Ja ne vodim u obećanu zemlju, već upozoravam da srljamo u provaliju

Tri odvojena istraživanja, SSP-a, SNS-a i NSPM-a, pokazala su da profesor ekonomije u penziji Miodrag Zec uživa najveću popularnost među potencijalnim kandidatima opozicije za predsedničke izbore. On, ipak, neće biti kandidat, a za NIN kaže da su i istraživanja opozicije sadržala „sistemsku grešku“. Ona su poslužila da se napravi nekakva rang-lista, umesto da se prvo ispitaju želje i potrebe građana, a da se tek onda razmatra ko bi mogao da ih realizuje. „LJudima s kojima sam pričao predložio sam dva nivoa istraživanja – prvo da vidimo šta srpsko društvo uopšte hoće, a potom da vidimo šta zastupaju opozicione partije i njihovi predstavnici. Na kraju bi se napravio presek podudaranja željene i moguće Srbije. Mislio sam da istraživanjem ne treba obuhvatiti petoro ili šestoro ljudi, već širi opseg aktera. Slovo je spalo na uži krug potencijalnih kandidata, što je takođe regularno, jer nismo u situaciji da funkcionere biramo na javnim konkursima i bez političke borbe“, kaže Zec za NIN. I kakav je epilog, u kakvom je stanju Srbija danas? Srbija je danas u najtežem stanju u modernoj istoriji. I 1912. smo bili u boljem položaju. Tad smo bili izranjavani, ali u stanju da prvo vodimo oslobodilački rat, a onda i politički rat oko toga želimo li ka modernizaciji i Evropi ili ne. Drugo, mi smo u Balkanskim i u Prvom svetskom ratu izgubili ogroman deo stanovništva, ali smo posle njih postali imigrantska zemlja, jer je došlo do masovnog useljavanja u Srbiju. Danas smo, prvi put od 1804, neto emigrantska zemlja, sve više ljudi odlazi a oni koji ostaju su sve stariji i sve ih je manje, što će Srbiju na kraju zaista svesti na Beogradski pašaluk. Kažu da smo ekonomski tigar, ali tigar kad ostari, ne može da uhvati gazelu. A čak i ako nađe neku lešinu, nema zube da jede. Dodatni problem je to što nema debate ni o sistemu vrednosti, pa više od polovine ljudi pozitivno gleda na Kinu i Rusiju, a negativno na EU i SAD. Pri tome je Srbija enklava koju okružuju EU i NATO, dakle zapadni vrednosni sistem. Zato ličimo na seosko domaćinstvo koje se svađa sa svim komšijama, a traži prijatelje u udaljenim selima. Koliko je za to odgovorna vlast koja želi da sedi na što više stolica, a sam Vučić je rekao da je 45 odsto članova SNS-a za ulazak, a 55 odsto protiv ulaska u EU? Svako društveno i kulturološko stanje se proizvodi, a naše se proizvodi ukidanjem tržnice socijalnih ideja. DŽaba je što je neki trgovac dobro snabdeven ako samo neke proizvode stavlja na rafove, a neke, koliko god bili dobri, drži u magacinu, da niko ne može ni da ih vidi. A tamo gde nema slobodne artikulacije misli i stavova, ljudi se navikavaju na ono što vide i što im je ponuđeno. Zašto su onda građani u istraživanjima bolje ocenili nestranačke ličnosti, vas, Dejana Šoškića i Božu Prelevića nego profesionalne političare? U vazduhu visi činjenica da kao društvo ne znamo koji politički sistem hoćemo – parlamentarni, koji formalno imamo, ili predsednički. Zato se stalno centar moći haotično seli iz Nemanjine na Andrićev venac i obrnuto i sve zavisi od toga ko je na kom mestu. To uništava i instituciju Vlade i instituciju predsednika. Da li je funkciju premijera bolje obavljao Mirko Cvetković ili Ana Brnabić, koja za sve pita predsednika, svog „šefa“? E, sad, da li je bolji predsednik Srbije bio Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Boris Tadić, Tomislav Nikolić ili Aleksandar Vučić? Predsednička stolica je zbog ograničenih nadležnosti, inače, neudobna, nju zimi ne greju. Funkcija predsednika bi trebalo da bude ceremonijalna, ali nas je Vučić navikao da je u njoj izvor moći. I to je ogromno breme za sve njegove oponente. Uz to, srpski politički algoritam favorizuje pripadnost partiji, gde se lik i delo pojedinaca gube iz fokusa, pa se skupštinske rasprave uvek pretvore u preglasavanje organizovanih partijskih falangi. Zato je i pitanje da li bi u postojećem sistemu u parlamentu i trebalo da sedi 250 poslanika, jer bi moglo da ih bude