijske krize i tokom krize suverenog duga EU povećan kreditni rejting. Sama ta činjenica valjda govori o kvalitetu vođenja ekonomske politike u tom vrlo turbulentnom periodu. Vlast vam stavlja na teret i inflaciju iz 2010. od 6,5 odsto, 2011. bila je 11 procenata, a 2012. godine 7,8 odsto. Jesu li slučajno prevideli da je inflacija 2010. i 2012. bila manja nego 2021? I može li se to uopšte porediti? Da, inflacija je 2011. privremeno bila nešto viša zbog vrlo loše poljoprivredne godine, ali i zbog višeg od planiranog podizanja cena koje su bile pod direktnom kontrolom države. Ni na jedno, ni na drugo monetarna politika, sasvim ispravno, nije reagovala. Inflacija se, međutim, brzo vratila u planirane okvire i iz NBS sam otišao sa inflacijom u okviru inflacionog cilja. Teška su poređenja sa tim periodom. Današnja inflacija jednim delom je posledica rasta cena hrane i energenata, ali se tu uglavnom završavaju sličnosti sa inflacijom iz 2011. Danas inflacija u Srbiji u sebi nosi i posledice konstantne predizborne fiskalne politike koja je karakterisana linearnim davanjima novca građanima, ali i neopravdane monetarne politike iz prošle godine, kada je NBS pogrešno i nepotrebno iz primarne emisije kupovala obveznice preduzeća. Ukupne štetne posledice tih pogrešnih postupaka će se tek videti, a sada ih vidimo delimično kroz rast inflacije usled rasta tražnje i to se još uvek odvija bez adekvatnog odgovora monetarne politike. Tabloid Alo objavio je da posle informacije o vašoj navodnoj kandidaturi „sledi skok evra i strmoglavi pad dinara, jer je majstor za urušavanje životnog standarda“. Da li su vas bar pozvali za komentar? Ne, nisu. Ranije su objavljivali gore neistine zbog kojih sam ih tužio sudu i taj proces je u toku. Vrh NBS tvrdi da će se inflacija već polovinom godine vratiti u planirani okvir od 1,5 do 4,5 odsto, iako je trenutno 7,9 odsto. Koliko je to račun bez krčmara ako se ima u vidu da će u januaru uslediti novi talas poskupljenja akciznih, ali i drugih proizvoda i usluga zbog značajno viših cena energenata? Voleo bih da je NBS sposobna da napravi dobru prognozu kretanja inflacije i da se date prognoze obistine. Moja očekivanja nisu takva. Mislim da ova inflacija nije tranzitorna, mislim da se već kreiraju inflaciona očekivanja, i mislim da je već trebalo reagovati monetarnom politikom. Ne očekujem da će se inflacija brzo vratiti na niske nivoe iz prethodnog perioda. Koliko je i NBS dolivala ulje na vatru inflacije, time što je praktično emitovala novac kupovinom korporativnih obveznica odabranih državnih i privatnih preduzeća, Jugoimporta SDPR, Telekoma, Energoprojekta… Da li je time otvorena „Pandorina kutija“ i šta će biti ako ta preduzeća ne budu mogla na vreme da vrate pozajmljeni novac? Tim pre što neke od tih kompanija ne stoje najbolje? To je potpuno pogrešan postupak, teorijski neutemeljen i štetan i izveden na nedopustiv način, tj. bez aktivnog sekundarnog tržišta obveznica koje bi jasno otkrilo realnu tržišnu cenu tih hartija od vrednosti. Ovako, letentni gubitak NBS je skriven. Time je otvoren kanal kretanja novca iz primarne emisije direktno ka preduzećima sa ozbiljnim mogućnostima zloupotreba. To podseća na mehanizme monetarne ekspanzije iz ranih 90-ih. Trenutno se te obveznice nalaze u bilansu NBS i pravi iznos gubitka po tom osnovu znaće se tek kada te obveznice dospeju na naplatu. Što se vi brinete ako ni predsednik Vučić nije zabrinut, jer je, kaže on, bazna inflacija samo tri odsto? Treba li onda da se brinu i građani koji polovinu prihoda troše na hranu, koja je sada 20 odsto skuplja nego pre 12 meseci? Bazna inflacija ima nekoliko svojih mogućih definicija. Ona je svakako samo jedan deo ukupne inflacije. Ono što, međutim, treba imati u vidu je da svaki potrošač „trpi“ specifičnu inflaciju koja zavisi od strukture njegove potrošnje. Tako najsiromašniji