DŽaba su merili

Umesto po onoj narodnoj - tri puta meri, jednom seci, deo opozicije je izgleda prelomio preko kolena. Samo jednom su, i to džaba, merili. I odmah rešili da preseku. Jedno od njihovih istraživanja pokazalo je da kod građana najbolje kao mogući predsednički kandidat stoji profesor ekonomije Miodrag Zec, sa prosečnom ocenom 2,72. Bolje od njega ocenjeni su samo Aleksandar Vučić (3,06) i Ana Brnabić (2,76). Logično, ako se ima u vidu da svaki drugi ispitanik kao najvažniji izvor informisanja navodi – televizije. A u svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom predsednik i premijerka osećaju se kao kod svoje kuće. Pa tako ne izbivaju ni iz domova onih koji se tako „informišu“. Građani su solidno, sa 2,49 ocenili još jednog profesora ekonomije Dejana Šoškića. Kako smo uopšte došli do toga da građani bolje ocene daju profesorima ekonomije, a ne profesionalnim političarima, čiji su se rejtinzi takođe merili? I kako je moguće da je neko ocenjivao profesore, a da pre toga nije imao bar „dobrobit sumnje“ (uzrečica ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordane Čomić) da bi oni hteli i da trče tu trku? A ako su im već „uzeli meru“, i ako su „terajući vuka, isterali Zeca“, da li su pokušali bar da nekog od njih nagovore da prihvati kandidaturu? Ili su, brže-bolje, digli ruku i od njih, kao i od advokata Bože Prelevića, člana Skupštine slobodne Srbije, koga su takođe „merili“? A i on je imao bolju ocenu (2,60) od „pravih“ opozicionih političara, pa i Zdravka Ponoša (2,32), koga su, posle niza natezanja, podržali SSP, NS, DS i PSG. U međuvremenu je i Skupština slobodne Srbije povukla kandidaturu Prelevića. I dok će opozicija imati više „trkača“ (kandidature su već najavili Boško Obradović, Miloš Jovanović i Milica Đurđević, DJB će imati svog kandidata, Boris Tadić još razmišlja…), Ivica Dačić praktično je otklonio sve dileme o zajedničkom kandidatu SNS-a i SPS-a. Lider socijalista rekao je da će SPS podržati kandidata naprednjaka, ali samo ako to bude Vučić. Vlast će, dakle, za razliku od opozicije, kandidovati najboljeg učenika u razredu, „đaka generacije“. Možda i nesvesno – mada sa prevejanim liderom socijalista čovek nikada ne može biti baš skroz siguran – Dačić je time prekinuo igru žmurke i Vučićevo natezanje da se još ne zna ko će biti predsednički kandidat SNS-a. Ako u SNS-u do sada to nisu stvarno znali, sad znaju. Kao kad je u maju 2017, između dva kruga predsedničkih izbora, Dačić rekao da ne zna ko će biti predsednik, ali zna ko će biti premijer. Ni Dačić, međutim, ne zna sve. Eto, na primer, još ne zna da li će kandidat SPS-a za gradonačelnika Beograda biti kontroverzni pulmolog Branimir Nestorović, osnivač pokreta Vitezovi reda Zmaja. Taman, što bi rekao LJubivoje Ršumović, još nam samo ale fale. Ništa manje od „merenja“ nesuđenih predsedničkih kandidata dela opozicije nisu čudni ni rezultati istraživanja Galup internešnela o uticaju međunarodne politike Kine, Rusije, SAD i EU na stabilnost u svetu. Od 40 zemalja obuhvaćenih istraživanjem, Srbija i Albanija su jedine u top pet država po udelu građana koji imaju pozitivan ili negativan stav o četiri najveće supersile. Konkretno, građani Srbije imaju negativan stav prema SAD (71 odsto) i EU (51 odsto), a pozitivan prema Rusiji (64 odsto) i Kini (56 odsto). U Albaniji ogromna većina, između 79 i 86 odsto građana, ima pozitivan stav o sve četiri najveće sile. Nijedna druga zemlja nema kao Srbija tako jasno definisan odnos prema Zapadu (negativan) i Istoku (pozitivan). Kako će sa ovakvim odnosom građana izgledati, ako ga uopšte i bude, neki budući referendum o članstvu u EU? Šta bi tek bilo u slučaju da vlast, uz podršku proruske opozicije, odustane od puta ka Briselu i okrene se ka Moskvi ili Pekingu? Konačno, ako tako stvarno misle zašto neuporedivo više ljudi iz Srbije odlazi na Zapad nego na Istok? Ili, možda i odlaze oni koji vide kuda plovi ovaj brod? A možda samo ni ovom istraživanju ne bi trebalo pridavati previše pažnje, kao što se ni deo srpske opozicije nije mnogo obazirao na svoje istraživanje rejtinga potencijalnih predsedničkih kandidata. Jer, u Srbiji sve može da bude, ali ne mora da znači.