Kuda ide Evropa

Od početka 20. veka, svakih nekoliko decenija međunarodni poredak – posebno onaj u Evropi – prolazi kroz radikalne promene, gotovo do neprepoznavanja. Nekada je to posledica velikih ratova, a nekada izuzetnih, često neočekivanih političkih procesa i promena u pojedinim zemljama i područjima, kako se to desilo uoči devedesetih godina prošlog veka sa raspadom SSSR-a, ujedinjenjem Nemačke i naglim završetkom blokovske podele Evrope. Međutim, ako je tokom poslednje decenije 20. veka izgledalo da se u okolnostima Fukujaminog „kraja istorije“ i liberalnog trijumfalizma stvara nova „evropska arhitektura“, čije će okosnice biti Evropska unija (političko-ekonomska integracija) i NATO (bezbednost) - uz šire okvire evropske saradnje koje bi činili OEBS i Savet Evrope - tri događaja u ovom veku bitno su promenila evoluciju i sliku sve nestabilnijeg evropskog poretka. Sredinom prve decenije 21. veka, Evropska unija se (kao prethodno i NATO) znatno proširila (sa 15 na 27 država članica) na Centralnu i Istočnu Evropu. Ovaj pozitivni trend je međutim bio uzdrman rezultatima referenduma u Francuskoj i Holandiji (2005), kojim je odbačen tzv. evropski ustav. Ovo je u suštini impliciralo odustajanje od sna o „sve bližoj uniji država“, odnosno dubokoj integraciji federalnog tipa koja će EU pretvoriti u „Sjedinjene Evropske Države“. Umesto toga, Unija je već uzdrmana ušla u seriju „multikriza“ (finansijska, migrantska, Bregzit, pandemija…), uključujući i dugotrajni period „zamora od proširenja“, koji praktično još nije prevaziđen. U drugom, mnogo dramatičnijem geopolitičkom obrtu, ukrajinska kriza, rat u Donbasu i pripajanje Krima Rusiji, označila je kraj konsenzusa o panevropskom poretku, poštovanju granica i miru kakav je dugi niz godina simbolizovao OEBS (a čije su osnove već ranije uzdrmane načinom na koji je pokušana promena granica Srbije, odnosno jednostrano rešenje za međunarodni status Kosova). Od pitanja širenja i produbljivanja saradnje „od Atlantika do Vladivostoka“, Evropa se vratila na teme bezbednosti, odbrane, uspostavljanja (ne)poverenja, odnosno suočila se s pretnjom ozbiljnih sukoba, pa i rata na kontinentu. Najzad, treći obrt se desio izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU. Bregzit je najavio kraj ideje o evropskoj integraciji koja će nužno obuhvatiti celu Evropu. Istovremeno, izlaskom jedne od najsnažnijih država EU, poremećene su geopolitičke osnove EU, odnosno ravnoteža u trouglu najvećih, koji su činile Velika Britanija, Francuska i Nemačka.. Bregzit je tako otvorio period preispitivanja, kako novog odnosa snaga i uticaja država članica unutar Evropske unije, tako i u širem evropskom okviru. Pored Nemačke i Francuske, uz „nevidljivu evropsku državu“, SAD - glavni centri geopolitičke ili geoekonomske moći i potencijalnog dinamizma u Evropi se danas ne nalaze unutar EU, već na njenom spoljnom geografskom trouglu. U pitanju su tradicionalni partneri, ali i konkurenti, poput UK, ili delimični suparnici, poput Turske, odnosno potencijalni (ali ne nužno) neprijatelji, poput Rusije. Dva manja regiona (EFTA zemlje i Zapadni Balkan) svako na svoj način, predstavljaju neku vrstu pridruženog i ekonomski integrisanog prostora sa EU na njenoj geopolitičkoj periferiji. Transformacijom EU nakon Bregzita i paralelno sa obnovom geopolitičkih ambicija Putinove Rusije, Evropa je ušla u neispitane vode i još jednu fazu prekomponovanja političkog i bezbednosnog sistema - fazu punu neizvesnosti, pa i velikih pretnji, kako to ilustruju i aktuelne napetosti između Rusije i NATO oko Ukrajine. Ovo treba dopuniti širom slikom kontinenta okruženog „krugom nestabilnosti“ i otvorenih ili zamrznutih konflikta, koji se protežu uz spoljne granice Rusije (Belorusija, Ukrajina, Moldavija, Gruzija, Azerbejdžan…), kao i prekoistočnog i južnog Sredozemlja, odnosno „šireg Bliskog i Srednjeg istoka“: od granica Avganistana, na jugoistoku, preko Iraka, Sirije, pa sve do Libije i podsaharske Afrike, na jugu. Ovaj prostor je, između ostalog, i područje iz kog u Evropu stižu ilegalne migracije velikih razmera, uz povremeni terorizam i hibridne pretnje, koje se u narednim godinama sigurno neće smanjivati, i koje su povod političke nestabilnosti unutar ili između država EU. EU, kao dinamični sistem saradnje i integracije nacionalnih država, neprekidno se suočava s jedne strane sa centripetalnim pokušajima dalje centralizacije i, sa druge strane, centrifugalnim idejama i činiocima fragmentacije, poput Bregzita i evroskepticizma. Stabilnost EU počiva, uz paralelno postojanje NATO, u prvom redu na dobrom funkcionisanju najvećeg jedinstvenog tržišta na svetu, zatim na strateškom savezu Nemačke i Francuske - kao „kičme“ evropske integracije, kao i na velikim sredstvima koja se iz budžeta EU prelivaju na ekonomski slabije države Unije