građani koji najviše troše na hranu, koja je i najviše poskupela, realno trpe i znatno višu inflaciju od one koja je objavljena. Inflacija koju osećaju siromašniji stanovnici naše zemlje znatno je viša od one koja se objavljuje kao indeks potrošačkih cena. Koliko je socijalno i ekonomski apsurdno to što država svima linearno dodeljuje istu pomoć, a na drugoj strani ih sve oporezuje kroz inflaciju, koja najviše pogađa upravo najsiromašnije slojeve? Zar vas to ne podseća na Super Hika, koji oduzima od siromašnih da bi delio bogatima? Da, to su besmislice i greške koje imaju svoje opravdanje samo u demagoškom predizbornom političkom marketingu. Ako je nekome trebalo pomagati iz budžeta, onda je trebalo ciljano davati socijalnu pomoć najsiromašnijima. Spadate u ekonomiste koji misle da je NBS već trebalo da pooštri monetarnu politiku i poveća kamatne stope. Zar to neće otežati život svim dužnicima, a u Srbiji su u toj grupi i država, i privreda, i građani? Odlaganje reakcije NBS samo odlaže probleme i čini da kasnije oni koštaju privredu i društvo u celini samo više. Ilustracije radi, kasne reakcije NBS su bile i ranije. NBS je trebalo znatno ranije da relaksira monetarnu politiku, posebno od januara 2015, kada je u početku svakog meseca „štampano“ 60 milijardi, a kasnije čak 80 milijardi evra. Tada je već trebalo potpuno relaksirati monetarnu politiku radi podsticanja ekonomske aktivnosti i sprečiti aprecijaciju dinara u uslovima kada je inflacija niska. NBS je davala sama o sebi vrlo pozitivne ocene u to vreme i isticala kao uspeh nisku inflaciju i jak dinar. Niska inflacija je tada bila prirodna posledica odsustva „štampanja para“ u uslovima recesije, a taj „jak“ dinar je posledica ogromnog štampanja evra, što je svim valutama koje se ne štampaju davalo relativnu snagu u odnosu na evro. Tadašnja nepotrebno restriktivna monetarna politika nas je koštala nižih stopa rasta BDP-a. Da tada i kasnije nismo bespotrebno dozvolili nominalno jačanje dinara u odnosu na evro, danas u uslovima cenovnog šoka koji dolazi iz inostranstva, mogli smo privremeno da koristimo snaženje dinara kao „amortizer“ za inflatorne pritiske sa međunarodnog tržišta. Ovako, taj alat smo „potrošili“ ni na šta i sada ga nemamo kad nam je zatrebao. Isto tako, danas kasna restriktivna reakcija može da se prelije u inflatorna očekivanja i da zemlju uvede u inflatornu spiralu koja će kasnije biti mnogo skuplja za obuzdavanje. Inače, svi dužnici u Srbiji koji se zadužuju u devizama (čiji su krediti indeksirani u evrima) ovu restriktivnost ne bi osetili. NJima će se uslovi promeniti kada dođe do reakcije Evropske centralne banke i euribora. Samo dinarski dužnici bi osetili nešto skuplje kredite, ali to je i normalno kada inflacija u dinarima raste. Istovremeno time bi se podstakla i štednja u dinarima, koja je trenutnom situacijom potpuno destimulisana. Tvrdite da je vlast nepotrebno dozvolila da dinar godinama jača i nominalno i realno prema evru i tako uzalud potrošila amortizer, kojim je mogla da ublaži inflatorne šokove iz inostranstva. Pa, zar niste svesni da vama i danas zameraju slabljenje dinara dok ste bili guverner? Da, svestan sam. Ali postoji razlika između onoga što je politički popularno i onoga što je ispravno, i zato i jeste standard razvijenih i dobro uređenih zemlja da guverneri centralnih banaka nisu političari, niti zavisni od njih. Kao što sam rekao, dok sam obavljao posao guvernera, dinar je za dve godine izgubio nešto više od 10 odsto u uslovima izrazite međunarodne finansijske nestabilnosti. Takva korekcija kursa je bila potpuno u skladu sa monetarnim režimom koji sprovodi NBS i koji sam ja zatekao kada sam došao u NBS i doprinosila je rastu izvoza naše zemlje. Ako je jačanje domaće valute dobro za privredu, zašto onda i SAD i Kina i Britanija i Japan i evrozona čine sve da oslabe svoje valute? Upravo