Zverka ima i konjske uši

Grifon je nesumnjivo deo mitova i legendi. Najlepše za umetnike i producente je što mu ni opisi, ni izgled a ni mesto boravišta nisu usaglašeni. Pedagogije i školaraca radi, negde od početka 20. veka đacima se servira tipska formulacija kako je on životinja u obliku lava s glavom orla, krilima i kandžama. Asteriks i grifon, najnovija 39. priča od 1959. godine, 2021. je objavljena na srpskom gotovo istovremeno kao i na frankofonskom tržištu. Kasnilo se tek koliko je bilo potrebno da se prevede (Melita Logo-Milutinović) i upiše tekst (Zlatko Milenković). Ističem ova dva imena jer njihova vrlo dobro obavljena uloga uopšte nije bila laka - videće se zašto. Upravo opisani prikaz grifona je na vazi, koju u najnovijoj epizodi sve do njenog kraja nosi Cezarov geograf Bestragijus, „dosoljavajući“ imperatoru kako zverka ima čak i konjske uši pride. Geograf je već dva puta „ispalio“ Cezara svojim izmišljenim pričama: jednom o kiklopu, a drugi put o jednorogu iz Germanije. Cezar, poverovavši i obrukavši se oko jednoroga, kojeg je uvrstio u svoju hroniku Galski rat (autori Asteriksa se pozivaju na nju kao na istorijski fakt - što i jeste), pa se opravdano koleba oko novog predloga vrlog istraživača da mu finansira poduhvat hvatanja i dovođenja grifona. S druge strane, Cezar je očajan jer su mu tokom te 50. godine p. n. e., u periodično priređivanim cirkusima, najveće atrakcije još uvek samo žirafa i lav, pri čemu mi znamo da mu do Martovskih ida 44. p. n. e. preostaje još najviše 5-6 trijumfalnih povorki panem et circenses - pa pristaje. Sina Bruta, koji inače već decenijama svaki put u nekoj prilici uredno oštri svoj nož i, pored naivnog Cezara, uobičajeno s njim čisti nokte - u ovom albumu nema. A i gusari se odmaraju! Dosađuju se na svom, začudo od Asteriksa i Obeliksa nepotopljenom brodu. Scenarista Žan-Iv Feri ih je odmorio, kako ne bi još i time komplikovao složenu priču, neuporedivo duhovitiju od prethodnih koje su posle smrti scenariste Renea Gosinija kreirali sam crtač Alber Uderzo (1927-2020), pa i Feri kao naslednik. Na samom početku on grifona otklanja od srodno koncipiranih (skrpljenih) mitskih zveri: himere, harpije i Sfinge, a za svaki slučaj i od hidre. Da se i geograf, kada konačno pronađe izvor mita o grifonu, šokantno uverio kako se zanatski crteži na vazama i umetnički izvajane skulpture veoma razlikuju od stvarnih modela, čitalac će lako uočiti pri kraju priče. Moguće je i da se Feri, svesno ili nesvesno, u izvesnoj meri oslobodio nekih uslovljavanja 2020. preminulog pater familias-a, crtača-supervizora svake epizode Uderzoa. I saradnik mu, stripar Didije Konrad, koje je frapantno uverljivo „skinuo“ uzorov crtački stil još za njegovog života, i preuzeo vizuelizovanje, radi za nijansu drugačije. Pedantno, ali i bojažljivije oko akcentovanja i variranja debljina linija, pa crtež deluje pomalo monotono. Izgleda da je „tata“ do smrti pojačavao tu i tamo, kako i treba, konture figura u prvom planu, jasnije ih odvajajući od pozadine. Biće da je ovo prva epizoda koju je „nekst đeneration“ kreirala samostalno. Tek naredna će pokazati u kom pravcu vodi to potpuno osamostaljivanje. Ako smo u prošlogodišnjem tekstu o prethodnom albumu Vercingetoriksova kći konstatovali kako producenti, uvođenjem mlađih likova, pokušavaju da pridobiju tinejdžerske čitaoce, sada je evidentno da su se okrenuli ka dva druga segmenta tržišta: ženskoj publici i „rusofonskom“ istoku Evrope, prvenstveno Rusiji, Ukrajini i Belorusiji, ali i Bugarskoj, Kazahstanu... Javlja mi se da će u sledećoj epizodi Asteriksa biti Kineza. Huni su danas relativno malo tržište, a i vremenski... Mada, kako je tu već bilo i Vikinga - istorija je ionako odavno „restartovana“. Naime, mesto boravka grifona je smešteno u Barbarikum, dakle na širok prostor izvan Limesa, u ovom slučaju istočni. Severni deo, sa Gotima, Galima, Helvetima i drugim varvarima već je obrađen. Delovi dubokih rovova i gradina te „konačne“ severne granice Rimskog carstva i danas su ponegde uočljivi na terenu, zatravljenim i zapuštenim pustarama između Osijeka i Sombora. Pleme Sarmati, kod kojeg je grifon, predstavlja nešto između današnjih stanovnika pomenutih država. Za razliku od Sarmata u našem stripu Dikan, oni ne proizvode sarmu, koja se tu čak i ne pominje, ali zato „govore“ ćirilicom. Naš upisivač teksta u balone „govor“ Sarmata je iskombinovao od naših, bugarskih, ruskih, ukrajinskih i drugih ćiriličkih slova, sa akcentima koji često baš i nemaju mnogo veze sa stvarnim, zasebnim verzijama ćirilice, ali ovaj miks je izvanredno uverljiv. Tamošnje selo je kao preslikano galsko, sa likovima-dvojnicima Asteriksovih komšija, ali uz tri razlike: sarmatski šaman, kolega galskog druida, kao da je izašao iz neke knjige Mirčea Elijadea, zatim, kod Sarmata žene su te koje kolo vode i ratuju („Rat je ženska stvar!“) na konjima sa istetoviranom petokrakom (istina, nema srpa i čekića!), pri čemu je selo, u kojem muški marljivo vode domaćinstva, okovano snegom i ledom. Jedan legionar iz kohorte koja ide po Grifona veli: „Treba mi sunca i toplote. Posle ovoga preseliću se u Pompeju!“ U svakom pogledu visokoprofesionalno realizovano izdanje, za koplje duhovitije od prethodnih! Slobodan Ivkov