mnogo manje. Tim pre što oni ne predstavljaju građane, nego stranke. Sve dok na izborima budu pobeđivale partije, a ne pojedinci, svojim ugledom i integritetom, vlast će prelaziti iz tašne u tašnu, a izbori će se pretvarati u referendume, na kojima je bitno samo ko nosi koji dres. A ne ko i kako igra. Možda i zbog toga nestranačke ličnosti, zbog veće nezavisnosti, deluju građanima prihvatljivije nego što bi inače bile. Konačno, komunizam je propao kad su svi ušli u KPJ. Možda će, ako se nešto pre toga ne promeni, i SNS propasti kad se svi učlane u tu stranku. Dakle, i politički život je zreo za duboko restrukturiranje? Da, s tim što je potreban i neki vid prekomponovanja same Srbije. Uslovno rečeno, ona sada liči na asimetričnu federaciju Vojvodine i uže Srbije, a Kosovo je kao neki nosač aviona koji se finansira, ali ne radi i van je naše kontrole. Zalažete se za izgradnju institucija. Kako to sprovesti ako se godinama one uništavaju? Mora se stvoriti klima, ambijent za to. Može nekom da padne na pamet da gaji kengure u Srbiji i da veruje da je to dobro, ali džaba je kad oni neće da budu ovde. Kao da smo zaboravili šta je i čemu služi princip podele vlasti. Uzalud se menja Ustav da bi pravosuđe, kao, bilo nezavisno kad imamo ovakav parlament i izvršnu vlast. Kao da gađamo metu koju neko stalno pomera, pa se čudimo što nema rezultata. A i kada se vlast menja, ona se obično otima, revolucijom i stvaranjem referendumske atmosfere – tako je bilo 1945, i 1990. i 2000, a i sad je slična atmosfera. Društvo koje stalno ponavlja revolucije pretvara ih u farsu. Kako procenjujete zajedničke kandidate dela opozicije, UOS? Ko bi za vas bio dobar kandidat? Kao verovatno najbolje moguće u ovim okolnostima. Ali ja sam u privilegovanoj poziciji, profesor sam u penziji, koji je platio cenu za svoju slobodu, pa mogu da stvari sagledavam s distance. Oni su glumci na sceni, oni ne vide da li publika pomno prati ili zeva. To ni Vučić ne može da vidi, iako ima četvore oči. Može on da juriša od Kuršumlije do Sente, pa do Andrićevog venca, da drži i kazan i kutlaču, ali ne može da oseti javnost. Javnost je važan organ u organizmu društva, a ovde vlast ućutkuje javnost, kao da je štetna. Onda i mogu da se ponašaju kao mađioničari koji su našli neku magičnu, imaginarnu kasu bez dna. Što se drugih kandidata tiče, teško mi je da zamislim da sudija Miodrag Majić potpiše nešto što je protivzakonito, ili da Rodoljub Šabić kao odličan bivši poverenik za informacije od javnog značaja radi netransparentno. Zašto ste prihvatili testiranje u istraživanju, ako niste planirali da učestvujete na izborima? Zato što imam političke stavove koje propovedam, što se često bezmalo poistoveti s političkom agendom. Moj stav bio je da treba napraviti široku sondažu javnog mnjenja, sa što više opcija, bez obaveze, pa da vidimo gde smo. Da li vas je iznenadila popularnost? I jeste i nije. Ne bih baš voleo da sam bio zadnji, ali očekivao sam da budem na sredini. Na svom Jutjub kanalu ne govorim o fitnesu ili donjem vešu, ne slikam se pa da mi ljudi kažu da li mi je bolja prednjica ili zadnjica, nego pričam o politici i ekonomiji. To je jedan od najbrže rastućih kanala u regionu, sa 55 miliona komentara, sa 98 odsto pozitivnih reakcija, jer ja ljude ne ubeđujem, ne prodajem im političku robu, nego pokazujem važnost slobodne misli. Ono što mi treba, mladost i zdravlje, meni niko ne može dati. Za slobodu i znanje sam se već izborio. Nasuprot tome naša premijerka u jednoj duboko pravoslavnoj zemlji kaže: „Isus Hrist se rodio valjda 14. februara, kao što je i rekao predsednik Vučić.