Ženska strana Zenita

Piše: Saša Ilić Kolekcija od 157 pisama sakupljenih u knjizi Strašna komedija objavljena je tačno sto godina od pokretanja avangardnog časopisa Zenit (1921–1926), čiji su osnivači, ujedno i glavni akteri ove prepiske, bračni i avangardni partneri Micić – Anuška i LJubomir. Prepiska Micićevih ima svoje specifičnosti jer osvetljava i svakodnevni život jednog dela jugoslovenske jevrejske zajednice pre Holokausta, budući da je Anuška po ocu poticala iz porodice vinkovačkih Jevreja - Kon, a po majci iz zagrebačke porodice Frojnd, s kojom je tokom čitavog života bila u bliskim vezama. Naposletku, ova prepiska je sama po sebi jedinstveno svedočanstvo o biografiji jedne žene, umetnice i intelektualke, koja je nakon sloma avangarde podnela najveći deo tereta na svojim plećima, trudeći se da obezbedi sredstva za suprugov život u egzilu, svoj u Beogradu i Zagrebu, da brine o roditeljima, kao i o ostavštini iz šestogodišnjeg zenitističkog rada, koja će akademskoj zajednici pola veka kasnije poslužiti kao dragoceni materijal za otkrivanje i revalorizaciju jugoslovenske avangardne umetnosti. Ova kolekcija pisama, takođe, predstavlja vrlo jasan trag o transformaciji avangardnih ideja u postavangardnom periodu Jugoslavije. Promena ideološkog predznaka kod umetnika, kao što su bili LJubomir Micić i Marijan Mikac, paradigmatična je i važna kako za razumevanje njihovog potonjeg rada, tako i za recepciju njihovog dela nakon Drugog svetskog rata. Iščitavanje ovih rukopisa pruža na uvid javnosti još jedan proces, a to je pogled iznutra na život avangardnog para, Anuške i LJubomira, koji nije bio neuobičajena pojava tog doba i dolazio je sa ubrzanom emancipacijom žena tokom druge decenije prošlog veka. Naime, avangarda je, pored književnog i kulturnog, iznela i jedan poseban vid revolucionarnog društvenog procesa, koji bi se najbolje mogao očitati u dramatično izmenjenom položaju žena, u mnogim zemljama Evrope nakon Prvog svetskog rata. Jedan od najpoznatijih parova na sceni evropske avangarde predstavljao je svakako par koji su činili Lili Jurjevna Brik i Vladimir Vladimirovič Majakovski. Radilo se o novom konceptu odnosa žene i muškarca, čije je pojavljivanje u javnosti izvršilo trajan uticaj na društveni položaj žena. Anuška i LJubomir bili su upravo takav par. Anuška Micić bila je ne samo pesnikinja i prevoditeljka, već i model zenitističke emancipovane dame, čiji je portret naslikao 1921. hrvatski avangardni slikar Vilko Gecan. NJena pisma Miciću tokom dugih decenija pokazuju koliko je bila visoka cena ove ženske revolucije na Balkanu, koja je, s druge strane, kod akademske kritike usmerene na muški aspekt jugoslovenske avangarde, bila potpuno zapostavljena, čak i pedeset godina kasnije. Ko je zapravo bila Anuška (Kon) Micić? Grafički tragovi u rukopisnoj ostavštini LJubomira Micića (1895-1971) koja se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, otkrivaju različite varijante njenog identiteta: Anuška Kon, Anuška Kohn, Anuška Micić, Anouchka L. Mitzitch, Anuška LJubomira Micića, A. L. Mitzitsch, A., Zenitistenfrau, Nina Naj ili samo Naj. Jugoslovenski teorijski narativ o avangardi zapamtio je Anušku (Kon) Micić kao „sekretara i prevodioca u Zenitu”, a pre svega kao „verenicu a potom suprugu LJubomira Micića”. U skladu sa novim viđenjem ideala žene u zenitizmu, Anuška Micić je tretirana kao „objekat” avangardne umetnosti, a ne kao njen „subjekt”. Takođe, ističe se da se potpisivala kao Nina-Naj, imenom koje joj je dao suprug, čime je nastojao da istakne njene vrline. Reč je zapravo o čitavom nizu intermedijalnih muških označitelja koji su ovu ženu transformisali u eterično