koje su posebno pogođene ekonomskim posledicama pandemije, poput Italije, Grčke ili Hrvatske (višegodišnji budžet do 2027. i za EU novi i revolucionarni fond EU Buduće generacije u iznosu od 750 milijardi evra). Sa promenom vlade u Nemačkoj i odlaskom Angele Merkel, dalja evolucija Evropske unije nije sasvim izvesna. Osim, malo verovatnog, poremećaja u strateškim odnosima Berlina i Pariza ili, zasad malog, rizika da Italija (najosetljivija karika evrozone) izađe iz ekonomske i monetarne unije, interna stabilnost EU je u ovom periodu najviše ugrožena tamo gde bi u načelu trebalo da bude najjača; na planu funkcionisanja Unije kao „zajednice vrednosti“ i „pravne zajednice“. Sukobi po linijama „zapad“ i „istok“ EU oko pitanja „liberalne demokratije“ ili teme migracija i azila se nastavljaju. Ustavni sud Poljske je proglasio neke od ključnih članova Ugovora o EU suprotnim poljskom ustavu. Evropska komisija vodi postupke pred Sudom pravde EU protiv Poljske i Mađarske zbog kršenja osnovnih normi na kojima počiva funkcionisanje Unije. Politička koplja će se i dalje lomiti oko različitih alternativa, od produbljivanja evropske integracije kao nadnacionalne zajednice do razvoja „Evrope nacija“ u dva ili više koncentričnih krugova. Francuski predsednik Makron je u svojstvu predsedavajućeg EU nedavno pred Evropskim parlamentom pozvao na „više odvažnosti“ u delovanju i međunarodnom nastupu Unije. Ponovio je poziv za razvoj „strateške autonomije“, što je istovremeno konkretizovao i predlogom da se otpočne novi dijalog sa Rusijom o bezbednosnom poretku u Evropi, u kome evropska strana ne bi bila samo pasivni posmatrač pregovora koje vode SAD i Rusija. Makronove inicijative uključuju pitanja reforme prostora „Šengena“ (granične kontrole i kretanje ljudi i robe preko granica), ojačane odbrambene saradnje zemalja EU, kao i institucionalne reforme o kojim se trenutno diskutuje i u okviru skupa pompezno nazvanog Konferencija o budućnosti Evrope. Francuski predlozi su unutar EU uglavnom primani bez većeg entuzijazma, ali nisu ni odbacivani. Tokom mandata kancelarke Merkel, prevladavala je politika statusa kvo, koja odgovara Nemačkoj, kao ekonomski pa i politički dominantnoj državi EU. Koalicioni dogovor nove nemačke vlade sadrži i ambicioznije ciljeve o federalnoj Evropi, ali ostaje da se vidi kako će se u praksi uskladiti francuska inovativnost i nemački pragmatizam, posebno u pitanjima koja imaju finansijske efekte (granice budžetskih deficita, finansiranje klimatske agende i sl.). Za razliku od kontinentalne Nemačke, Francuska je u geopolitičkom smislu bliža Velikoj Britaniji, jer je, uz nuklearno oružje, vojne tehnologije i stalno članstvo u SB UN, defakto i velika pomorska zemlja kojoj mnogobrojni prekomorski departmani i teritorije omogućuju direktni pristup i pravo na ogromne površine okeana i njihovog podzemlja (Francuska poseduje drugu po veličini - posle SAD - ekonomsku ekskluzivnu zonu na svetu). I Francuska, kao i Nemačka, ima hipotetičke geostrateške alternative današnjoj evropskoj integraciji. Ipak, svim članicama Unije sistem EU i te kako odgovara jer on, uz brojne ekonomske pogodnosti, predstavlja i efikasno sredstvo kojim države mogu da višestruko povećaju svoj spoljnopolitički uticaj i geoekonomski položaj. Stoga je najverovatnije da će EU nastaviti da, uz povremene reforme, funkcioniše kao jedna vrsta evropskog komonvelta ili unije nezavisnih država, koja ima i neke nadnacionalne elemente, kako je to još davno definisao nemački Ustavni sud. Za zemlje Zapadnog Balkana najzanimljiviji je Makronov kratak osvrt, iz nedavnog govora, na pitanje proširenja, kojim se možda nagoveštava nešto proaktivniji i pozitivniji pristup ovoj politici. Makron je s jedne strane ponovio potrebu promena postupka odlučivanja unutar EU kao preduslova za širenje članstva Unije. S druge strane, on je naglasio da ta perspektiva treba da bude „iskren projekt“ omeđen „razumnim vremenskim rokom“. Već sama činjenica da baš Francuska u toku svog predsedavanja organizuje konferenciju EU - Zapadni Balkan predstavlja novi i pozitivan znak (jun 2022). Prethodno ukazuje da u uslovima povećanih tenzija i geopolitičkih neizvesnosti u Evropi, možda ipak dolazi momenat kada će vrata za proširenje EU biti ili stvarno otvorena ili bar odškrinuta. Kako je to bivalo i u ranijim slučajevima, odluka o proširenju EU će biti prvenstveno geopolitička ili je neće ni biti. Evropska unija bi trebalo politikom proširenja da konkretno odgovori na pitanje DŽordža Fridmana: „da li je EU velika sila ili samo optička iluzija“? Ostaje pitanje koliko će zemlje kandidati sa Zapadnog Balkana u uslovima urušavanja institucija, zarobljene države, institucionalizovane korupcije, stabilokratije i regresije demokratije, uopšte biti spremne i pripremljene za taj trenutak. Prof. dr Duško Lopandić