“ Tu ni slobode, ni znanja nema. Vučić da im kaže da natraške ulaze u Skupštinu, oni bi to uradili. Pa, bolje je da to lepo i monumentalno zdanje izdamo nekoj korporaciji ili da u njoj bude prodajna galerija. A zašto mislite da ljudi hoće mesiju umesto institucija? Izbori za predsednika su pretvoreni u izbore za spasioca. A kad je već tako, onda se političari na javnoj sceni presvlače naočigled svih nas i još nas ubeđuju da nije baš tako. A gaće im vidiš, prvo su bili kao Jovanka Orleanka, sada kao Jovanka Broz. I svi smo navikli na to. Nismo naučili da pamtimo. Ja sam 1992. upozoravao na inflaciju, da ćemo udariti o zid. Nećemo, pričali su, kontrolišemo mi to. Godinu dana kasnije – hiperinflacija. Isto je i danas, onaj ko baca pare iz „helikoptera“, dobiće inflaciju, od Amerike do Srbije. Razlika je „samo“ u tome što će Amerika štampati dolare i njima kupovati naše suve šljive, a mi naštampanim dinarima nikad nećemo moći da kupimo njihov ford eskort. Eto, zato ja ne mogu da budem dobar kandidat. Ja ne vodim u obećanu zemlju, ja upozoravam gde je provalija. Da li je i Rio Tinto jedna od tih provalija? Nedovoljno znam da bih mogao naširoko da pričam o tome, ali smo ugroženi i bez projekta Jadar. Da je bilo ozbiljne javne rasprave, postavio bih pitanje koja se to zemlja razvila samo na osnovu rudarstva, bez dalje prerade? Kako su onda propali Bor, Majdanpek, Resavica, Aleksinac? Američki gradovi nastali pored rudnika srebra sad su gradovi duhova. Nema velike zarade od rudarenja, ona je u drugim delatnostima, u novim tehnologijama. Mi se i dalje pretežno bavimo proizvodnjom i izvozom primarnih proizvoda i doradnim poslovima, a najrazvijenije zemlje kajmak uzimaju za sebe. Bilo i biće. Za vreme Josipa Broza smo bar izvozili oružje, a sad samo municiju, proizvod iz 15. veka. Na začelju smo tehnoloških procesa i Rio Tinto se savršeno uklapa u taj obrazac. I videli smo svi da raspoloženje za nešto drugačije postoji, jer je 10.000 ljudi zaustavilo dve trenutno najmoćnije sile u Srbiji – Rio Tinto i Vučića. I sad kao da Rio Tinta nikad nije ni bilo. Ovde svaka vlast proglašava novi početak istorije, i kad dođu na vlast, i kad promene neku odluku, pa su zato skoro svi u ovom kafiću, u kojem razgovaramo, stariji od sopstvene države. Dok se vlast ponaša kao da će vladati zauvek? Mnogi misle da će živeti, a kamoli vladati, zauvek, ili da će otići u raj, ali im se ipak tamo nešto i ne žuri. Onda se to prenese na narod, koji priča o dalekoj istoriji, o zagrobnom životu, a ne vide šta se dešava oko njih, u prirodi. To zahteva kritički odnos. Kad vidiš da duva vetar, napraviš jedra pa se tako malo pomeriš iz mesta. A evo gde smo sad. U centru Beograda, koji se diči kulama i digitalizacijom, koji hoće da se spomenicima vrati osamsto godina unazad, opstaje ruglo koje je pre samo dvesta godina bilo beskrajno važno po budućnost Srbije. Pored Šejh-Mustafinog turbeta, koje je turska država obnovila, stoji jedan manji travnjak, pored kojeg je tabla na kojoj piše da je tu 1805. osnovana prva ustanička vlada, Praviteljstvujušči sovjet. Ispod te table su flaše, konzerve i drugo smeće. Ni država, ni grad, ni građani ne vode ni elementarnog računa o tome i to je najbolji prikaz te naše tragedije. Gledamo daleko u prošlost, gledamo daleko u budućnost, a ne umemo da vodimo računa o sebi u sadašnjosti. Rekli ste da mnogi političari pričaju samima sebi, a ne glasačima. Na koga ste više mislili – na vladajuće ili na opozicione političare, s obzirom na to da ni među njima komunikacija baš nije najbolja? Oni su marketing menadžeri, što nije lak posao, i oni su usred političkog vrtloga. Ja stojim izvan, a spolja je to sve mnogo jasnije. To je kao u braku kada supružnici, po pravilu, poslednji saznaju da li muž vara ženu ili ona njega, a svi okolo to već znaju. Političari govore ono što moraju, što je politički rentabilno. Oni „prodaju“ veru, kažu - glasajte za mene i plate će da budu veće. Ja ništa ne prodajem, nego, onako, usput pomalo kritikujući i druge i sebe, pokušavam da kod drugih izazovem kritički odnos i poručujem ljudima da je za njih rentabilnije biti građanin nego rob. Uostalom, ropstvo je propalo jer je ekonomski neefikasno, a i robove su morali da hrane svaki dan. Recimo, ja sam 1977. u Bosni ekonomiju na fakultetu predavao po klasičnom udžbeniku Pola Samjuelsona, koji je za tu knjigu dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju. Drugi profesori su predavali po svojim udžbenicima, zarađivali