prisustvo, koje je kasnije, u teorijskoj revalorizaciji avangarde uticalo na dosledno marginalizovanje njenog stvarnog učinka u zenitističkom pokretu. Naime, iako je njen autorski učinak bio „zanemarljiv”, pri čemu se ona potpisivala samo kao „prevodilac”, teorijski diskurs o jugoslovenskoj avangardi je život i delo ove žene dosledno ostavio izvan fokusa, tretirajući njen rad kao „rad izvan sfere javnosti”. Ova dihotomija privatnog i javnog, te porodičnog života i rada, trajno je uticala na diskurzivnu misao ne samo u sociologiji, nego i u drugim humanističkim disciplinama, pa i u teorijskoj misli o književnosti. Stoga je u potonjoj recepciji života i rada Anuške Micić presudnu ulogu imala isključivo njena bračna veza s LJubomirom Micićem, preko koje je ona „integrisana u sliku društvene strukture”. Prepiska Micićevih, međutim, pokazuje nešto sasvim drugačije, ne samo kad je u pitanju doprinos Anuške Micić u prevođenju ili sekretarskom poslu, već nam donosi jednu novu sliku redakcijskog, produkcijskog rada, pa čak i autorskog, u skladu sa statusom autorstva u avangardi, pri čemu nije samo potpisan tekst rezultat autorskog rada, već je i delovanje umetničkog kolektiva, redakcije, publiciranja glasila podjednako važan segment autorske aktivnosti. U ovoj prepisci, Anuška Micić progovara kao subjekt i nositeljka avangardnog procesa koja je, nakon sloma i zabrane časopisa, ostala u mreži sudskih, ekonomskih, saradničkih, porodičnih i emotivnih nerazrešenih odnosa. LJubomir Micić je, nakon što se naprečac evakuisao iz Beograda sredinom decembra 1926, ostavio Anušku da dočeka agente i nastavi sve sudske i ostavinske procese, ne samo oko Zenita već i beogradske ekspoziture „Lipa Mila“, prodajnog ogranka fabrike hartije, koju je u Zagrebu osnovao i vodio Anuškin ujak Matija Frojnd. On se pojavljuje već u 7. pismu ove prepiske i biće ličnost oko koje će se okretati svi događaji, ne samo kada je u pitanju Anuškina briga za roditelje i familiju, već i kada je reč o zenitističkim i postzenitističkim projektima dvoje supružnika. Naime, tvornica „Lipa Mil“ bila je glavni izvor prihoda čitave porodice, ali isto tako Anuške i LJubomira. Otuda su dolazila i sva sredstva koja su Micići investirali u svoj zajednički projekat, najpre u časopis, a paralelno s njim i u Biblioteku Zenit. Ništa zapravo nije objavljeno bez Anuškinog posredovanja, odobrenja, konsultovanja i kouredničkog rada. Ona je svojim zalaganjem i talentom spajala dve važne sfere: finasije i kulturu, odnosno, rečeno modernim žargonom – advertajzing, koji je bio prisutan u gotovo svim zenitističkim izdanjima, uglavnom na poslednjim stranicama ili na unutrašnjim stranama korica. O tim reklamama mogla bi se napraviti čitava studija, jer su firme, koje su reklamirane u Zenitu predstavljale važne privredne resurse koji su se pojavili i razvijali u Zagrebu i Beogradu između dva rata. Mnoge od njih, kao što su „Lipa Mil“ i „Union“, najčešće pominjane u prepisci, nakon posleratne nacionalizacije postale su osnova za državne kompanije kao što su iz navedenih nastali TOZ i „Kraš“. Tek u ovom širem ekonomskom kontekstu dobija se prava slika produkcije Zenita, koji je zahvaljujući Anuškinom kulturološkom horizontu i privrženosti avangardi, nastajao iz viška vrednosti koji je ona preusmeravala u zajednički kulturni proizvod – Zenit. To znači da se jedno od najvažnijih anarhističkih i antikapitalističkih književnih glasila tog doba u Kraljevini SHS pojavilo u srcu kapitalističke proizvodnje. Za ovakav posao bila je potrebna osoba naročitih sposobnosti koja bi umela da „materijalnu osnovu” preusmeri u revolucionarnu produkciju. Anuška (Kon) Micić bila je upravo takva ličnost. Samozatajna i svestrana. Odlomak iz predgovora knjizi Strašna komedija: prepiska Anuške Micić i LJubomira Micića 1920-1960, prir. Saša Ilić i Dragana Peruničić, Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2021.2. LJubomir Micić Anuški Micić, Beograd, 25. 