Da li je nova Jalta moguća bez rata

Da li svetu treba novi geostrateški sporazum, nalik onom kojeg su 1945. u Jalti dogovorili Josif Staljin, Vinston Čerčil i Frenklin D. Ruzvelt, doduše neformalno, pitanje je koje, pored toga što jednim okom gleda u donekle mitologizovanu prošlost, a drugim u aktuelne dnevnopolitičke potrese, pre svega nastoji da mapira početak 2022. godine u kontekstu savremene evropske, pa i svetske istorije. Čini se da je kraći odgovor: da, jer je to možda i jedini put ka sprečavanju nove blokovske podele sveta. Nešto duži je: pošto je takav dogovor po svoj prilici trenutno nesprovodiv, bolje je da ga akteri uopšte ne potpisuju. Naročito ako im je sedište u Briselu, za njihovo dobro. U Rusiji se poslednjih godina odomaćio i kolokvijalni naziv takvog potencijalnog sporazuma – „Jalta 2.0“. Doduše, predsednik Rusije Vladimir Putin ga 2015. nije izrekao, ali kao da jeste, kada je pred UN hvalio prvu verziju tvrdeći da je obezbedila sedam decenija relativnog mira i stabilnosti. Sličnu tezu ponovio je tokom sastanka s Trampom dve godine kasnije. S druge strane, zapadni partneri i suparnici nisu prihvatili leksičko-retoričko rešenje, ali su i u svoj žargon ugradili pojam „nove evropske bezbednosne arhitekture“. Sedam godina kasnije, svet je najbliži novoj blokovskoj podeli sveta nego ikada od pada Berlinskog zida i Istočnog bloka 1989. godine, o čemu je početkom 2022. godine govorio i Žozep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku. U prvoj poseti nekog visokog evropskog zvaničnika Lugansku, parčetu tla na istoku Ukrajine koji pripada regiji Donbasa u kojem se od aprila 2014. godine vodi rusko-ukrajinski oružani sukob promenljivog intenziteta, Borelj je naznačio da se današnje okolnosti značajno razlikuju od onih iz 1945. godine, te da svaka buduća geopolitička preraspodela planete naprosto mora da računa i na učešće zvaničnog Brisela. Kad ga je već zvanični London u diplomatskom smislu ostavio na cedilu pre dve godine. U kojim se sve pojedinostima okolnosti razlikuju? Zanimljivo je da je konferencija pre 77 godina takođe održana u februaru, sedam meseci pre no što će se Drugi svetski rat zvanično završiti. Ako je prethodni sastanak „velike trojke“ 1943. godine u Teheranu trasirao put kao disciplinovanoj i relativno koordinisanoj oružanoj borbi protiv sila Osovine, onaj u Jalti je obezbedio pregovaračke manevre na osnovu kojih je u avgustu 1945. godine urečen i potpisan Potsdamski sporazum (Ruzvelta je tad već bio nasledio Truman). Dakle, pregovori su vođeni potkraj ratnih dejstava čiji je saldo bio katastrofalan – što od kuršuma, vatre i noževa, što od gladi i bolesti, život je za tih šest godina izgubilo između sedamdeset i osamdeset miliona ljudi. Drugim rečima, pregovori su bili iznuđeni i poticali su iz zrele svesti da će se planeta posle rata upustiti u dugotrajni proces dekolonijalizacije i izgradnje novih državnih zajednica, ali i da se pobednici ne moraju voleti i uvažavati da bi makar u dogledno vreme sarađivali. Međutim, kao da je istorija na svom putu posadila simbolički kamičak koji bi trebalo da jasno naznači da je nova Jalta nemoguća. Naime, ovo letovalište se nalazi na Krimu, poluostrvu koje je Putinova Rusija anektirala od Ukrajine, takođe potkraj februara, ali 2014. godine. To je bio uvod u rat u Donbasu koji se nalazi u početku zvaničnog zapleta aktuelne rusko-ukrajinske krize. Kao što je pregovore u Jalti bilo nemoguće voditi pred izbijanje Drugog svetskog rata, recimo nakon nemačke aneksije čeških Sudeta 1938. godine, tako je i sada geostrateška podela koja bi vodila ka deeskalaciji nemoguća. Izgleda da sukob prvo mora da se dovede do granice pucanja, možda i preko nje, o čemu upozoravaju i od čega strahuju i NATO i Vašington s jedne, i Moskva i Peking s druge strane, sve vreme brojeći i trupe i municiju. Jer, kao što evroatlantski vojni blok odbija da odstupi i odustane od širenja na istok, tako narečeni istok ne planira da sedi skrštenih ruku kao što je usled nemoći bio primoran devedesetih. Na svako režanje DŽozefa Bajdena i Jensa Stoltenberga stiže mreškanje Vladimira Putina i, odskoro, Si Đinpinga. Nedavni susret potonje dvojice lidera, tokom kojeg je „kineski car“ otvoreno podržao ruskog, nedvosmisleno je potvrdio da svet tek očekuju nove blokovske podele. Pitanje ideologije u njima spada u domen mitologizacije – tamo gde se danas nacizam, komunizam i liberalizam sagledavaju kao prirodni neprijatelji (što u području humanistike nesumnjivo jesu), u realpolitičkom kotlu su imali dodirne tačke, iako svetlosnim godinama udaljene od nekakve saradnje. Dobar deo zapadnog sveta bio je perverzno očaran nacističkom mitomanijom i naizglednom uređenošću, o čemu ne svedoče samo novinski