su od toga, pa su se prilikom reizbora hvalili da imaju po dvadeset izdanja, a imali su po dvadeset podanika. Tada i tamo, kao i ovde i sada s političarima, svako je i Bog, i mesija, i apostol, i tumač Biblije, i pop, i oprašta grehe i anatemiše. Hteli su da me strpaju u zatvor, ali su me branili studenti. A ja sada, kao i tada, samo propovedam. Ko hoće da se krsti, neka se krsti. Ko neće, ne mora. Pri tome ja ne propovedam veru, već kritičko mišljenje i sumnju. Ne delim oprost grehova, niti tražim da mi ljube ruku, meni je to dosadno. A i kovid se namnožio, ne bi bilo sanitarno. Da li sebe vidite kao savetnika nekog političara u budućnosti? Već sam to radio, i u Crnoj Gori i u Srbiji. Naravno da sam spreman da pomognem, ali mislim da to već radim, i to kroz javne nastupe i komunikaciju s građanima. DŽaba ja savetujem nekoga odozgo ako se odozdo stvari ne menjaju. Pritom, ostavljam prostor da možda nisam u pravu. Kad biste hipotetički bili vlast – šta biste uradili? Krajnje hipotetički, okružio bih se svojim najžešćim kritičarima, kao što sam se u profesuri okruživao najboljim asistentima, slagali se oni sa mnom ili ne. Političar mora da zastupa svoj program, ali pre toga mora da ga preispita i kristališe. Ovde se radi suprotno – vlastodršci puštaju savetnike kao hrtove, kao doge da dave kritičare kao zečeve, pa tako nalete i na mene. A kad ućutkaju kritičare, mogu da bez problema misle da je to što rade najbolje. I onda ljudi vlastodršce obožavaju dok su na vlasti, a hoće da ih linčuju čim vlast izgube. Ovde je jedino Tito s vlasti otišao dostojanstveno, ali je pitanje da li bi mu to pošlo za rukom da je još malo poživeo, pre nego što je došlo vreme da se vraćaju krediti koje je uzimao, jer su u međuvremenu propale tri najvažnije stvari za koje se zalagao, od bratstva i jedinstva, preko politike nesvrstanosti do samoupravnog socijalizma. O kandidaturi ste rekli da „niste mlada koja se femka“. Opet hipotetički, kakav bi prosac morao da bude, šta bi morao da mu bude politički i programski miraz? Jedna je stvar imati podršku naroda pred izbore, druga je stvar sprovoditi kampanju ili vršiti vlast. Svaka vlast bi za dobro Srbije morala da iz temelja promeni sistem odlučivanja kako bi ljudi znali šta žele u političkom smislu, a onda i kako bi znali šta i koga biraju. Amerikanci su to dobro rešili – predsednik ima široka ovlašćenja, ali ga kontroliše dvodomni Kongres, čiji se predstavnički dom bira na dve godine, a senatori na šest godina, i to direktnim izborima. Jasno je koliko je tu prostora za unutrašnju kontrolu vlasti, samim tim i za njeno nezavisno funkcionisanje. Bez obzira na sve probleme, taj politički kolos opstaje skoro dva i po veka na osnovu Ustava od sedam članova i 27 amandmana. Tamo ima i ajkula i girica, veće ribe jedu manje, ali niko ne menja nivo soli u vodi. Ja zagovaram klimatske promene u Srbiji, ambijentalne promene, a ne sađenje palmi na Severnom polu, što su ovde svi radili, više ili manje. A to dugoročno ne valja ni za vlast, ni za opoziciju, a bogami ni za narod. Ali konfuzija je u celom svetu. Pandemija je najbolji dokaz. Doktori su više truda uložili da viruse krštavaju nego da ih ’vataju. Šta očekujete od predstojećih izbora? Izbori su borba za pravo na slobodu. Oni su čin inicijacije tokom koje se podanik pretvara u građanina sa dva osnovna prava, da bira i da bude biran. Za građane su izbori ono što je za hrišćane krštenje, a za muslimane i Jevreje čin obrezivanja. Zato se nadam da će građani ovoga puta da izađu i glasaju u što većem broju, ne za nekoga, nego za sebe. Po svojoj savesti. Za svoju moć odlučivanja. Tako bismo konačno utvrdili šta je manjina, a šta je većina. U suprotnom, biće kao što je sada, da se jedna organizovana, militantna manjina sa 24 odsto osvojenih glasova ukupnog biračkog tela ponaša kao da ima apsolutnu podršku svih građana. Da bismo saznali da li je to zaista tako, na predstojeće izbore bi trebalo da izađe što više građana. Do tad, sloboda će se samo da se krijumčari, kao droga. Stefan Slavković