In memoriam

Bogojavljenje, prepodnevni časovi. Stiže poruka na Viberu – čestitka stihovana: „Sveti Jovan je sutra/Bogom blagoslovena Slava Vaša“. Beli ne zaboravlja nikada ništa. Ne propušta „mnimi literata“ da čestita praznike, pozdravi porodicu, da pohvali tek pročitan tekst, da jednostavno pozove i pita za zdravlje. Lajkovac kao pupak sveta. Iz njega pisac povezuje u finu mrežu raskošno bogat imenik svojih prijatelja. Beli ne dopušta sebi da ne pokaže ljubav i poštovanje svima koji ga poznaju. On šalje čestitku za sutrašnju slavu samo par sati pre sopstvenog hropca. On toga prepodneva predoseća ili čudesno zna svojom nepogrešivom finom intuicijom da sutra možda neće moći da čestita. I prvi put ne poštuje tradiciju i oglašava se dan ranije. Po podne, Belom se javlja Gospod i odvodi ga u šetnju Jelisejskim poljima, pravo u belinu, u svetlo. Onostrano? Začudno? Čudesno? Baš kao i njegova proza, sve se sustiče u vrtlogu mogućnosti između Gornje i Donje Psače. U subotu po snegu i ciči zimi, sahranjen je Radovan Beli Marković uz zvuke pesme Ide Mile lajkovačkom prugom, kao da je samo postojanje jednog od njegovih najpoznatijih romana, Lajkovačka pruga, dalo dovoljan alibi da mu se i na grobu odsvira ova narodna pesma. Prigodno je održan govor o piscu, pripovedaču i romanopiscu sa toliko pesničkog u sebi da je sva ta poezija samo u romane mogla stati jer se u poetskim zbirkama ne bi mogla sabiti u stihove i strofe. Održan je govor o Belom Markoviću kao jednom od najznačajnijih u srpskome rodu, rodoljubu i čoveku iz naroda kome je polza sopstvenog roda oduvek na umu. Ne znam da li je pesma o Miletu imala zadatak da ove pohvale potvrdi, ali ima neke ironije sudbine pa možda čak i nepravde da se odomaćilo mišljene u narodu kako je Beli čovek ne samo potekao iz naroda, već i pisac koji se od zavičajnih tema, stila i jezika, nije nikada ni odvojio. Na izvestan način, u tome ima istine ali samo u jednom jedinom segmentu. Radovan Beli Marković piše o Lajkovcu i Kolubari, o rodnim Ćelijama, o Belom Valjevu. Ali kako piše! Svi toponimi su tu, tu su i neki likovi koji samo prividno liče na ljude iz njegovog okruženja. A zapravo, ništa u njegovim romanima nije klasično, realističko, ništa trivijalno i svakodnevno, nema mimezisa ni preklapanja. Svaki od toponima kao da je izašao direktno iz mita, kao da je poetizovana i transponovana verzija svoga materijalnog dvojnika. Očuđeni u jeziku (jer se sva proza Radovana Belog Markovića odvija upravo i samo u jeziku i nikako negde drugde osim u jeziku), događaji su samo prividno pozicionirani u neko neodređeno prošlo vreme, koje poprima odlike svevremenog jer ga i sam Marković karakteriše svojim kovanicama razvreme i vreme osem vremena. A likovi, svi redom izašli iz literature, pa u ovom kolubarskom Makondu skupa se nahode dr Subota sa Setenbrinijem, Barunica Kasteli Glembaj i Sava Savanović sa Simom Pandurovićem, učitelj kir Papajoanis sa knezom Miškinom. Pa zašto da ne onda i Mile, podjednako nestvaran i zagonetan lik iz narodne pesme koja je doživela transformacije do neprepoznatljivosti, Mile koji je u izvornoj verziji vojnik što ne ostavlja svog ranjenog druga u povratku iz Prvog svetskog rata, a u novoj verziji, on je vagabund što se sa drugom šeta duž pruge u beketovski intoniranom apsurdu. U toj melanholiji i apsurdu, stvarao je i Beli, bivajući u isto vreme onaj Mile iz skrivene verzije pesme, nesebičan i rodoljubiv, a u literaturi, onaj beketovski Mile koji iščekuje Godoa dok melanholičan šeta prugom kraj Kolubare, pomiren sa manjkom smisla. Ove dve vizije, tesno prepletene, iznedrile su i čudesno i fantastičko u njegovoj prozi, čudesno što je raslo i bubrilo ukoričeno sve dok se u jednom trenutku, baš na Bogojavljenje, nije prelilo iz korica nazad u život.