Opozicija otvara karte

Evo najzad prilike da slabo pamćenje građana, koje je, dobrim delom, zaslužno za stanje u koje smo zapali, radi u korist opozicije: do 3. aprila verovatno se niko neće sećati spektakla koji prati pakovanje ovogodišnje izborne ponude. Uprkos manjku jasnih dogovora i planova i „višku“ kolona i kandidata, još dva jaka aduta rade za „opozicionu stvar“. Jedan su potezi koje vuku sami naprednjaci u dekadentnoj fazi svoje vladavine i sve iritantniji nastupi njihovih glavnih aktera, sada potpuno podešenih na radikalske parametre. Drugi je divljanje cena koje kod običnih birača budi egzistencijalni strah i stav „svi su isti“ pretvara u vapaj - „svako je bolji od ovih“. Sve drugo je, osam nedelja pre izbora, i dalje podložno dodatnim podešavanjima - iako se čini da su glavni igrači već istrčali na teren i da se to, čak, može smatrati uspehom, s obzirom na činjenicu da izbori još nisu ni raspisani. Telefoni su usijani, puls se ispipava. Ne samo da se ne zna konačan broj predsedničkih kandidata i stranačkih lista koje će učestvovati na izborima, već ni kandidati koji su već istaknuti ne znaju na čiju sve podršku mogu da računaju. Važi i obrnuto – oni od kojih se očekuje da podršku pruže, ne znaju iza kakve tačno politike bi trebalo da stanu. Dok se čekaju razgovori, sumnje cvetaju. Neke od nedostajućih odluka trebalo bi da budu donete predstojećeg vikenda, ali bi i nakon toga priča o „otvorenosti za razgovor“ mogla ostati u opticaju. Osim još uvek neozvaničenog kandidata vlasti, za koga se veruje da se zove Aleksandar, a preziva Vučić, početkom sedmice znalo se da će na predsedničkim izborima nastupiti bar još pet kandidata: Zdravko Ponoš, Boško Obradović, Miloš Jovanović, Srđan Škoro i Miša Vacić. Prema najavama, ionako solidna gužva na desnici mogla bi se povećati tokom vikenda, kada se očekuje odluka o eventualnoj kandidaturi Milice (Zavetnice) Đurđević. Tajming donošenja odluke Borisa Tadića, koji odavno govori o mogućoj kandidaturi, nije bio poznat u vreme pripreme ovog NIN-a, niti je bilo jasno da li je njegova tvrdnja da je „u samom vrhu po rejtingu“ dovoljan signal za zaključak. Konačan spisak tu ne mora da bude završen i to ne samo zbog potrebe vlasti da „ohrabri“ pojavu „opozicionih“ kandidata koji bi mogli da razvuku glasove, već i zbog iskustvenog pravila da predsednički kandidat povećava šanse parlamentarne liste da preskoči cenzus. A nije malo stranaka čije ambicije daleko prevazilaze objektivne kapacitete. Glavna pažnja usmerena je na Zdravka Ponoša, nekadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Srbije, iza koga je stala koalicija kojoj istraživači daju najveće izborne šanse na opozicionom spektru – SSP, DS, NS, PSG i još nekoliko manjih partija. Posle dvodnevnog većanja, podršku Ponošu dali su i intelektualci okupljeni u Skupštini slobodne Srbije. Taj spisak bi mogao da poraste: iz zeleno-leve koalicije Moramo stiglo je uveravanje da postoji spremnost za razgovor o zajedničkom kandidatu, ali i stav da „nije važno samo ime, nego i šta taj čovek predstavlja“. Radomir Lazović kaže da se u Moramo nadaju da će opozicija imati zajedničkog kandidata, ali „to znači da on ili ona treba da predstavljaju sve one koji su ih podržali, a ne samo koaliciju koja ga je predložila“. Dodaje i da je ta koalicija spremna da, ukoliko ne dođe do dogovora o zajedničkom kandidatu, predloži „svog kandidata ili kandidatkinju“. Ponoš bi, naročito u tom slučaju, mogao da računa na ideološki dosta široku podršku, a u prilog mu idu i ozbiljno obrazovanje i iskustvo, međunarodni kontakti, brza pamet i smiren karakter. I otežavajuće okolnosti su ozbiljne: jasno je da će najžešća kampanja vlasti biti fokusirana na njega, a tu su i strelice koje stižu od nekadašnjih saboraca (Dragan Šutanovac) kao i sumnje proizašle iz načina kandidovanja, suprotno želji Narodne stranke čiji je i dalje član, i koja ga je na kraju podržala, mada samo „tesnom većinom“. Biračko telo kome će se Ponoš obratiti najviše bi se moglo preklopiti sa biračkim telom na koje bi računao Boris Tadić, ukoliko