„Varvari“ pred vratima

Gubitak Beograda na referendumu Aleksandar Vučić može da preživi samo ako zadrži Beograd na izborima. A ako uzmemo da je referendum, ovog puta o ustavnim promenama, izraz saglasnosti vladara i naroda, onda su predsednik i građani Beograda, Novog Sada, Niša i još nekih gradova u ozbiljnom nesaglasju. I to nema nikakve veze sa pravosuđem, posebno sa nezavisnim. Koliko god da su referendum isforsirali stranci i bavio se pitanjem simboličke prirode, jer je ovom režimu svejedno gde će se podobni tužioci i sudije birati, referendum je kroz politički sukob čak i nekompaktne opozicije i vlasti izrastao u jaku i važnu metaforu. Zato je Vučić nakon prebrojavanja glasova onako i besneo i stranačkim kolegama poručio: „Evo vi ste pametni, uzmite sada pa vodite stranku“, navodno ljut što su se neki stranački prvaci javno zalagali za odbacivanje ustavnih promena. Pa pobogu, ako Vladimir Đukanović koji je bio najvidljiviji eksponent partijskih „odmetnika“ ima toliki uticaj na Beograđane, Novosađane i Nišlije, onda Vučić zaista ima ozbiljan problem. I to mnogo više sa svojima nego sa opozicijom. Osim to što nema veze s pameću. Osetljivi senzori vlastodršca, nabaždareni na empatiju prema sebi samima, registrovali su brojke i slova najnovijih istraživanja koja trenutno ukazuju da bi Beograd mogao biti izgubljen i na izborima. I nije reč ni samo o Beogradu. Čak i ako kao realpolitičku činjenicu usvojimo pretpostavku da će Vučić dobiti parlamentarne izbore, reč je o trendu. On više nikada neće dobiti onoliko glasova koliko mu je potrebno da ostane ono što je bio – apsolutni gospodar Srbije. Jednostavno je, birači koji su ga napustili, prethodno ga punu deceniju čuvajući na vlasti, više mu se neće vratiti. A lideri kooperativne opozicije – čiju je podršku dobijao na mig i nešto malo dnevnica, ovaj put znaju da je čekanje Vučićevog pada vrabac u ruci. Dakle, Vučića ne tišti to što je slab već što nikad neće biti jači. Opet, ne može mu se odreći da je vrhunski manipulator vlasti i da će verovatno i napraviti vladu, ali taj kabinet će se neko vreme zabaviti o svom jadu i neće biti od najboljeg interesa ni strancima ni sebi. Rečju, vrata tvrđave su skoro razvaljena, i dok „varvari“ ne nahrupe kroz njih, partijski probisveti, stranački tajkuni, državni kriminalci imaju par meseci da promisle hoće li preživeti braneći Vučića ili će se izvući ako se naprave mrtvima. A Beograd i izbori za glavni grad su upravo ta napola razvaljena kapija, a protesti zbog kojih je predsednik nedavno nateran na defanzivu i to ne samo u prestonici, mogli bi postati neka vrsta finala ovdašnje političke igre – grdno sudilište za kastu na vlasti. I ništa bolje od konačnog političkog ishoda tih protesta neće profilisati snagu ili slabost i vlasti i opozicije. Otuda je Vučić, ako je verovati navodima opozicije, posegao za mađarskim scenariom i u pomoć pozvao Milorada Dodika. Nakon snimaka koje emituje opozicija a iz kojih se da naslutiti da se ljudi iz Republike Srpske prijavljuju da žive u Beogradu kako bi na gradskim izborima mogli i glasati, jasno je da je jedina ideja i smisao ove operacije opstanak po svaku cenu. I nema veze što se nakon toga neće znati da li Vučić kontroliše Dodika, kako su to zamislili stranci, ili je obratno. Važno je spasavati Rim, bez obzira na to što je ogrezao u kriminal, korupciju, nepotizam i što je ono malo preostalih institucija potčinjeno imperatoru. Ili baš zato. I tu neće pomoći ni dodatnih sto evrića za klince. NJih ne zanima vlast, oni traže da se naplate za spiskanu mladost. Otuda baražna paljba po Vladeti Jankoviću i Zdravku Ponošu, koliko god da je očekivana, predstavlja izraz nemoći, nedostatak svežih političkih magistrala ili situaciju u kojoj režim nema jači argument o sopstvenoj političkoj pristojnosti od prostačkog prebrojavanja nečijih godina ili iščitavanja krštenice. Zato je to i situacija u kojoj su svi politički evnusi, uključujući i Borisa Tadića, primorani da pokažu sve ono što zaista jesu. Po naređenju ili dobrovoljno, sasvim je svejedno. I šta na kraju ostaje? Pošto su sva pozivanja na „žuti ološ“ nepovratno potrošena, u strahu od podvlačenja crte, vlast ne bira sredstva. Zato je za opoziciju, ako želi vlast, jedino važno da i na komplikovana pitanja ima jednostavne odgovore. I da se ne ponaša kao varvari. Čak ni prema ružnim spomenicima. Jer bilo bi glupo da Đuka ne preuzme naprednjake, kad je već onako maestralno odradio referendum.