Na Balkanu će se formirati nacionalne države

U intervjuu za NIN, januara 2019, Timoti Les je tvrdio da će se Republika Srpska odvojiti od Bosne i Hercegovine predvidevši detalje o povećanju zahteva rukovodstva tog entiteta prema zajedničkoj državi. Tri godine kasnije, u najvećoj krizi u BiH od rata, ovog britanskog diplomatu i direktora Centra za geopolitiku Univerziteta Kembridž pitamo da li je ono što se danas dešava u Sarajevu i u Banjaluci deo procesa o kome je kasnije mnogo puta govorio? Da, deo je tog procesa, ali i značajna prekretnica na putu eventualnog kolapsa Bosne. Ta zemlja je u usporenom procesu dezintegracije od sredine 2000-ih kada su se SAD u velikoj meri isključile i povukle vojsku. Otad Srbi guraju svoje nacionalne ciljeve u pravcu veće nezavisnosti unutar Bosne ili, kad Bošnjaci odbijaju to da prihvate, stvarne nezavisnosti praćene ujedinjenjem sa Srbijom. Poslednjih 15 godina vodi se bitka želja između Vašingtona i Banjaluke. Milorad Dodik kontinuirano testira rešenost SAD raznim izazovima za ustavni poredak, uključujući i pretnje održavanjem referenduma i jednostranim preuzimanjem ovlašćenja, sve do blokade rada institucija. Kao odgovor, SAD pokušavaju da stopiraju Srbe uglavnom sankcijama Dodiku, od 2017. Bilo je predvidljivo da će Srbi postajati sve odlučniji, s obzirom na to da je nezavisnost za njih pitanje opstanka. Istovremeno, pažnja SAD je poremećena drugim međunarodnim problemima i prosečan Amerikanac ne vidi više nikakav važan interes na Balkanu. S dolaskom Bajdena, čini se da je Dodik uočio slabosti lidera koji se povlači na pitanju Ukrajine, kapitulira pred Nemačkom po pitanju Severnog toka 2 i povlači se iz Avganistana, i izračunao da SAD nemaju više toliko volje ili kapaciteta da blokiraju Srbe. Dosad, Bajdenova administracija je, međutim, pokazala neku posvećenost da održi Bosnu što bi moglo da primora Srbe da svoju kampanju suspenduju do 2024, kada se nadaju da će Tramp biti ponovo izabran. Da li želje lokalnih naroda da formiraju nacionalne države, kako ste rekli, mogu da promene planove sila? Verujem da će želja običnih ljudi na kraju preovladati. Američka politika je zasnovana na nametanju liberalnih ideja, te ni Srbima, naime, ne može biti dozvoljeno da ustanove nacionalnu državu zbog varvarizma 1990-ih. Iz perspektive Vašingtona, to je poruka koja se šalje raznim drugim grupama širom sveta - da se nasilje plaća. To je razlog i zašto je Bosna, posle rata, ipak, očuvana protivno volji Srba i Hrvata. Želja Vašingtona za prirodnom pravdom je, takođe, razlog zašto su SAD, kasnije, projektovale nezavisnost Kosova. Ta težnja je, međutim, u raskoraku sa raznim drugim ciljevima SAD, kao što su stabilizacija, modernizacija i integracija Balkana u zapadnu sferu. Dok god insistiraju da Bosna mora preživeti, građani će biti pod tenzijama, neće biti šanse da se zemlja razvija politički i ekonomski, a EU je jasno stavila do znanja da neće biti ni članstva za Bosnu. Sledstveno neće biti rešenja ni za pitanje Kosova, za koje je jedini održiv ishod razmena teritorija, uključujući u to i Republiku Srpsku. Posledica takvog odnosa sila je da situacija na severu Kosova ostaje napeta, da ni Srbija ni Kosovo ne mogu da se razvijaju ili pridruže EU, da će Srbija nastaviti da razvija prijateljske odnose sa Rusijom i Kinom koje podržavaju nepriznavanje Kosova. Moguće je i da obnovljena kriza u regionu primora SAD da revidiraju svoju politiku. U tome je tragedija trenutnog pristupa Vašingtona: da će, zbog odbacivanja svakog predloga mirne i kontrolisane reorganizacije regiona, revizionisti biti primorani da izazovu krizu da bi, na kraju, postigli cilj. Kakva će biti ta reorganizacija Balkana? Na kraju procesa, vidim nacionalne države, koje jedino mogu suštinski da garantuju prava i bezbednost u regionu sa slabom tradicijom ustavnog liberalizma i dubokim animozitetima. To znači da bi srpska država obuhvatala Srbiju, Republiku Srpsku i sever Kosova, albanska - Albaniju, Kosovo, dolinu Preševa i delove Severne Makedonije, a Hrvatska bi pripojila delove Bosne. Crna Gora bi svoje mesto pronašla verovatno u vrsti posebnog odnosa sa