odluči da se kandiduje. A dok čekamo da bivši predsednik Srbije prelomi, iz tog pravca mogli bismo dobiti vest o ujedinjenju njegovog SDS-a sa Demokratama Srbije. I verovatno još ponavljanja tvrdnje da nije važno samo pobediti Vučića, nego i uspešno se nositi sa izazovima koji ostaju posle ovakve vlasti, kao i insistiranje na proceni da bi Tadić svojom kandidaturom animirao jasno proevropski deo biračkog tela i pomogao da se omogući drugi izborni krug. Tadić bi, čini se, mogao da računa na podršku Nove stranke, koja deluje i kao njegov izborni partner na parlamentarnim i beogradskim izborima – mada ni ta konačna odluka još nije donesena. NJen predsednik Aris Movsesijan podseća da je Nova stranka dugo pozivala na opozicioni dijalog i formiranje jedinstvene liste, ali da odgovora nije bilo. I još kaže da je „prirodno da onaj ko očekuje podršku za svoju predsedničku kandidaturu zakuca na vrata političkih organizacija i kroz najmanje sedam rečenica objasni da li želi podršku i šta je ono za šta će se zalagati“. Do sada je, kaže, to u svom razmatranju kandidature, što se Nove stranke tiče, jedino uradio Tadić, a „videćemo da li će se pojaviti još neko“. Neke karte su otkrivene i u pripremama za „beogradski front“: penzionisani profesor i nekadašnji ambasador Vladeta Janković pristao je, nakon konsultacija sa lekarima, da u svojoj 82. godini, uđe u trku za gradonačelnika Beograda, u ime koalicije SSP, DS, NS, PSG. Činjenica da se gradonačelnik, zapravo, ne bira na izborima, nego naknadno, u gradskom parlamentu, donekle čini razumljivijim dosta čudan nastup nekadašnjeg funkcionera DSS - nakon što je odbio predsedničku kandidaturu, s obrazloženjem da mu to godine ne dozvoljavaju, pristao je da se kandiduje za gradsku operativnu funkciju, za koju i sam kaže da ne poseduje potrebna znanja. Spreman je, međutim, da okupi tim ozbiljnih stručnjaka koji bi se bavili najvećim gradskim problemima, što građanima svesnim da je ključni problem Beograda u potpunom stavljanju u prvi plan interesa investitora, nauštrb interesa građana, može da deluje kao dobro rešenje. Naročito ako imaju razloga da veruju da će te stručnjake birati kulturan čovek koji voli i poznaje Beograd i tokom dugog života nikad nije optužen za srebroljublje. Pre Jankovića, saznali smo još jedno ime potencijalnog kandidata za gradonačelnika iz redova opozicije. Predlog je stigao iz koalicije Moramo, a reč je o Dobrici Veselinoviću, aktivisti sa dugim iskustvom zalaganja za rešavanje gradskih problema. O njegovoj kandidaturi članstvo Ne davimo Beograd definitivno će se izjasniti u subotu, na skupštini Pokreta. Radomir Lazović kaže da će se istog dana odlučivati i o ostalim kandidatima i podseća da je već postignut dogovor da republičku listu kao nosilac predvodi Nebojša Zelenović, a da Aleksandar Jovanović Ćuta bude prvi na listi, „dok će naša Biljana Đorđević biti druga“. Deo reakcija na kandidaturu Jankovića dao je, bar u Beogradu, dodatni argument odluci koalicije Moramo da nastupe sa svojom listom, a ne u većem bloku: onaj deo birača kojima su neprihvatljiva Jankovićeva desničarska uverenja ima priliku da glasa za ljude čiji su im stavovi bliži. A tvrdnja Jankovića da bi u svom timu voleo da vidi arhitektu Dragoljuba Bakića, neku vrstu „maskote“ pokreta NDMBGD i Bakićeva pozitivna reakcija na taj predlog, daju i nadu da bi dogovori u budućnosti mogli biti postignuti. Naročito zato što i jedni i drugi traže rešenje za isti problem – kako se približiti biračima sa periferije, koji često veruju da „izdanci“ urbanog Beograda nemaju osećaj za njihove potrebe. Za naklonost beogradskih birača, među kojima je, prema svim pokazateljima, najviše onih koji bi voleli da vide kraj naprednjačke ere, boriće se i druge liste, čiji se konačni spisak još i ne nazire. Osim grupacija koje podržavaju već istaknute predsedničke kandidate (s rezervom u slučaju Srđana Škora, s obzirom na to da se pokreti Za sve moje ljude, Da se struka pita i Buđenje još nisu izjasnili), za odborničke mandate u nekom obliku svakako će se boriti SDS i Nova stranka