Pekinške patke

Kako to obično i biva u predizbornim kampanjama, iznenadnu vest predsednika Srbije Aleksandra Vučića poslatu iz Pekinga, da će Srbija uskoro potpisati Sporazum o slobodnoj trgovini sa prijateljskom Kinom, vlast i opozicija komentarisali su fatalistički. Za ove prve, ovakav dogovor je uvod u neomeđene mogućnosti srpske privrede, odnosno „nebo kao granicu“, kako to reče premijerka Ana Brnabić, dok bi za Dušana Nikezića iz opozicione SSP to bio „poslednji ekser u kovčeg srpske privrede“. Kako to obično i biva, ni jedno, ni drugo nije istina. Zvanična statistika svedoči da je prethodne godine trgovinska razmena Srbije i Kine dostigla gotovo 4,5 milijardi evra, s tim što je izvoz bio 822 miliona, a uvoz iz Kine 3,5 milijardi evra. Istovremeno, udeo našeg izvoza u Kinu porastao je sa 1,9 odsto u 2020. na gotovo četiri procenta u prošloj godini, pa vlasti računaju da bi potpisivanjem najavljenog sporazuma to učešće nastavilo isključivo da raste. Da li će se to zaista i desiti, zavisiće najpre od toga šta će u tom sporazumu tačno pisati, jer ne mora da znači da će njegovim potpisivanjem automatski sva carinska i druga ograničenja biti ukinuta za obe strane potpisnice i da će od tog trenutka baš sva roba moći neometano i bez ograničenja da ulazi na srpsko i kinesko tržište. Osim različitih zahteva i usaglašavanja u pogledu kvaliteta, standarda, veterinarskih, sanitarnih i fitosanitarnih uslova, pregovori Kine i Srbije koji bi trebalo da prethode potpisivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini vodiće se, između ostalog, i oko liste proizvoda koji i dalje neće moći bescarinski da se izvoze u onu drugu zemlju, a sa ciljem da potpisnice zaštite onaj deo sopstvene privrede koji bi najpre mogao da strada usled pojave, sada jeftinije, konkurencije. Predrag Bijelić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta kaže za NIN da su pregovori ključna stvar, jer ukoliko bi se ovaj dokument potpisao kao isključivo politički akt, odnosno kada bi se pristalo na sve kineske zahteve, onda bi to bilo loše. Na pitanje kako komentariše izjave vlasti i opozicije, Bjelić odgovara: „Naravno da je preterano i jedno i drugo. Sporazum o slobodnoj trgovini može biti šansa da mi povećamo naš izvoz u Kinu, ako budemo umešno vodili pregovore. Otuda i upozorenja da se bude oprezan. Naravno da pregovaračke moći dve strane koje su u pogledu ekonomske moći neuporedive, takođe nisu uporedive, ali isto tako danas imate praksu asimetrične koncesije, odnosno praksu da jača strana, u ovom slučaju Kina, treba da napravi veće ustupke nego Srbija, baš zato što je ekonomski daleko snažnija. Srbija bi trebalo da igra na tu kartu, naša lista proizvoda koji bi bili izuzeti iz slobodne trgovine trebalo bi da bude duža nego kineska“, objašnjava Bijelić. Sagovornik NIN-a kaže da bi nadležni trebalo da dobro i pažljivo razmotre šta Srbija mora zaštititi kako bi šteta po domaću privredu bila što manja, odnosno kako taj najosetljiviji deo privrede ne bi stradao od konkurencije iz Kine kada sporazum počne da se primenjuje, te da u pregovore treba svakako uključiti privredu. „Primer takve zaštite su igračke, naša proizvodnja bi mogla biti na udaru kineske robe koja je svakako konkurentnija. Suština je, dakle, u pregovorima, a osim same slobodne trgovine potrebno je istovremeno usaglasiti i sve druge standarde i protokole, kako bi onda roba mogla nesmetano da se razmenjuje, a ne da imate liberalizovanu carinu, ali istovremeno neka druga ograničenja zbog kojih neki naši proizvodi ne mogu da se izvoze u Kinu“, kaže Bijelić. Ubedljivo najveći deo sadašnjeg srpskog izvoza u Kinu čine proizvodi koje u Srbiji, tačnije u Smederevu i Boru proizvode dve kineske kompanije, Hbis grupa (vlasnik železare) i Ziđin Bor kuper (vlasnik RTB Bora), koje su ujedno najveći „srpski“ izvoznici u 2021. Daleko manji deo otpada na pojedine sirovine i poljoprivredne proizvode. Sa druge strane, spisak robe koja se uvozi