Napredno i za i protiv evropskog puta

U vagonu voza koji stoji na tajnom mestu zbog pretnje atentatom, predsednik Aleksandar Vučić obratio se narodu 22. januara 2022. Kažem narodu, jer obraćanje narodu ili naciji nije isto. Sociološko objašnjenje razlike je u tome što nacija predstavlja viši stepen razvoja naroda, u kojem se narod organizuje kao država, ima svoju teritoriju, vlast, predsednika/monarha, vojsku, monetu, himnu, grb... Tada se govori o naciji. Ranije je predsednica Vlade Ana Brnabić rekla da je ovo najozbiljnija pretnja po bezbednost predsednika, mada u tom slučaju nema mesta TV-teatru Aleksandra Vulina i pi(n)knik kafanskom tumačenju eksperata, koji maestralno slažu kockice planiranog zločina, kao nadarena deca lego figurice u vrtiću. Zato je meni jedna druga stvar „diverzantskog“ karaktera. U pola ležernog razgovora predsednika i voditeljke Pinka, govoreći o referendumu o ustavnim promenama, ilustrujući „demokratsku širinu“ u sopstvenoj partiji, Vučić je rekao da je u SNS-u za ulazak Srbije u EU otprilike 55, a protiv 45 odsto članova njegove stranke. Kako je to moguće i kakva je to partija zapravo? Političko organizovanje građana počinje od grupe ljudi koji oblikuju politički program sa glavnim ciljevima, definišu organizaciju partije, strategiju i način delovanja, finansiranje... Zatim sledi registrovanje partije... i njen život. Politički ciljevi partijskih programa, koji izražavaju univerzalne vrednosti konkretnog društva, osnov su za pristupanje ili nepristupanje članstva toj partiji. Kako su članovi SNS-a pristupili toj partiji ako su pola/pola za ulazak Srbije u EU, ili protiv njega? Kakva je to partija koja ima za cilj da ide i da ne ide u EU? Valjda bi cilj trebalo da bude definisan kao „Srbija u EU“ ili „Srbija van EU“. Ako je ovako kako je predsednik rekao, onda SNS nije politička partija, nego populistička masa koja može da se kreće u svim pravcima, pa ako treba i da ulaze u dvorišta partija koje imaju jasno definisan politički cilj - pristupanje EU ili nepristupanje EU. Analogno tome, zamislimo političke partije koje se programski zalažu i za monarhiju i za Republiku Srbiju, za pristupanje i protiv pristupanja Srbije NATO-u, za povratak KiM u ustavni sistem Srbije i za priznavanje nezavisnog Kosova, za abortus i protiv njega, za zdravu porodicu i javne kuće i kockarnice? Očigledno da nešto nije u redu. Neko je nekom nešto uspešno podvalio. Naš život i jesu nažalost večna podvaljivanja na raznim nivoima, a najveća su u vrhovima vlasti! I „ljubazno“ obraćanje narodu (ne naciji), koji „uvek sve razume, sve vidi i sve prepoznaje“, takođe je podvala. Ako se već ne obraća naciji (građanima jedne države), onda bi se mogao obraćati građanima, kad narod već sve razume i koji je za sve opcije, kad od toga ima političkog ćara! Formiranje i učlanjenje u političku partiju ne bi trebalo biti stvar zezanja i lakog izbora. Naš kolorit pokazuje velike količine upravo infantilnosti kad je u pitanju političko organizovanje i članstvo u partijama. Već pomenuti primer je groteskan. Zamišljam osobu koja ima negativan stav prema EU, a učlanjuje se u partiju koja u programu ima ulazak Srbije u EU. Ili obrnuto. Ovo je smešno i neozbiljno, ali može biti od koristi. Tu nema govora o lojalnosti, ni društvu ni partiji. Politički se opredeljivati i postajati član političke partije je ozbiljna stvar. Najveći broj ljudi, a naročito velikih ličnosti, proveo je život izvan članstva u političkim partijama. Glavni razlog je odgovornost koja se preuzima za grupu, za druge, ili ozbiljnost u izboru, drugim rečima kazano. Rizik je prevelik. Političko organizovanje je odnos prema društvu kroz programe političkih partija, njegovo viđenje i vizije za poboljšanje, ali i jedini način da se demokratski osvoji vlast. A kad se to postigne, otvara se nepregledno polje privilegija i uticaja. NJihovo očuvanje postaje prioritet u odnosu na realizaciju programske vizije društva. U tome je nevolja.