ali i Građanski demokratski forum, koji je namere o samostalnom nastupu obelodanio ispred murala Ratku Mladiću, gde su iza predsednika GDF Zorana Vuletića, stajali Svetislav Basara, Boško Jakšić, Nenad Prokić... I u Beogradu, kao i na republičkom nivou, valja očekivati ozbiljnu gužvu na desnici, iako i dalje postoje pozivi za ujedinjenje u jedinstveni blok koji bi mogao računati čak na dvadesetak posto glasova. Nešto je u tom pravcu uradio samo pokret Suverenisti, u kome su sada, osim Saše Radulovića i njegovog Dosta je bilo, i Čajetinac Milan Stamatović (Zdrava Srbija) i doktorka poznata po antivakserskim stavovima Jovana Stojković („Živim za Srbiju“). U tom sastavu su, za sada, najavili samo izlazak na parlamentarne izbore. Gde je gužva, tu su i udarci: nakon raskola („puča“?) u Pokretu obnove kraljevine Srbije (POKS) koji, zajedno sa DSS čini koaliciju NADA i na predsedničkim izborima kandiduje Miloša Jovanovića, najavljena je i jedna krivična prijava. Sprema je „originalni“ predsednik stranke Žika Gojković, a biće usmerena protiv kandidata NADA na beogradskim izborima, iz „suparničke“ ekipe, koja takođe tvrdi da se zove POKS. Reč je, inače, o javnosti poznatoj, ali dugo odsutnoj ličnosti – Vojislavu Mihailoviću. Iako poznatiji kao unuk generala Draže Mihailovića, u biografiji ima i poziciju gradonačelnika Beograda iz redova SPO, a bio je i kandidat te stranke na predsedničkim izborima 2000, na kojima je DOS, personalizovan u liku Vojislava Koštunice, pobedio Slobodana Miloševića. Ovoga puta moguća je i gužva na levici, kao i na „zelenom“ političkom polju, a ima osnova za uverenje da je za bujanje ponude u dobroj meri zaslužna vlast. Na to, između ostalog, upućuje nekoliko istraživačkih tekstova (Birn, Mašina) ali i saopštenja Ne davimo Beograd o načinu nastanka Saveza 90/Zeleni Srbije i njihovo, skoro zabavno otkriće o lažnoj botovskoj mreži, koja je na internetu reagovala na tvrdnju da se „Vučić lažnom zelenom listom bori protiv Moramo“. Stevan Vlajić, predsednik Saveza 90/Zeleni Srbije, u javnosti poznat kao strateg „operacije Beli“ sa predsedničkih izbora 2017. tvrdi, naravno, da su sve iznesene optužbe i dokazi kojima su potkrepljene – neosnovani. Postepeno se otkrivaju i karte vezane za nastup na parlamentarnim izborima, pa smo, kada je reč o bloku SSP-DS-NS-PSG saznali da će na listi biti i nestranački kandidati, poput psihologa Žarka Trebješanina, novinara Milana Jovanovića iz Grocke, čija kuća je spaljena zbog tekstova o malverzacijama opštinske vlasti i aktivistkinje iz Brusa Marije Lukić, koja je uspela da se izbori sa lokalnim moćnikom Milutinom Jeličićem Jutkom. U ime SSS na listi će biti advokat Božo Prelević, profesorka Biljana Stojković, i predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić. Najnapadaniji čovek u Srbiji, Dragan Đilas, ipak, izgleda, nema preveliku nameru da debatuje sa naprednjačkim skupštinskim vedetama – kako su javili mediji, njegovo ime će biti tek ispod 70. mesta poslaničke liste tog bloka. Od utorka, kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, do četvrtka, kad se pojavi na kioscima, može se desiti svašta što bi, kad je reč o medijskoj pažnji javnosti, u drugi plan moglo potisnuti odluke koje su već donesene. Sa stanovišta opšteg interesa, bilo bi dobro da među vestima bude i ona o postignutim međustranačkim dogovorima o nenapadanju, ali i o saradnji u kontroli izbora, koja zahteva veliki broj dobro motivisanih i odlučnih ljudi. Više nego ikad ranije, građani, među kojima ima i javnih ličnosti, prijavljuju se na obuke za kontrolore i pokazuju spremnost da daju lični doprinos borbi za odbranu izbornih glasova od svih onih mahinacija koje su uvežbavane poslednjih godina. Spontani angažman javnosti u korist opozicije jeste dobar znak za nju, ali i dalje nema jasnih pokazatelja da su građani dovoljno motivisani da masovno izađu na izbore i kažu „ne“ načinu na koji se Srbijom rukovodi. Nešto bi se tu moralo preduzeti planski i aktivno. Zataškavanje sukoba koje smo do sada gledali teško da će biti dovoljno. Vera Didanović