Ako je neka vakcina okej, onda su to ove

Sećate se onog čuvenog filmskog detalja kada Bata Stojković ima žarku želju da ispriča vic koji nije baš dobro upamtio, ali zna da su u vicu naš čovek, Nemac i Francuz, i naš čovek ih je sve zeznuo, i bilo je mnogo smešno. E, taj vic se prostire kroz vreme i mnogaja pokolenja, evo i dan-danas. U trenutnoj primeni te jednačine, ovog puta je Srbin nad Srbima, skoro kao Rastko Sveti Sava projektovan ni kriv ni dužan po beogradskim sokacima, on, Sveti Novak Nevakcinisani. Meni, običnom mučenom anesteziologu, nešto nije baš pravo kad posle, evo dve duge godine lečenja nemoguće teških slučajeva kovida-19 po intenzivnoj nezi u Norveškoj, čujem da je neko od tako velikog uticaja na ljude odlučio da pliva suprotno naučnoj struji. Nešto mi baš teško padne i kad se setim da su nam u poslednja dva meseca samo nevakcinisani „teli d’ umru“ na mehaničkoj ventilaciji, ovde u super organizovanom i svemu i svima dostupnom najkvalitetnijem lečenju ovih bolesnika. Razni ljudi, primaoci transplantiranih organa, hronično bolesni koji zahtevaju lekovima kontrolisano kočenje sopstvenog prirodnog imuniteta (na primer, bolesni od reumatoidnog artritisa itd.), nekako preživeše ovaj virus ako bejahu vakcinisani, čak i samo jednom dozom. Jeste bilo da smo se za njih borili poprilično, ali preživeše i odoše kući, skoro pevajući. Ovi nevakcinisani? E, to je već dosta mučno, tužno i čak malo eksperimentalno intenzivno lečenje. Zamislite relativno mladog čoveka od 52 godine, lokalca, Norvežanina, opsesivnog vežbača, oca četvoro dece, oženjenog ženom sa brdovitog Balkana. Taj da se vakciniše nije hteo, šta zna on šta ima sve u toj vakcini, prirodno je najbolje. Zamislite sad tog istog plavušana neprepoznatljivog za najbliže članove porodice, izmučenog do svake granice posle samo dve nedelje najtežeg kovida, sa svim cevkama i linijama ubodenim na sto strana, kako mu kompletna krv iz tela prolazi kroz posebnu mašinu za dijalizu koja može uz uobičajenu funkciju bubrega da preuzme i delimično funkciju pluća? Takvu mašinu imaju samo najbolje opremljene jedinice intenzivne terapije. Jedva smo mu spasili glavu posle četiri nedelje svakojakih manevara, samo što još nismo svi sebi radili transplantaciju mozga kad smo ostajali bez ideja. Preživeo je za dlaku. Onda smo mu radili skener pluća svaki čas, da vidimo da li ima više bilo kakvog smisla pokušavati dalje. Na slici skoro da ni nema šta od plućnog tkiva da se vidi, samo neke priraslice, sačuvaj me bože, verovatno će morati, ako ipak preživi, još do kraja ove godine da mu transplantiraju pluća. Tuđa pluća, hej, a majka mu bila rodila super zdrava i to još prilagođena na žestok metabolizam za medalju. Pita ga neko od kolega da li bi se vakcinisao da je znao šta ga čeka. Klima glavom, neprekidno. E sad pitam ja vas - zašto se Sv. Novak ne prošeta malo po jednoj intenzivnoj nezi, njemu su bar vrata svuda otvorena? I zašto se Srbalj čudi što takva neverovatna neobaveštenost i neponašanje neće da prođe u belom svetu? I zašto, pobogu, sve uvek doživljavamo lično kad nam ne prođe da zeznemo onog Francuza i Engleza, a izgleda i Australijanca iz gore pomenutog formativnog kinematografskog trenutka? Zato što pojma nemaju o mnogo toga, a prave se jako da imaju. Zato što smo prihvatili naopaku ideju da je demokratija odluka da se ne sluša nauka. Zato srpske kolege plaču na televiziji od nemoći i očaja za svim žrtvama, uključujući i lekare umrle od kovida. Ovde u Norveškoj ne umre nijedan. Zero lekara, a ni srednjeg osoblja. Kako to? Ovde građani veruju sistemu i lekarima. Ovde se poštuje preporuka da se nose maske i da se drži odstojanje. Mada ima i za norveški način viceva, pa se kaže da će se ovde, kad pandemija prođe, ljudi vratiti na svoju uobičajenu distancu od pet metara. Ovde nije bilo tajnih žurki sa lozinkama, nije bilo govora o tome da se prigovara odluci državnog Instituta za javno zdravlje kad su rekli, izvolite lepo, evo je vakcina. I narod je stvarno navalio. Možda zato što je, veoma elokventno i narodskim jezikom, jedan čovek sve vreme, svakodnevno objašnjavao običnom svetu šta se dešava, kako i zašto, na osnovu kojih i kakvih podataka se donose odluke. Jednostavnim poređenjima predstavljao statističke proračune još jednostavnijem homo sapijensu. Dr Espen Nakstad je ovde Dositej Obradović epidemiologije sa virusologijom. Komunikacija, komunikacija, komunikacija, kaže nam sva moguća moderna psihologija i antropologija. Gde je onda greška u dinarskom mentalitetu? Zašto moj zemljak ovde reče da je Novak izbačen iz Australije zato što Bil Gejts igra tenis sa Nadalom i Federerom, zašto moj drugi zemljak kaže da se ljudi ne vakcinišu zato što ih doktori ne informišu dovoljno…. Nemam valjda ni ja više reči da informišem više od ovoga. Valjda od tolikih neprospavanih dežurnih dana i noći, od pretvaranja u čigru koja ne prestaje da se vrti, evo već dve godine sa svim kolegama i superherojima sestrama i tehničarima, pomoćnim osobljem, svima koji su pridržavanjem saveta i molbi za adekvatno ponašanje doprineli tome da genijalni primerci naše skromne vrste koji su uspeli da stvore ovu božanstvenu vakcinu i sve buduće njene varijante, imunoterapiju, čak i nove antivirusne lekove koji će sigurno promeniti medicinsku nauku zauvek…. da sav taj ogroman, nadljudski napor ne propadne probojem neosnovanih sumnji, nenaučnog razmišljanja i možda, grubo rečeno, gluposti na najviši stepen uz virtuozno manipulisanje lažima i sumnjama jadnog običnog koji samo želi da preživi još koji dan, ili bar dva. A to više i nije neka velika muka, samo mala boca u nadlakat. Ne zaboravimo, nikada u istoriji medicine nismo raspolagali većim brojevima nadgledanih slučajeva komplikacija. Ako je neka vakcina okej, onda je to ova. Lekarima je, ipak, najvažnije da ljudima pomognu, a uz to i da im prvo ne naškode, iz studentskih dana lekcija broj jedan: Primum non nocere. Prvo ne naškoditi.