Izvan zakona i ljudskosti

Tri godine nakon što su prvi zatvorenici stigli u bazu Gvantanamo, Dik Čejni, tadašnji američki potpredsednik, objasnio je kako se postupa sa njima: „Žive u tropima. Dobro se hrane. Imaju sve što bi mogli da požele. Nema druge nacije na svetu koja bi tretirala ljude koji su bili odlučni da ubijaju Amerikance na način na koji mi tretiramo te ljude.“ I zaista nije do tada bilo slučaja da je neka vlada tako odlučno i bez oklevanja rešila da zatvara ljude loveći ih širom sveta, da ih deportuje u svoje baze, takođe širom sveta, a da ih potom sprovodi u zatvor koji je van njene teritorije i u kome, shodno tome, ne važe zakoni, niti te države, niti bilo koje druge. Da je uprkos međunarodnom pravu, običajima ratovanja, zakonima, ljudskim pravima, moguće stvoriti mesto na kome je sve dozvoljeno i na kome ništa od tih dostignuća ne važi, pokazalo se 2002. godine kada je u američkoj vojnoj bazi na Kubi formiran zatvor Gvantanamo. Zatvor u kome su zatvarani američki neprijatelji, ali gde nisu važili američki zakoni. Sve je, dakle, bilo dozvoljeno. U ratu protiv terorizma, koji je započela posle napada na američku teritoriju 11. septembra 2001, administracija DŽordža Buša pokrenula je sve mehanizme koje je imala na raspolaganju, hapšeni su i krivi i nedužni, a to da su nedužni bilo je veoma teško, u mnogim slučajevima i nemoguće dokazati. Na tom mestu prekršena su sva pravila, a da za to niko nije odgovarao, niti je, ni dve decenije kasnije, zatvoreno. U njemu se i sada nalazi 39 zatvorenika, od kojih većina nikada nije dobila optužnicu, ako se uopšte procesi koji su se tamo vodili mogu nazvati procesima. U Gvantanamu je završilo 780 zatvorenika, najmlađi je imao 13 godina. O tome kako im je bilo na tom letovanju u tropima, progovorili su kasnije kada su njihove priče konačno stigle do javnosti i kada su se za njih otvorili mediji, kada su počele da se objavljuju knjige i snimaju filmovi i kada je to letovalište nazvano pravim imenom - najokrutnijim savremenim logorom. Tortura, batinanje, uskraćivanje sna, hrane, vode, zatvaranje u kovčeg, potapanje u vodu i još čitav niz proširenih metoda ispitivanja“ koje su osmislila dva psihologa, primenjivan je neprestano. Kako su se kasnije branili na sudu i sami autori tih metoda upozoravali su da ih ne treba koristiti u tolikoj meri. Odlazak iz zatvora mnogima nije doneo slobodu, već samo drugi zatvor. Ili završavaju u zatvoru u svojim zemljama ili zbog bezbednosti budu poslati u neku drugu zemlju, gde opet budu zatvoreni ili deportovani kući ili im se dozvoli boravak, ali bez dozvole za rad, bez dokumenata, bez mogućnosti da počnu novi život, a ostaju i pod stalnim nadzorom. Obama je obećao da će ga zatvoriti na početku svog prvog mandata, ali nije ni tokom drugog i sve je ostalo samo na inicijativi. Donald Tramp nije obećavao, on je pak tvrdio da je greška što je iko pušten, pošto su se nekadašnji Al kaidini borci potom ponovo sretali kao članovi ISIS-a, a Obaminu inicijativu je ukinuo. DŽozef Bajden, nekadašnji veliki kritičar Trampovog odnosa prema tom problemu, od koga se očekuje da bude taj koji će konačno zatvoriti to mesto, još uvek nije. Za godinu dana njegovog mandata pušten je tek jedan zatvorenik. Rat u Avganistanu je završen, istina porazom, ali ipak završen, od terorističkih napada prošle su dve decenije, demokrate su ponovo došle na vlast, ali Gvantanamo je još uvek mesto koje ostaje van svih tih tokova, o kome se mnogo govori, ali se malo toga menja.