Uzbunjivači svih zemalja, ujedinite se

Američka Komisija za hartije od vrednosti (SEC) u septembru 2021. jednog anonimnog uzbunjivača nagradila je sa 110 miliona dolara. Otkako je 2012. pokrenula program za uzbunjivače, ovo je bila druga najviša nagrada nekom insajderu, čija je aktivnost doprinela uspešnom krivičnom gonjenju krivaca. Na samom početku tog programa, Šeri Hant je dobila 31 milion dolara poravnanja, jer je otkrila da je njen poslodavac Siti grupa od spoljnih zajmodavaca kupovala hipoteke s prepravljanim poreskim obrascima, lažnim procenama i nepotpisanim dokumentima. Kasnije te 2012. Služba interne revizije (IRS) je Bredliju Burkenfeldu dodelila 104 miliona dolara zbog razotkrivanja tajni švajcarskog bankarskog sistema. Sve u svemu, do sada je oko 200 insajdera nagrađeno sa više od milijardu dolara. Svakome je naknada bila između 10 i 30 odsto od naplaćenih kazni, ako su kazne bile veće od milion dolara. Ovaj program je bio ključan u ohrabrivanju uzbunjivača da prijave nedozvoljene, nelegalne i koruptivne prakse u privatnom sektoru. Nedavno je bivša menadžerka proizvoda u Fejsbuku Franses Hogan Komisiji podnela žalbu koja možda nije ukazala na slučaj nelegalnog poslovanja, ali je postavila pitanja o društvenim obavezama velikih tehnoloških kompanija. Korupcija je prisutna i u privatnom i u javnom sektoru, obuhvata razvijene države i one u razvoju i ide od niskog, svakodnevnog podmićivanja do šema vrednih više miliona dolara. I, dok se o šteti koju goropadna korupcija čini političkim sistemima naširoko priča, njen korozivni uticaj na ekonomske performanse je nedovoljno istražen. UN procenjuju da troškovi korupcije prevazilaze četiri odsto globalnog BDP-a, ili oko 3.600 milijardi dolara, što odgovara godišnjem BDP-u Francuske i Holandije zajedno. Bilo je mnogo različitih pokušaja da se divljoj korupciji stane na put – od pravila koja obavezuju zvaničnike i ograničavaju upotrebu javnih sredstava do surovih kazni protiv izgrednika. Pa opet, istorijski gledano, uspeh drakonskih antikorupcijskih kampanji je nedorečen, a pojedine su čak naškodile ekonomiji zavođenjem straha, uvođenjem novih birokratskih procedura i obeshrabrivanjem investicija. Korupcija uglavnom uključuje podmićivanje i protivpravno prisvajanje. Ali, tamo gde su institucije slabe i neefikasne, na mito se gleda i kao na način da se premoste kompleksna birokratska ograničenja - zvaničnik će profitirati u zamenu za ubrzavanje izgradnje nekog novog puta od kojeg će profitirati svi. Rezultat nije nemoralan ili ekonomski štetan, ali metoda kojom se do njega dolazi jeste. Ipak, potencijalna šteta od korupcije je veća od potencijalne koristi. Mnoge „negativne“ forme korupcije i traženja rente dovode do neizvesnosti, viših troškova transakcija, neefikasnih investicija i pogrešne raspodele ključnih faktora proizvodnje - kapitala i rada. Uz to, korupcija može da potkopa poverenje u javne institucije, oteža rukovođenje javnim budžetima i osujeti razvoj malih i srednjih preduzeća. Štaviše, masovna korupcija dovodi do manjih ulaganja u zdravstvo i obrazovanje i do veće dečje smrtnosti, siromaštva i nejednakosti. Na praktičnom nivou, postoje detaljne nacionalne i međunarodne procene troškova i razmera korupcije. Ukupni mito se procenjuje na više od 1.000 milijardi dolara godišnje, ili na 1,2 odsto svetskog BDP-a. Prema istraživanju organizacije Globalni finansijski integritet (GFI), nedozvoljeni finansijski tokovi su od 2000. do 2010. zemlje u razvoju koštali čak 5.860 milijardi dolara. Rang-liste poput Indeksa percepcije korupcije (IPC) važan su vodič kroz problem korupcije, ali previše uprošćavaju problematiku i stvaraju utisak da je korupcija problem uglavnom u zemljama u razvoju, što svakako nije slučaj. Mnogi pokazatelji potvrđuju da su razvijene zemlje odgovorne za ogroman udeo u korupciji. Britanska Nacionalna agencija za kriminal (NCA) procenjuje da se u zemlji godišnje opere između 49 i 124 milijarde dolara, ili do 4,5 odsto britanskog BDP-a. Pritom, u te brojke nisu uračunate investicije koje su izgubljene zbog korupcije, a koje imaju domino-efekat