iz Kine daleko je veći. Srbija, uostalom kao i skoro sve zemlje sveta, u robnoj razmeni sa Kinom ima veliki trgovinski deficit i ukoliko se pažljivo ne odaberu proizvodi koje bi trebalo carinama zaštititi od kineske konkurencije, taj minus mogao bi da se dodatno produbi. Da bi se na kinesko tržište izvozila naša roba potrebno je da prethodno budu zadovoljeni različiti standardi, da ona bude određenog kvaliteta, ali i da količinama može da zadovolji kineske potrebe. „S obzirom na političke odnose dve zemlje i dva predsednika, najavljeno potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini nije nikakvo iznenađenje. Sa jedne strane, Srbija je suverena zemlja i ima autonomiju da bira sa kim će, i politički i ekonomski sarađivati, dok su na drugoj strani moguće dobiti i posledice takvih odluka. Pitanje je koliki je naš kapacitet da, najpre, dobro ispregovaramo sadržaj ovog sporazuma, a onda i da povećamo značajno naš izvoz u Kinu. U strukturi našeg sadašnjeg izvoza, čak 80 odsto čine proizvodi kineskih kompanija u Srbiji, a tek ostatak neka druga roba. Sa jedne strane je naša privreda čiji kapacitet u pogledu izvoza u Kinu je ograničen, a sa druge je snažna kineska privreda čija roba bi tek sada mogla preplaviti ovo tržište, ako ne zaštitimo adekvatno domaću proizvodnju“, kaže Stefan Vladisavljev, iz Fondacije BFPE za odgovorno društvo. On upozorava da ni prihodi od carina, bez kojih će Srbija ostati početkom primene ovakvog sporazuma nisu mali, a tu je i politički rizik daljeg odmicanja Srbije od Evropske unije. „I do sada je bilo kritika iz Brisela u pogledu bliskih odnosa, političke i ekonomske saradnje Srbije i Kine, a ovakim sporazumom Srbija se sve više vezuje za Kinu umesto za EU“, kaže Vladisavljev. Kina sporazume o slobodnoj trgovini ima sa oko 30 zemalja na svetu, uključujući i dve evropske države, Švajcarsku i Island, dok je Srbija prethodnih godina slobodnu trgovinu dogovorila sa EU, članicama CEFTA, Evroazijskom unijom i Turskom. Podsećanja radi, i od prethodnih sporazuma očekivali su se grandiozni ekonomski i trgovinski rezultati, ali praksa je, osim u slučaju CEFTA, pokazala daleko skromnije rezultate od prvobitnih očekivanja. Prve pozitivne reakcije, u ovom slučaju, stižu od pojedinih proizvođača hrane i alkoholnih pića, pre svega vina i rakije, ali Bjelić ističe da je put od mogućnosti do realizacije izvoza prilično dug i nimalo lak. „Jeste ovakav sporazum šansa, ali da bi se ona i iskoristila potrebno je zaista mnogo sistemskog rada. Ako želimo da naša vina plasiramo na to tržište onda uporedo sa tim treba raditi na zaštiti geografskog porekla, na brendiranju, na promociji... Sa druge strane, ovo je šansa da i neke strane kompanije investiraju u Srbiji kako bi svoje proizvode onda plasirali na kinesko tržište“, kaže naš sagovornik uz upozorenje da je preduslov za slobodnu trgovinu dokazivanje porekla robe. „Roba koju bescarinski želite da izvezete mora imati sertifikat o poreklu, odnosno mora barem 50 odsto sirovine biti poreklom iz Srbije. Drugim rečima, daleko je teže nego, na primer, izvoz u EU, gde vam se priznaje akumulacija porekla, pa i ako neku sirovinu uzimate iz Hrvatske, Bugarske ili Makedonije, a drugu iz Srbije, to se sve sabira. Kod ovog sporazuma je neophodno imati 50 odsto sirovina iz Srbije, što znači da bi neki strani investitor, ukoliko želi da izvozi svinjsko meso u Kinu, morao da ovde tovi, da nabavlja domaću hranu, da angažuje domaću radnu snagu, što sve jeste šansa za našu privredu, ali koliko će ona biti iskorišćena, to ćemo tek da vidimo“, zaključuje Predrag Bijelić. Ako se ovom sporazumu bude pristupalo isključivo predizborno i politički, i isključivu korist imaće onaj ekonomski nadmoćniji. A čak i ako se pregovori pokažu uspešnim, ukoliko se izvozu ne pristupi strateški i ozbiljno, već poput prethodnih skandala - kao sa izvozom šećera od šećerne trske u EU ili poljskih jabuka u Rusiju - ishod bi opet bio isti. Petrica Đaković