Srbijom. Kakvu ulogu u tome ima projekat Otvoreni Balkan? Otvoreni Balkan je napor Vučićev i Edija Rame da reše nerešena nacionalna pitanja bez potrebe za menjanjem granica, a uzimajući u obzir američke primedbe. Oni teže ka tome da okupe zavađene narode, poput Srba i Albanaca, u jedinstven regionalni entitet u kome granice više nisu toliko bitne. To je konceptualno ista ideja kakva je okupila Jugoslaviju. Ne vidim, međutim, da ta ideja uspeva, jer Bošnjaci, Crnogorci i kosovski Albanci odbijaju da ih upije entitet u kome bi Srbija neizbežno bila dominantna, a posle godina napora da se oslobode uticaja Beograda. To ostavlja nacionalne države jedinim dostupnim rešenjem. Tvrdite, takođe, da će novi poredak nastati kao nenamerna posledica odluke SAD da započnu takozvani novi hladni rat na Balkanu, i, naročito, da potisnu Rusiju iz Srbije. Da li vidite da se odnos Vašingtona prema Prištini promenio? Bajdenova administracija je prijateljskija prema Prištini od Trampove. Bivša je želela da Priština preda sever i bila je spremna da upotrebi prinudu da to postigne - rušenje vlade, pretnje da će otkazati projekte pomoći i da će povući vojsku. Bajdenova administracija je zamolila Prištinu da omogući autonomiju severa i nije direktno pretila. I jedna i druga, međutim, priznaju da Priština mora da napravi kompromis sa Beogradom, a to nije bio slučaj sa Bušovom i Obaminom administracijom koje su bile na stanovištu da Srbija treba da prizna Kosovo bezuslovno. Očigledno je nastavak politike iz Trampove ere frustracija za Prištinu, koja odbija kompromis. Ako je EU u nepovratnom padu, kako tvrdite, da li je orijentacija ka EU, pa i poslednja izmena Ustava Srbije zbog tog cilja, korisna? Zapadni Evropljani ne veruju da njihova ideja o snažnoj i integrisanoj EU može da preživi uključivanje šest siromašnih i nestabilnih zemalja, privrženih ideji nacionalnog suvereniteta. Zapravo se plaše da bi to jedino služilo jačanju evroskepticizma u njihovim zemljama i grupa nacionalista u Mađarskoj i Poljskoj. Prema tome, zapadni Evropljani neće dozvoliti proširenje dok se ne ispostavi da Balkan nije pretnja za EU, što je, u najboljem slučaju, daleka budućnost. S obzirom na to, za Srbiju bi bilo kontraproduktivno da prihvata bilo koje mere koje je približavaju članstvu, ako one ugrožavaju njene nacionalne interese. Srbi su videli kako su prošli Severni Makedonci. Ne mislim da se srpska vlada rukovodi tim principom, nego pre da pokušava da izvuče najbolje iz date situacije. Na rečima nastavlja da bude posvećena članstvu, što omogućava određena finansijska sredstva, a sprovodi reforme za koje veruje da su neophodne iako se suočavaju sa unutrašnjim protivljenjem. To, takođe, omogućava Srbiji da drži opcije otvorenim za slučaj da se politička klima u EU promeni i sa zakašnjenjem stigne odluka o integraciji Balkana. Slažete li se sa primedbama da se Srbija preterano meša u unutrašnje prilike suseda? I kako tumačite Vučićev zahtev Srbima da se vrate u institucije BiH, zbog kojeg, doduše, nije bilo nikakvih javnih poziva na nemešanje? Srbija je u obavezi da se meša u unutrašnja pitanja suseda ako brine o dobrobiti Srba u tim zemljama. Vrednosni je sud o tome da li se meša previše. Negoduju Bošnjaci, Crnogorci i kosovski Albanci, koji pokušavaju da izgrade sopstvenu nezavisnost od Srbije. To čine i SAD i evropske vlade koje veruju da Srbija potcenjuje integritet i unutrašnju koherentnost svojih suseda. S druge strane, Srbi u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu i u Crnoj Gori bi verovatno voleli da se Srbija meša i više ako to pomaže postizanju njihovih političkih ciljeva. Nezgoda je kad Srbija interveniše suprotno interesima Srba, kao što je Vučić učinio u Bosni ohrabrujući ih da se vrate u institucije i suštinski suspenduju svoj napor u povećanju autonomije. Kako tumačite izostanak predsednika Srbije sa proslave 30. godina Republike Srpske? Bilo je predvidivo. Uveren sam da Vučić podržava bosanske Srbe zbog čega je na proslavu u Banjaluku poslao najviše zvaničnike. Ali je bilo previše rizično da on lično prisustvuje proslavi, jer bi SAD i deo Evrope loše reagovali, a Srbija