12. 1922. Beograd, 25. dec 1922. Draga dušo moja, Dakako, sedim u Moskvi. Očekujući tintu moram da ti pišem olovkom. Čudno mi je da se dopisujemo. Svaki dan smo zajedno pa mi je neprirodno. Putovao sam dosta dobro iako nisam dobro spavao. Bilo je dupkom puno. Vreme lepo. Zora: sunce: svežina: Sava: Dunav: LAĐE, a tvoj drug pospan, mamuran prelazi iz Zemuna gde je stigao pre 8 časova. [nečitko] otsutan. Odmah prvi dan sam bio u „Novom listu“. Stavio mi je g. Cvetkov ponižavajuću ponudu političkog reportera sa 2.500 dinara. Nisam mu još dosada ništa odgovorio. Po svoj prilici i neću. Inače, dobro sam obavešten da list stoji vrlo rđavo. Uostalom to bi bilo poslednje. Sinoć nađoh se sa Premovićem. Ozbiljno je odlučio da se založi za mene kao svog odličnog „prijatelja“ i pismenog čoveka. Od sinoć na jutros, to je bilo najverovatnije. No međutim jutros je i to propalo. Popunjeno sa g. Simom Pandurovićem. Dakle: tu sam došao prekasno. Onda posle toga jurio sam u Ministarstvo spoljnjih poslova – g. Milan Gavrilović je ovde. Kombinacija je sa „Politikom“ koja ima svoju zgradu i divnu redakciju. Sada je 1/24 sata a u 4 sata idem kod Gavrilovića. Pišem u Kavani i ljudi oko mene govore o izborima. Ne mogu da se svega setim da te referišem i predam raport tebi t. j. Vašem Visočanstvu. Spavam kod Tokina. Čini čovek velike usluge i milo mu je šta sam ovde. Čak on je angažovan da nađe stan i to sasvim sigurno. Komfor osim novih kuća – nemoguć. Blato, blato, blato. Ali u Beogradu treba biti. Naročito je potrebno da se bar neko vreme čovek ustali ovde. Mogućnost rada u svakom slučaju povoljna. Može mnogo da se zarađuje samo treba biti pri ruci i sačekati nešto vremena. Ne može da se čovek odmah smesti a da mu bude dobro ili sasvim dobro. Beograd ima dosta neprijatnosti, naročito kavanskih ali i velikih prednosti. Moramo preći u Beograd pošto poto. Petrov je vrlo nezgodan: hoće da patentira i diriguje moje odnose prema ljudima. Vrlo je nepodesan za saobraćaj gotovo prost: neučtiv: mlad i neotesan. To se ovde tako dobro vidi. Inače ljudi me obilaze i sedaju k meni bez obzira i g. Rastko. Čak ako upozorio [sam] ga na ono vrlo gospodski. Eto drago pile moje. Sve mislio sam da ti pišem tek nešto definitivno. Kad li dobijem neki telegram. Bojao sam se: otvorim: Javlja mi se da [je] „Zenit“ ne dovoljna adresa i tako telegram koga sam ti odmah prvi dan poslao nije valjda stigao. / Sadržaj ovaj: Draga dušo dobro putovao. Grlim te... Lađe LJubiša / Divno a propalo i ti dragi to nisi primio. /Dobio sam ovaj čas „Sturm“ / mogao je ostati / i onaj izrezak. Ne znam pravo zašto. Osetio sam želju da poljubim tvoj rukopis ali to je ludorno. Divno je tebe ljubiti. Divno je tebe grliti... Ja te volem, vrlo i neizrecivo volem. Tako je prijatno osećati da ima samo moja draga i žena kojoj ima bezbroj najlepših imena – pa da misli na me i vole me. Je li? Mnogo, draga – mnogo te grli i celiva tvoj LJubiša – Pozdrav Poljanskom i kući. 6. Anuška Micić LJubomiru Miciću, Beograd 5. 2. 