Kad telo progovori

Sudeći po najavljenom programu, 19. beogradski festival igre ponovo će u fokus staviti istaknute umetnike u ovoj oblasti, kao i intrigantne predstave, koje su inače visoko ocenjene tokom dosadašnjih nastupa. Program koji je poslednje dve godine usled epidemiološke situacije bio rasut, ove godine trebalo bi da u gotovo mesec dana predstavi celovitu liniju, koja počinje 16. marta u Madlenijanumu. Te večeri nastupiće trupa koreografa vizionara Alonza Kinga, koji je promenio način na koji posmatramo umetničku igru. On svoj rad naziva „misaonom strukturom“ nastalom korišćenjem energije koja postoji u materiji, kroz zakone koji upravljaju oblicima i kretanjem. NJegova dela su poznata po svojevrsnom povezivanju publike u cilju deljenja zajedničke humanosti. Svoju kompaniju vodi od 1982. godine, i sarađuje s poznatim kompozitorima, muzičarima i vizuelnim umetnicima. Alonzo King stvara dela koja se oslanjaju na raznolik niz duboko ukorenjenih kulturnih tradicija, dajući klasičnoj igri novi izražajni potencijal. Za njega je balet nauka, zasnovana na univerzalnim, geometrijskim principima energije i evolucije. Dve predstave na staru 19. BFI, naslovljene Lični element i Azot izneće taj koncept i beogradskoj publici. Briselska kompanija Peeping Tom vraća se sa predstavom Dete, koje je nakon komada Otac (2014) i Majka (2016) treći deo porodične trilogije na teme pamćenja, sećanja i tragičnosti veza. Koreografi Gabrijela Karizo i Frenk Šartije istražuju izvore psihoze iz dečijeg ugla posmatranja u komadu Dete, gde je prisustvo „prave“ dece ograničeno na jednog statistu angažovanog u gradu gde se predstava održava. Ipak, tokom perioda koji je prethodio kreiranju i probama za ovu predstavu, trupa je organizovala niz radionica sa decom različitog uzrasta u nekoliko gradova. Ovo je omogućilo rediteljima i igračima da steknu bolje razumevanje plastičnog i umetničkog potencijala dece: dečjih gestova, načina na koji vide svet, načina na koji vide odrasle oko sebe, i načina na koji se izražavaju kroz gestove i telesni jezik. Takođe, kako bi stekli bolji uvid u načine na koje se deca suočavaju sa određenim strahovima u čijoj su osnovi mahom odsustvo podrške i reda, odnosno nemogućnost da računaju na svoje roditelje. Kako se deca nose sa odsustvom, gubitkom, konfliktima? Kompanija Ervea Kubija dolazi iz Kana sa predstavom Šta dan duguje noći, inspirisanoj romanom Jasmine Kadre. Reč je o delu teksta u kome koreograf prepoznaje svoju istoriju i korene, mesto i trenutak kada su njegovi roditelji morali da napuste sve i krenu u nepoznato. Ponirući u preispitivanje našeg vremena, na pola puta između Alžira i Francuske, on traga za jednom od mogućih istina. O komadu koji preispituje vreme u kome živimo, Kubi kaže: „U kreiranju ovog dela, pokušao sam da se oslonim na istorijski element. Želeo sam da pronađem okvire koji će inspirisati formu, gest, a zatim i koreografske fraze za koje pretpostavljamo da su preteča čipke sa Istoka, kao deo tradicije vezenja. Alžir nije Orijent, ali je ipak zemlja velike umetničke i književne struje koju nazivamo orijentalizmom. Poput Orijentaliste iz 19. veka koji je stigao u Alžir da ostvari svoje snove, ja polazim u susret snovima dečaka rođenog u Francuskoj koji je nedavno otkrio svoje poreklo, odnosno alžirsko poreklo svojih roditelja. Roman Jasmine Kadre Šta dan duguje noći opisuje trenutak i mesto na kome su moji roditelji, kako umeju da kažu, ostavili sve… Čipka je po definiciji prolazak kroz „dan“, dan u tkanini, dan u materijalu... Dan u mom životu, i mogu da kažem, a da ne deluje preterano ambiciozno ili pretenciozno, dan u samoj istoriji. Ona predstavlja idealan ’izgovor’, divnu transpoziciju svih naših ljudskih i umetničkih puteva. Bezbroj niti koje se mešaju i prepliću, mogu biti veze koje nas spajaju kroz istoriju i geografiju mediteranskog zaliva. Zato, slavimo čipku u svoj njenoj prefinjenosti, njenoj lepoti dok se vezuje za sećanja... Ovo delo se nalazi na raskrsnici dve preokupacije: moje sklonosti ka stvaranju i kompoziciji pokreta, kao i dubokoj potrebi da se približim svom poreklu, svojoj zemlji, Alžiru. Veze koje treba pronaći, druge koje treba obnoviti, i one koje tek treba izgraditi.“ Našu pažnju, po vizuelnom izrazu, zasad privlači i komad Relikvija, grčkog reditelja, izvođača i koreografa Euripidisa Laskaridisa, kojim uranja u ideje o transformaciji i podsmehu dok se smenjuju između neobično dirljivog i krajnje bizarnog. NJegov nestvarno angažovani solo je nastajao u vremenu punog usijanja grčke krize. Zato on preduzima razigrane rizike daleko od norme, ispitujući granice našeg prihvatanja kada su u pitanju neskladne i nepoznate stvari. Skriveni aspekti kabarea, vodvilja i urnebesne komedije kreiraju magiju od obične svakodnevice, vodeći gledaoce kroz neočekivano uzvišene trenutke. U Laskaridisovom stvaralaštvu, podsmeh i transformacija čine dominantna interesovanja. Sudeći po vizuelnom konceptu i stilu predstave Relikvija, te transformacije biće jedne od onih koje ćemo voleti na 19. beogradskom festivalu igre.