po privredni rast. Iako je teško kvantifikovati puni opseg globalne korupcije, njeno razbijanje ima dalekosežne koristi. Prema podacima Svetske banke, ako bi se države efikasno borile i smanjile korupciju, globalna ekonomija bi mogla da nadoknadi otprilike istu svotu koja je prema procenama Međunarodne agencije za energiju (IEA) godišnje neophodna za finansiranje svetske energetske tranzicije ka ugljeničnoj neutralnosti do 2050. Postoje tri načina da se ekonomija otarasi korupcije i nedozvoljenih „renti“. Prvi podrazumeva ograničenja gotovinskih transfera kako bi se sprečila zloupotreba keša, a da se istovremeno države koje primaju novac obavežu da će kredite i bespovratnu pomoć trošiti na projekte od javnog interesa, poput škola i bolnica, jer je istraživanje Svetske banke pokazalo da čak 85 odsto novca iz paketa pomoći ne završi tamo gde je trebalo. Svako ko daje podsticaje motivisan je željom da osvoji glasove na izborima u svojoj zemlji ili da jednostavno bude viđen kao dobročinitelj. Za one koji te podsticaje primaju, nenadgledani keš je pogodno sredstvo za konsolidaciju moći ili ponovnu pobedu na izborima, jer može da utiče na druge političke aktere. Baš zato IPC redovno pokazuje da su najkorumpiranije zemlje sveta često i najveći primaoci pomoći. Druga opcija su agresivne antikorupcijske kampanje. Tokom prošle decenije, kineski predsednik Si Đinping sproveo je „kampanju vertikalnog iskorenjivanja korupcije i malverzacija“ unutar Komunističke partije, najveću antikorupcijsku akciju u istoriji Kine. Sama kampanja, ipak, nije bila savršena, umnogome zahvaljujući „pozitivnoj korupciji“. Mnogi zvaničnici su zbog Sijevih reformi verovatno teže odobravali projekte, a strah od kazne je uticao i na pad broja investicija. Bogatiji građani su počeli da izbegavaju kupovinu luksuzne robe da ne bi završili na tapetu. Prema jednoj proceni, antikorupcijska kampanja je 2014. kinesku ekonomiju koštala čak 100 milijardi dolara, ali se pozicija Kine od 2012. do 2020. po Indeksu percepcije korupcije jedva pomerila, sa 80. na 78. mesto. Ali, nije samo o Kini reč. Bregzit, izbor Donalda Trampa za predsednika SAD i drugi potresi u razvijenim zemljama Zapada poslednjih godina posledice su populističkih reakcija na navodnu korumpiranost establišmenta. Mnogi građani veruju da je korupcija jednako duboko ukorenjena i u političkim i u finansijskim institucijama, i u EU i na Volstritu. Ako su prva dva modela nedovoljna i neefikasna, uzbunjivanje nudi privlačan, treći put ka svetu bez korupcije. Zaštićeno je nekolicinom međunarodnih konvencija i nacionalnih zakona i važan je sastojak u korporativnom upravljanju, jer se sve više firmi oslanja upravo na uzbunjivače u cilju otkrivanja neetičkog ponašanja. Da li će program ohrabrivanja i zaštite uzbunjivača biti uspešan zavisi od tri faktora: definicije korupcije, procesa prikupljanja i procena žalbi i optužbi, te uplata ili nagrada za skretanje pažnje na neprimereno ponašanje. Jasne i eksplicitne definicije korupcije moraju da postoje. Mogu da se odnose na proneveru javnih sredstava, korišćenje službenog položaja u svrhe iznuđivanja mita, sukob interesa u sklapanju ugovora i javnih nabavki, i nepotizam u zapošljavanju, kompenzaciji i unapređenju. Isto tako, proces uzbunjivanja mora da standardizuje prijavljivanje navodnih prestupa nadležnim organima, koji, pak, moraju raditi nezavisno. Uzbunjivač mora da zna da će ostati anoniman i da neće ostati bez zaposlenja i radnog mesta. Naravno, ovo je lakše reći nego uraditi. Taj proces – bilo kroz hotlajn, aplikaciju ili neki drugi siguran kanal – mora da bude vešto sproveden, kako u cilju zaštite identiteta, tako u cilju prevencije zloupotrebe sistema. Jer, ako se uzbunjivanje doživljava kao nešto što nudi sigurnost na poslu, moglo bi da postane perverzni podsticaj onim zaposlenima koji zbog slabijih performansi strahuju od otkaza. Naposletku, tu je i pitanje nagrada. Ako previsoka cifra stvara još jedan perverzni podsticaj, preniska bi potencijalnim uzbunjivačima poslala poruku da se rizik ne isplati. Idealno bi bilo da suma odražava nivo preuzetog