1927. Beograd, 5. februar 1927. Dragi, Još sinoć stiže mi tvoje pismo od 31. kojega sam se toliko bojala. A imala sam i rašta i radi koga. Što si ti meni u tom pismu svašta kazao – da pseto s puterom pojede, crklo bi. Ali – neka ti je prošteno. Daleko si odavde i već si odnose i mere ovdašnje izgubio iz vida. Pitaj Skerlića! I ja sam donekle osetila, da Stevan želi možda na taj način da deluje na tebe, ali pošto znamo i ovdašnje metodE, i ja sam sasvim sama, bez ikakvog oslonca i zaštite, treba se ipak čuvati. A to što se ja bojim, zar te to čudi? Kad znamo i ti i ja vlasti i njihov način delovanja ovde. Ali – dobro. Rešeno je. Što se tiče tvoje odjave, pitala sam svojevremeno Stevana po tvojoj uputi i on mi reče, da to nije važno ni potrebno. A što sam pokazala Odgovor Stevana, držala sam, da mi je to dužnost učiniti, pošto on kao branilac treba biti obavešten. Ako ti nisi želeo, da ja to učinim, trebao si da mi odvratiš pažnju na ovo. A što se tiče odbrane Jovanovića ili Vukčevića, biće to svima jedan dokaz više, kako tačno reče Kostić, da si ti njihov, Crven. Sve ono što ti kazuješ „kako me L. M.“ od tebe odvlači i udaljuje, ne mogu nikako primiti. A još, zbog nove linije, kako ti reče, prema rodbini, bolje je i molila bi te, da je ne upotrebiš. Uopšte, krivo mi je, ako se mora moja slavna rodbina izrabljivati. Ti znaš, kako mi je to uvek očajno teško. Kad si govorio, da ćeš sa Skerlićevom pomoći prirediti teren, pa da i ja mogu da dođem, mislila sam i razumela sam to tako, da ćeš ti, samo ti nešto uraditi, a ne sa raznim mudrolijama od drugih, i to još od rodbine steći sredstava. To mi je rekla bi degutantno. Želela bi biti već jedanput s tobom zajedno uistinu slobodna. A dok ovisimo o nečijoj milosti nema slobode. Pošto je sutra nedelja i ja sam slobodna spaliću sva pisma prema tvojoj želji. Kostić je bolestan, grip. I tako leži još tvoje pismo ovde, pošto mu ne znam tačne adrese. Mamek moj te lepo pozdravlja. Izvini, danas nemam vremena i ispada mi pismo [nečitko]. Ipak i uprkos – volem te i želim uvek... sam samo Tvoja 59. Anuška Micić LJubomiru Miciću, Zagreb, 30. 10. 1927. Zgb. 30. okt. 1927. Mili moj dragi, Već nema ni trunka moje predrage mamice ovde. U petak 28. u 3 i 30 sati sahranili smo je u prisutnosti velikog broja sveta. Bio je krasan sunčan dan, koji je donekle ublažio surovost toga čina. Ja sam duboko osetila prazninu i izlišnost prisutnosti svega onog sveta ali tati je to jedna neverovatna zadovoljština. Znam, da je moja jedina to mogla videti, bila bi se naježila. Ona je bila neobično skromna i čedna i protivna svakoj paradi. A sada u kući osećam je uvek prisutnu i ne mogu da mislim o njoj kao o mrtvom čoveku, koga više nema. Kad otvorim njezin ormar i gledam sve njezine stvari, a ima ih mnogo i sve je sačuvano kao novo, zaboli me, jer znam, da je sve to čuvala uvek za mene, da je sve to nije radovalo i da je uvek bila nesrećna i nezadovoljna zbog mog života. Utoliko sam mirna, što je ona ipak sada u ova 2 meseca, naša poslednja meseca, osetila svu moju veliku i ogromnu ljubav prema njoj i ona, koja je uvek škrtarila, da mi svoju pokaže nije me ni časak puštala od sebe i nije mogla da nađe i da mi kaže dosta mile i tople reči. Kako me srce boli. Mučenice moja mučenice. Bila je jedna nesrećna narav, koja nije mogla da nađe ni malo mira i zadovoljstva. Moja slatka predraga mama. Ja se pomalo stišavam i ne plačem više toliko, ali me srce boli. Vrlo. Sa tatom sam sve dogovorila i udesila i držim da ćeš i ti moj dragi biti sa time sporazuman. Novaca ima otprilike 200.000 din. Od toga ide polovica nama a polovica njemu. Sve što jeste i što će biti sa Sajmišta pripada meni, t.j. nama. Do sada mi smo primili toga 8000 fr. ili 21.000 din, a još ima u banci nekih 39.000 i još za koji dan 27.000.– (a još ima 3 zemljišta na prodaju). Zamoliću Matiju, da primi još 50.000 na onih 100.000.– tako da bi mi mesečno dobivali 1500.