bi za to morala da plaća neku cenu. Vidite li opasnost od rata u BiH, koju pominju bošnjački političari? Ne verujem u mogućnost rata. Ako se to ikada dogodi, biće to zato što su Bošnjaci napali Republiku Srpsku sledeći deklaraciju o nezavisnosti. Bio bi to rat u kome bi Bošnjaci pokušali da nametnu jedan od svojih nedostižnih ciljeva: ili da preplave Srbe i instaliraju probosansku vladu u Banjaluci ili da proteraju Srbe iz Republike Srpske. Obe stvari su nemoguće s obzirom na veličinu i jedinstvo srpske populacije i činjenicu da bi svaki napad povukao Srbiju na stranu bosanskih Srba, dajući im ključnu vojnu prednost. Umesto toga, pravi efekat bilo kakvih akcija Bošnjaka bilo bi uništenje njihove proklamovane moralne superiornosti kod Zapada, što bi povuklo i podršku koju sada imaju i ohrabrilo nervozno hrvatsko stanovništvo da učine jednake korake ka nezavisnosti, izlažući Bošnjake rizicima od novih teritorijalnih gubitaka. Zapad će bez sumnje zahtevati uzdržanost Bošnjaka, zbog straha od eskalacije, i pokušati da se dogovori sa Srbima samostalno. Može li se sankcijama, pa i samom Dodiku, rešiti trenutni spor? Najviše što se njima može postići je da se za Srbe poveća cena u izazovu sa zemljom čiji se raspad time možda može samo odložiti nakratko. Ali one ne rešavaju glavni problem, a to je da većina Srba (i Hrvata) ne želi da bude delom Bosne - naprotiv, sankcije će povećati nezadovoljstvo - i da oni imaju moć da onesposobe državu. Prevazilaženje ovoga podrazumeva ili decentralizaciju moći ka etničkim regijama, što bi moglo da sačuva Bosnu još nekoliko godina, ili priznanje da Bosna nikada ne može biti funkcionalna zbog svojih ukorenjenih podela, što treba da vodi ka razlazu kroz pregovore. Otkud preispitivanje rada komesara za proširenje Olivera Varheljija i politički sukob unutar EU zbog BiH? Evropljani se ne slažu zapravo ni po jednom važnom pitanju. Neslaganja u vezi sa Bosnom su deo šireg obrasca. Kao deo konzervativne grupe, Varhelji misli da je rešenje u kompromisu između Sarajeva i Banjaluke koji bi udovoljio zahtevima Srba za većom autonomijom. Nema sumnje da je u tim razgovorima Varhelji svestan sposobnosti Srba da, ako žele, rasparčaju Bosnu. Verovatno ima i simpatije prema ciljevima ka nacionalnom određenju. Suprotno tome, liberalni idealisti protive se svakom kompromisu sa Srbima, što doživljavaju kao smirivanje. Štaviše, veruju da Srbe treba suočiti sa političkim i finansijskim sankcijama, pa čak i fizičkom silom. U tim razgovorima, oni se rukovode manje političkom realnošću nego ubeđenjem da se moraju suprotstaviti tom zlom nacionalizmu. Bosna je, takođe, postala objekat u kulturnom ratu koji guta Evropu i spor oko Varheljijeve intervencije će verovatno biti poslednji. Srpsko rukovodstvo u BiH tvrdi da zahtevima za povraćaj nadležnosti Republici Srpskoj štiti, a ne narušava Dejtonski sporazum. Bošnjačko rukovodstvo optužuje srpsko da ruši ustavni poredak. A vi? Obe su strane u pravu, na drugačije načine. Srbi ne greše kada tvrde da je trenutni politički aranžman u suprotnosti sa dejtonskim Ustavom, kao posledica zapadne kampanje centralizacije Bosne u ranim 2000-im. Formalno, njihov cilj je da obnove originalni politički dogovor. Ali, Bošnjaci i strane sile poput SAD, Velike Britanije i Nemačke, takođe su u pravu da je stvarni cilj Srba nezavisnost, što je, po definiciji, odbacivanje Dejtonskog sporazuma i da su zahtevi Srba za većom autonomijom koraci ka tom cilju. Bošnjaci se opiru zahtevima Srba da bi zaustavili ostvarenje utimativnog cilja. Šta je, onda, bila svrha Inckovog zakona o zabrani negiranja genocida, koji je zaoštrio zahteve Srba? Kada istoričari budu pisali o ovoj fazi istorije Balkana, verujem da će zaključiti da je zakon o negiranju genocida bio veoma značajan momenat u sporom procesu raspada Bosne. Bez sumnje, prosudiće da je Inckova namera bila dobra, ali će, takođe, zaključiti da ga je njegov fokus na promociji onog što je on zamišljao kao pravdu i moral oslepeo za realne posledice njegovih postupaka - da nametanje zakona koji je razbesneo Srbe neće konsolidovati Bosnu nego ubrzati njen raspad. Dragana Pejović