zato što znaju da time podstiču izvoz i rast? Time, naravno, ne želim da kažem da fiksiranje kursa za pojedine zemlje nije legitimna opcija, ali to onda podrazumeva razumevanje te opcije i usklađivanje drugih elemenata ekonomske politike sa tim opredeljenjem. Kada ste pre skoro 10 godina, 2. avgusta 2012. podneli ostavku na mesto guvernera, evro je vredeo 118,3 dinara, više nego danas. Jeste li to mogli i da sanjate? Pa zar to nije dokaz monetarne stabilnosti i uspešne ekonomske politike ove vlasti? To svakako nisam očekivao. U međuvremenu, kao što sam rekao, Evropska centralna banka je počela da štampa ogromne količine evra, tako da je održavanje fiksnog kursa čak i za nekonkurentne privrede postalo privremeno (dok traje štampanje evra) lako ako i same ne sprovode ogromnu monetarnu ekspanziju. Inače, fiksiranje kursa nije nikakav uspeh, već opredeljenje. Fiksirati kurs je tehnički vrlo jednostavno i ne zahteva stručnost, već takvu odluku. Podsetiću vas, zvanična dokumenta naše zemlje, koja su i dalje na snazi, zabranjuju fiksiranje bilo kog nivoa kursa. Uspeh monetarne politike u modelu koji se zove „ciljanje inflacije“ i koji zvanično sprovodi Srbija, procenjuje se vrlo jednostavno - da li NBS ostvaruje proklamovani inflacioni cilj. Svaki put kad se promaši cilj, i naviše i naniže, smatra se neuspehom u ovom modelu. U poslednjih devet godina inflacija je uglavnom bila izvan inflacionog cilja i u monetarnom modelu koji Srbija zvanično sprovodi, samo to govori o uspešnosti monetarne politike u tom periodu. U kojoj meri nerealno jak dinar doprinosi da nam plate i BDP budu veći, a javni dug manji nego što realno jesu? Naravno da to doprinosi kreiranju nerealne slike, posebno ako se plate i BDP izražavaju u evrima. Isto tako, devizni deo javnog duga se time „veštački“ smanjuje u odnosu na BDP. Ako pretpostavimo da je kurs drugačiji, da dinar vredi manje, odmah dolazi do bitne promene nivoa i plata i BDP-a u evrima i do promene nivoa duga u odnosu na BDP. Jakim kursom dinara lako se stvaraju iluzije o napretku koje su potpuno neutemeljene. Realno plate se mere njihovom kupovnom snagom, a BDP u nacionalnoj valuti u kojoj se stvara, korigovano za inflaciju. Otuda je važno biti svestan ovih zamki, jer vidimo da su političari skloni manipulacijama radi neosnovanog sticanja političkih poena. Ostavku na mesto guvernera ste podneli posle promene vlasti, iako ste imali još tri godine mandata. Malo ko se danas seća zašto ste to uradili, ali mnogi pamte tvrdnje SNS-a da ste to uradili da biste mogli šest meseci da primate visoku platu. Kada ste poslednji put čuli da se neko buni zbog plate vaše naslednice, Jorgovanke Tabaković? Ostavku sam podneo zbog činjenice da je novoformirana koalicija SNS, SPS i G17 predložila izmene Zakona o NBS, bez konsultacija sa NBS, uz predlog bitnog narušavanja njene nezavisnosti, a samo sa ciljem da se promeni rukovodstvo i na čelo te institucije dovede potpredsednica vladajuće partije. Očigledno je da normalna, zakonom predviđena procedura smene guvernera NBS za novu vlast nije bila opcija, jer je po njoj trebalo da Savet NBS pokrene tu inicijativu na osnovu lošeg rada rukovodstva NBS. A tog lošeg rada NBS nije bilo. Kroz medije se želela kreirati slika o nekakvim propustima i lošem radu NBS, iako je inflacija bila u okvirima inflacionog cilja, finansijska stabilnost očuvana, a po oceni državnog revizora NBS je bila jedna od samo dve državne institucije na čiji rad nije imao zamerki. Ostavku sam podneo sa željom da sprečim donošenje lošeg zakona o NBS. Novi Zakon o NBS je, ipak, donet, a zbog toga je Srbija trpela kritike međunarodne javnosti i sredinom avgusta 2012. zbog tog novog zakona i načina kako je i zašto donet, smanjen je kreditni rejting Srbije, što se naravno uvek odražava i na cenu finansiranja javnog duga zemlje. Nedavno ste javno upitali da li