– din kamata, a resto gotovine doneću sa sobom. Kad se prodaju ostala zemljišta dobiće Matija opet para. Tako bi mi imali novac odlično ukamaćen (12%) i mogli bi od toga skromno da živimo. Neću nikako, da se u taj novac dira. Videla sam sada, šta znači biti bolestan. Znam kako je teško, kad možeš bolesniku pružiti sve što... [Nedostaje strana.] …sa tatom i devojkom u Medon, gde će čiča ostati jedno vreme, sve dok Frojndovi dođu u Bad Hal, kuda ćemo ga onda otpremiti i sa Fr.[ojndovima] nastaviće on iza svršene kure za Zgb. Evo tako smo odlučili. Sada zapakovaću ja knjige i nešto posteljine i poslaću to za Medon. Sve ostalo u aprilu. Je li pravo tako, dragi moj? Po jevrejskom običaju prva sedmica iza sahrane najveća je žalost, sedi se ceo dan na niskim stolicama i 8 dana ne izlazi se iz kuće. Poslednji taj dan je četvrtak. Zatim imam da sredim i zapakujem stvari, da uredim zbog deklaracije kao selidba, da predam špediteru (sve isto kao ono u Bgdu) da uredim čini još ponešto i 14. nov. uveče sedam na voz i stižem 16. ujutro u 7č na Gare de Lyion, ravno svome jedinom dragom drugu u naručaj. Veruj, jedva to čekam i teško dočekujem. Doneću još kao mitgepek moj i tvoj portret. Javi mi, što bi sa tim sa tim silnim „Z[enitom]“. Ima ih za 2 sanduka. I to vrlo teških. Piši mi, koji je bio povod Sk.[erlovom] otkazu. Piši tati lepo pismo. To bi ga vrlo radovalo. Lepo, toplo. Pozdravi Br.[anka] i hvala vam na depeši. Kako je Fanko, zekići? Volem te, grlim i želim. A. 60. LJubomir Micić Anuški Micić, Pariz, 31. 10. 1927. Ponedeljak, 31. okt. 1927. Draga, jutros mi je stiglo tvoje pismo sa opisom onih poslednjih časova tvoje pokojne majke i njenom borbom i otporom. Pismo mi odaje tvoju smirenost koja me ohrabruje i ja sam prosto porastao za nekoliko centimetara. A pored toga ja sam zaokupljen u mislima sad tvojim novim dolaskom, što mi takođe daje porasta i nosi sobom nestrpljenje. Razume se, da treba da se odmoriš koji dan, ali najzad – gde se ti možeš tako dobro odmoriti nego ovde, kraj mene. Zato ja očekujem tvoj dolazak što pre, mnogo ranije od mog rođendana. I rešio sam – devojka treba svakako da dođe s tobom. To ima velike prednosti pred kojom ovdašnjom, iz mnogo razloga. Slovenac se je sasvim razgolićio. Pala mu je i poslednja maska. Već dvaput mu je preko jezika izmaklo policija. Prvi put ono veče, kada je traženo od njega da se drži zakonskog roka od 15. dana. Drugi put danas – pre nego će izaći, rekao je Branku, da će on policijom u Beograd doći do svojih knjiga. Ovako s neba u rebra – a da o tome nije bilo pomena, niti razgovora. I dok sam ja dospeo da zapitam samo Branka, šta je to, taj tip je već istrčao napolje i bio upola Rue de Jardies. Posle ovoga, spreman sam da verujem da je sposoban i za špiona i za denuncijanta, to je lako stvar. Karakter govori. I. t. d. – Ostalo usmeno. (Dug je vratio, ali još pre sukoba, inače ko zna?) Putovaćeš draga, svakako onako, kako sam ti ja pisao. Ne sme biti drugačije. A pre ovoga odlaska, molim te, daj se kompletno lekarski pregledati. Tom prilikom treba da iscrpno konzultuješ lekara o svim stvarima koje nas dvoje interesuje. Šaljem ti ovde jedan isečak iz Balkana. Da te Branko nije upozorio ja sam bio prevideo... Tako u 14. dana kupimo pokoje novine, samo da ne zaboravimo srpski. Ti bi mogla još dok si tamo da uzimaš „Pol[itiku]“ i „Vr[eme]“ pa kad pročitaš da mi ih pošalješ. Ništa oko nas novo. Samo je novo, da će moja draga doći. To je jedina novost, vesela novost do novoga dolaska, koga sad očekujem nestrpljivije nego možeš i da misliš. Iz dana u dan moje nestrpljenje će rasti i ovih nekoliko dana bićemo sada teže izdržati nego prošla dva meseca. Eto draga, da mi je da te opet zagrlim, izljubim, izmilujem sa svih strana – pa i ja da umrem. Tvoj LJ.