ličnog rizika, umesto što se vezuje za količinu para vezanu za konkretni slučaj. Član korporativnog odbora bi recimo preuzeo daleko manji finansijski i karijerni rizik od nekog početnika unutar iste organizacije. I, kada bi nagradu trebalo isplatiti – čim se žalba podnese ili tek kada se dođe do presude ili poravnanja? Jednako su važni i detalji o tome ko bi trebalo da isplati nagradu. Međutim, oslanjanje na uzbunjivače je i rizično. Osim opasnosti od zloupotrebe sistema, programi za uzbunjivače mogu da podriju društveno poverenje i solidarnost. Za vreme Mekartijeve ere u SAD i pod nacističkim režimom u Nemačkoj, od građana se očekivalo da nadziru sugrađane i da dignu larmu protiv svega što deluje sumnjivo. Tehnološke inovacije će uzbunjivanje učiniti bezbednijim i lakšim, prema skorašnjem istraživanju instituta Brukings. Sajt IPaidABribe.com, koji funkcioniše u više od 25 zemalja, omogućuje građanima da anonimno prijave mali mito i da „isprate tržišnu cenu“ korupcije. Pokrenut je u Indiji 2010. i do 2015. je sakupio više od 49.000 prijava iz 645 indijskih gradova. Uzbunjivačka platforma u okviru popularne kineske aplikacije za dopisivanje WeChat, koja ima više od milijardu korisnika mesečno, takođe pomaže u rasvetljavanju žalbi i optužbi. U SAD programi za uzbunjivače, bilo da ih sprovodi SEC ili IRS, uglavnom su se oslanjali na pojedinačne građane koji očekuju novčanu nagradu. S druge strane, britanska Kancelarija za ozbiljne prevare (SFO) nudi kompenzaciju za gubitke nastale uzbunjivanjem, kao što su gubitak posla ili plata, ali ne nudi novčanu nagradu. Ova razlika ima dalekosežne posledice i po finansiranje isplata za uzbunjivače i po dugoročnu održivost antikorupcijskih mera. Američko ministarstvo pravde pribavilo je više od 2,2 milijarde dolara u nagodbama i presudama iz građanskih parnica koje se tiču prevara ili optužbi protiv vlasti u prethodnoj fiskalnoj godini, zaključno sa 30. septembrom 2020. Od toga je 1,6 milijardi dolara, ili oko 74 odsto, došlo direktno iz programa za uzbunjivače. Još od 1986, kada je Kongres značajno osnažio False Claims Act, povraćaji su se do danas popeli na više od 64 milijarde dolara. Od 2012. do kraja avgusta 2016, SEC je uz pomoć uzbunjivača naplatila 504 miliona dolara kazni, a za nagrade isplatila 107 miliona. Uspeh u povraćaju kradenog novca sugeriše da neki vid novčanog podsticaja zaista ohrabruje pojedince da istupe i prijave nepočinstva. Ali mnogo toga zavisi od dizajna samog programa. U SAD, ukradeni novac se vraća u celosti organizaciji koja ga je izgubila, a isplate uzbunjivaču (u slučaju KHZ/SEC) vrše se iz kazni koje se propisuju korumpiranim akterima. Oštećene strane ne plaćaju uzbunjivače. U Velikoj Britaniji, gde su zakonodavci svesno odlučili da ne nude nagrade uzbunjivačima, regulatorno telo za nadgledanje poslovanja finansijskih ustanova Financial Conduct Authority registrovalo je za 19 odsto manji broj prijava uzbunjivača u 2015. nego u 2014. I to uprkos pokretanju nove inicijative za uzbunjivače. S druge strane, pojedinci iz SAD i još 67 zemalja su 2016. nadležnoj komisiji dostavili 4.200 dojava, za oko 40 odsto više nego 2012. Problem lažnih pritužbi predstavlja ozbiljnu logističku prepreku, ali to nije karakteristično samo za programe zasnovane na nagradama. Svaki program za uzbunjivače će privući lažne iskaze, jer pruža otvoreni kanal kroz koji ljudi mogu da naškode drugima. Problem, ipak, nije nerešiv. Različiti modeli uzbunjivanja su uspešno korišćeni u svrhe mobilizacije javnosti i gonjenja kriminalaca. Programi poput Crime Stoppers u SAD nude male nagrade, do 1.000 dolara za informacije o manje ozbiljnim prekršajima. Policija goni kriminalce na osnovu dojava insajdera i tada ona služi tek kao „provodnik“ ka nagradama. Ponekad se i protivterorističke mere oslanjaju na građane i njihova saznanja o sumnjivim dešavanjima. Borba protiv korupcije bi mogla da poprimi sličan oblik na nacionalnom nivou. Još bi ambicioznije bilo da se uspostavi međunarodna nadzorna agencija, možda pod okriljem Svetske banke. GFI procenjuje da se na kraju u ofšor centre