nam više znače skaradne gondole, svetleće muzičke fontane i nacionalni stadioni, ili filteri za glavne zagađivače vazduha i sistemi za preradu otpadnih voda? Mislite li da će kritike nekolicine ekonomista sprečiti vlast da kamen temeljac za novi stadion postavi pre 3. aprila? Mene je odavno prestala da iznenađuje naša stvarnost, jer smo nebrojeno puta dosada pokazali da su i besmislene stvari moguće. Ako dozvoljavamo da nemamo para da pošaljemo bolesnu decu naših građana na lečenje u inostranstvo, da nemamo para da stavimo filtere na najveće zagađivače u našoj zemlji, i da nemamo para da obezbedimo besplatne udžbenike deci u našim školama, a imamo para da gradimo nacionalne stadione, onda smo valjda to i zaslužili. Dok vi kritikujete predizborne poklone biračima, vlast je najavila novu pomoć, po 100 evra za mlade od 16 do 30 godina i po 20.000 dinara za sve penzionere, uz objašnjenje da će to podstaći i veći rast BDP-a. Šta fali tom modelu? Tom modelu fali ekonomska logika. Nova jača tražnja samo će podstaći inflaciju sa beznačajnim efektima na privredni rast. Vlast se hvali da za dve poslednje godine, posle Irske, imamo najveći ukupni rast BDP-a u Evropi, dok vi tvrdite da Srbija ni izbliza nije tu gde se po ocenama nekih političara nalazi. Šta bi još vlast trebalo da uradi da i njeni kritičari budu zadovoljni? Ako mene ubrajate u te „kritičare“, meni je dovoljno da se drži činjenica i da govori istinu. I pre 10 godina ukazivali ste na potrebu brže reforme javnih preduzeća. Šta sa ove vremenske distance mislite o načinu na koji se njima upravlja i koliko nas sve to košta? Da li su te pare mogle pametnije da se iskoriste? I kako je moguće da građane, koji sve to plaćaju, kao da nije briga kako posluju državna preduzeća? Građani su, nažalost, u velikom broju neinformisani i dezinformisani. Javna preduzeća nažalost često i dalje služe kao „partijski plen“ kojim se novac poreskih obveznika na različite načine, uglavnom protivzakonito, preliva u privatnu svojinu interesnih grupa u sprezi sa političkim partijama. Otuda, rešavanje ovih problema zahteva promene u funkcionisanju političkih partija i u odvijanju političkog života u našoj zemlji. Može li povećanje kamatnih stopa, što će se desiti kad-tad, ugroziti stabilnost javnih finansija, s obzirom na to da je javni dug od 2012. udvostručen, sa 14,5 na 30 milijardi evra? Upravo zbog toga se mora biti obazriv sa uzimanjem novih dugova, ali i sa neproduktivnim rashodima koji ne povećavaju izvozni kapacitet naše privrede. Rast kamata na međunarodnom tržištu svakako će otežati naše finansiranje javnog duga. Koliko će to ugroziti javne finansije, zavisiće od privrednog rasta i strukture tog rasta, od toga koliko će ostvarenog rasta BDP-a biti u takozvanom razmenjivom delu BDP-a, u konkurentnom i izvozno sposobnom sektoru privrede. Kao guverner tvrdili ste da neki domaći privrednici ne znaju da naprave ni čačkalicu, a sada smatrate da bez njihovih većih ulaganja nema održivog i bržeg privrednog rasta. Šta se to u međuvremenu promenilo? Vi, privrednici, vlast ili uslovi poslovanja? Pretpostavljam da aludirate na moj tekst u Politici u kome sam svojevremeno skrenuo pažnju na ekonomske štete od korupcije. Da, tada sam govorio da privrednici stasali na korupciji nisu sposobni da naprave konkurentni proizvod i da poslovno rastu kroz izvoz na uređena tržišta Evrope i sveta. I danas to isto mislim. Izvor rasta domaćih privatnih investicija, koje su ključne za ubrzanje privrednog razvoja Srbije, i ne treba da bude iz tog segmenta privatnika koji su stasali na korupciji. Izvor rasta treba da bude iz drugog, pravog, konkurentnog privatnog sektora koji raste i razvija se na osnovu svojih sposobnosti i ekonomske efikasnosti. Visoki nivo korupcije u zemlji guši takve privatnike, i zato je suzbijanje korupcije ključ privrednog razvoja zemlje. Milan Ćulibrk