Kinesko sunce

Nostradamus je prorokovao da će kraj sveta doći onog dana kada se na nebu pojave dva sunca?! Ovih dana, ponovo pišu o kineskom džinovskom reaktoru HL –2M Tokamak koji uspeva da održava temperaturu plazme na čak 120 miliona stepeni Celzijusa, ali samo 101 sekundu. On je napravljen da imitira prirodne reakcije Sunca, koristeći vodonik i deuterijum kao gorivo. Zamišljeno je da ovo veštačko sunce iz kineske provincije Sečuan dostigne temperaturu veću od 150 miliona stepeni Celzijusa, deset puta topliju od Sunčevog jezgra?! Ali, „ovo veštačko sunce za sada troši više energije nego što je oslobađa, što je suprotno cilju zbog koga je izmišljeno“. Podsećam vas da je Nostradamus govorio i da će žuta rasa da zavlada planetom. Možda, baš, sa ovim veštačkim suncem?! U svakom slučaju, kraj sveta se, polako, nazire. Sama ideja da praviš sunce je već dovoljno bolesna i upućuje na to da su ljudskom rodu dani odbrojani. Srbima, svakako! Mislio sam da čoveku ništa luđe ne može da padne na pamet posle ideje Bila Gejtsa da „zaprašuje“ nebo ko zna sve čime, ne bi li zaštitio Zemlju od preteranog zračenja Sunca. Ali, jok, brale! Evo, Kinezi prave veštačko sunce, valjda kao odgovor Bilu Gejtsu! Eeej, da praviš veštačko sunce! Toga se ni Bog ne bi setio! Mada i ovo Sunce koje svakog jutra izlazi i zalazi, nije li i ono – veštačko?! U Kapetan Mišinom zdanju, na prvoj godini filozofije, moji „praksisovci“ su nam pričali da su neki filozofi presokratici tvrdili da je Sunce samo jedno obično ogledalo koje prima svetlost iz dubine svemira, te da postoji čitava skalamerija, to jest, nebeska nevidljiva kočija koja Sunce vuče od istoka do zapada po nebeskom svodu. Kada se ovo ima u vidu onda kineska ideja o pravljenju veštačkog sunca i nije tako šašava. Ali, svejedno, i dalje ostaje Nostradamusovo upozorenje o kraju sveta kada se iznad Zemlje pojave dva sunca. K. G. Jung, moj guru iz Švice, vidim, ozbiljno se zamislio: „Hajde, da kažemo da Nostradamus nije mislio da kraj sveta dolazi sa kineskim veštačkim suncem. Ako su presokratici bili u pravu kada su tvrdili da je ovo Sunce, iznad nas, samo obično ogledalo, zašto se ne bi, odnekud, pojavilo još jedno takvo ogledalo? Zašto neki vanzemljaci iliti bogovi ne bi dovukli još jedno ogledalo iznad naših glava?! A šta bi se tu još izdešavalo, kakav bi haos nastao, to niko ne zna, sem – Nostradamusa!“ Sedim u ligeštulu, pored vrela u Mokri i čvrljim se na ovom januarskom ogledalu, pardon, suncu. Pokušavam da shvatim zašto Kinezima treba još jedno sunce? Šatro, ovo jedno sunce nema energije da prehrani stanovništvo na ovoj mučenoj planeti, ovih sedam milijardi stanovnika. A neko je izračunao da tih sedam milijardi mogu da stanu na teritoriji poluostrva Istre u Hrvatskoj! Naravno, da se malo zbiju, da u kvadratnom metru stoje jedan uz drugoga šestorica, sedmorica. Nego i sa ovim jednim suncem proizvodi se i hrane za bacanje, pogotovo mesa. Na stranu to što roštiljsko meso koje stiže u Srbiju i nije za ljudsku upotrebu, a fleksitaristi pokazuju da se i bez mesa čovek može sasvim lepo hraniti. Ali, kako Srbe odučiti od krkanja prasetine, pogotovo, sada, na zimskim slavama? Ono, ni Kinezi nisu ništa bolji, i oni krkaju sve i svašta, i zato hoće da imaju, za svaki slučaj, rezervno sunce. A mom Aleku sve bih oprostio samo kada bi zabranio da nam strani avioni zasipaju Srbiju hemijskim tragovima. Već imamo sneg, ljudi moji, koji na vatri gori kao – stiropor?! Na sve to moja Crna kaže: „Pusti ti Kineze! Nisu oni ludi što prave veštačko sunce. Posmatraj samo ove oblake iznad tvoje glave, gusti su i tvrdi kao stene. I, danas, sutra, željno ćemo iščekivati kinesko sunce!“