sliva oko 45 odsto nedozvoljenih prekograničnih tokova novca, od čega 55 odsto potiče iz razvijenih zemalja. Iz zemalja u razvoju novac na kraju završi u bankama u bogatijim zemljama poput SAD ili Ujedinjenog Kraljevstva, ili poreskim rajevima poput Švajcarske, Britanskih Devičanskih Ostrva i Singapura. Pritom, ova procena je konzervativna, jer ne uključuje kretanje velikih suma gotovine, štelovanje cena usluga i mnoge druge vidove pranja novca. Ove oblike prekogranične korupcije trenutno nadzire čitav buljuk organizacija, od Interpola, preko nacionalnih regulatora i individualnih banaka do drugih finansijskih institucija koje uglavnom nadziru sopstveno poslovanje. Istraživači sa Grifit univerziteta u Australiji su 2012. pokazali koliko su globalne finansijske institucije podložne korupciji. Predstavljajući se kao konsultanti, oni su poslali više od 7.400 mejlova u kojima su tražili da kupe firme koje postoje samo na papiru. „Zahtevi“ su poslati na adrese 3.700 kompanija iz 182 zemlje, a skoro polovina odgovora na te mejlove nije tražila identifikaciju preduzeća, a 22 odsto nije tražilo niti jedan jedini lični dokument pošiljaoca. Još više iznenađuje to što su pružaoci korporativnih usluga iz siromašnijih zemalja i poreskih rajeva bili skloniji poštovanju pravila od pružalaca iz bogatijih zemalja poput SAD i Velike Britanije. Interne revizije velikih institucija u razvijenom svetu naprosto nisu dovoljne. Izveštaj Udruženja sertifikovanih istraživača prevara (ACFE) iz 2016. zaključuje da dojave čine 40 odsto početne detekcije prevara povezanih s konkretnom profesijom (pronevere sredstava, korupcija i lažni finansijski izveštaji). Suprotno tome, interne revizije kao sledeći najefikasniji model detekcije čine manje od 17 odsto detekcija, dok organi reda i mira ulaze u trag tek 2,4 odsto slučajeva prevara. Izveštaj je pokazao da organizacije koje nemaju mehanizme za sprečavanje prevara trpe veći gubitak po prevari. Organizacije s hotlajnom za uzbunjivače gube u proseku oko 100.000 dolara, dok druge gube dvostruko više. Jedna je stvar sprovesti program za uzbunjivače unutar jedne organizacije, druga je stvar to uraditi globalno. Živimo u vremenu tehnologije velikih podataka i kriptovaluta. Izazovi koje predstavljaju tehnologije poput bitkoina mogu da budu zastrašujući ako nastanu u sivim zonama gde nacionalne države i nacionalni regulatori nemaju definisane jurisdikcije. Što protok kapitala i korupcije bude globalniji i više posredovan novim tehnologijama, to će borba protiv korupcije morati da bude povezanija. Poslednjih godina se pojavio međunarodni vid uzbunjivanja poput Panamskih i Pandorinih papira. Objavljivanje Pandorinih papira u oktobru 2021. pokazalo je da je austrijski kancelar Sebastijan Kurc trošio javna sredstva na finansiranje političkih kampanja, što je dovelo do njegove ostavke. Papiri su pokazali i da je češki premijer Andrej Babiš preko ofšor kompanija kupio luksuzne nekretnine u Francuskoj. Istog meseca je izgubio na izborima. Ovaj vid uzbunjivanja zavisi od rada medija i suda javnosti i ne koristi sistematičnost pravosuđa. Kao što uzbunjivače treba zaštititi od odmazde, tako organizacije treba zaštititi od spoljnih uticaja i političkih pritisaka. Tehnologija može da bude od pomoći, jer nudi istinsku poverljivost kroz enkripciju. Ovo je naročito važno u hijerarhizovanim društvima u kojima postoji kulturološka bojazan od prijavljivanja nadređenih. Kineski model se pokazao kao uspešan u takvim okolnostima. Dalje, procena i potkrepljivanje validnosti optužbe moraju da budu transparentni i nezavisni. Naposletku, globalna uzbunjivačka agencija bi morala da raspolaže s dovoljno sredstava za podsticaje. Robusna međunarodna uzbunjivačka agencija bi građanima korupciju predstavila kao problem koji ih se direktno tiče i protiv kojeg je dužnost boriti se. Na kraju krajeva, korupcija, naročito kada je raširena, otežava investicije, smanjuje poresku osnovicu i ograničava sposobnost same vlasti da obezbedi javna dobra i usluge, od zdravstva i obrazovanja, preko infrastrukture do bezbednosti. © Project Syndicate, 2021.