izveštaji s Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine, već i mini-eksplozije nacističkih i fašističkih partija po zapadu. Američki giganti IBM, Koka Kola i Ford bili su, današnjim rečnikom rečeno, veliki strani investitori u Hitlerovoj Nemačkoj. S druge strane, o sporazumu Ribentrop-Molotov iz 1939. godine kojim su sovjetska i nacistička soldateska dogovorile međusobno nenapadanje već se dovoljno zna. Iako se može pravdati taktiziranjem u osvit neminovne klanice, ovaj sporazum ipak ukazuje da je moguće rukovati se i sa samim đavolom. Ako su tek izbijanje rata i nacističko rovarenje evropskog tla, zajedno s destabilizacijom predratnog poretka, produbili ideološke jazove, u vremenu današnjeg globalnog kapitalističkog tržišta, slične razlike takoreći ne postoje. Samim tim su i zamišljene granice uticaja efemerne. Ruski uticaj se izvesno ne bi zadovoljio širenjem na područja bivših sovjetskih republika, već bi nastavio da se preliva na druge zemlje Varšavskog pakta. Na njih pravo već polaže zapadni uticaj, s NATO artiljerijom i diplomatijom EU i SAD, a slično se može reći i za kineski komšiluk. Dovoljni su primeri tenzija u Južnom kineskom moru i u vodama oko Tajvana, pa donekle i Južne Koreje i Japana. S treće strane, projekat zvaničnog Pekinga „Pojas i put“ ima jasne geopolitičke pretenzije na čitav evroazijski kontinent, a o arapskom petrodolarskom uticaju i da ne govorimo. Rečju, tamo gde je posle Drugog svetskog rata načelna podela sveta bila ne samo neminovna, već možda i neophodna, teritorijalno i ideološki, danas bi ona predstavljala izvore permanentnog trvenja praktično identičnih velesila. Podrazumevala bi međusobno priznavanje veličina i interesa, što bi, da je moguće, već bilo sprovedeno na primeru Ukrajine. Ruku na srce, ni rezultati prvobitnog sporazuma u Jalti nisu onakvi kakvim ih Putin pamti. O lošim iskustvima je trebalo pitati Mađare 1956. godine, građane Čehoslovačke 1968. godine ili Avganistance za vreme rata protiv Sovjeta. Korejski rat i rat u Vijetnamu takođe su direktne posledice preraspodele sfera uticaja, a da Jalta nije ostavila prostora za stvaranje Pokreta nesvrstanih, uz izvesne ograde bi se moglo tvrditi da se ratovi u bivšoj Jugoslaviji, pa čak i devastacije u Siriji, Libiji i Iraku, vrlo verovatno ne bi desile u poznatom obliku. Dogovori velikih lome se na leđima malih, pa onda i ne treba da čudi što ukrajinski zvaničnici odbacuju novu Jaltu, gde god da bi se ona eventualno održala. Od svih velesila, EU se uporno ukazuje kao najslabija, a njenoj objektivnoj nebitnosti u globalnim okvirima ne pomaže ni činjenica da se dve najozbiljnije krize u 21. veku – bliskoistočna, a potom i rusko-ukrajinska – odvijaju u njenom neposrednom komšiluku. Nije Borelj džabe upozoravao da se i Brisel mora za nešto pitati u pregovorima Vašingtona, Kijeva i Moskve – doduše stidljivo dodajući da predstavnici EU „možda ne moraju biti u njima od prvog dana“. Tamo gde se Bajdenova administracija zaklela na kraj „neprestanih ratova“ i forsiranje „neprestane diplomatije“, tamo gde se čini da se Rusija na vernost obavezala samo u pitanjima sopstvenih neocarističkih pretenzija, tamo gde kineska država gradi ekonomske interese u Poljskoj, Italiji, Hrvatskoj i drugde, EU podseća na školarca koji naprosto mora da sluša tuđa pravila igre na času fizičkog. I da možda, sebi u bradu, ponavlja da su nove sfere uticaja neprihvatljive u 2022. godini. Dva sastanka ministara spoljnih poslova i ministara odbrane članica EU, koji su se održali u drugoj polovini januara, nisu odmakla dalje od ponavljanja starih zaključaka o malignom ruskom uticaju i ukrajinskoj bezbednosti kao bezbednosti čitave EU. Korak dalje je prošle nedelje učinio francuski predsednik Emanuel Makron, koji je, osetivši vakuum koji je nastao silaskom Angele Merkel s političke scene, odlučio da nastupi proaktivno. Nakon petočasovnog sastanka s Putinom, a onda i nešto kraćeg susreta s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, sazvao je pres-konferenciju u Berlinu u prisustvu nemačkog kancelara Olafa Šolca i poljskog predsednika Andžeja Dude. Objasnio je da su ukrajinski i ruski lider potvrdili želju da se širi sukob izbegne, te da će proces deeaskalacije u regionu možda trajati mesecima, ali da je moguće sprovesti ga. O večnom vraćanju na isto i prežvakavanju postojećih formulacija svedoči činjenica da je za polazište u eventualnim pregovorima kandidovan već postojeći mirovni sporazum potpisan u Minsku 2015. godine. Kao mogući scenario navodi se „finlandizacija“ Ukrajine – potpisivanje sporazuma uz međunarodne garancije koje bi Ukrajinu držalo na jednakoj udaljenosti i od Moskve i od Zapada, bar do daljeg, uz pomoć obe strane. No, pitanje je u kolikoj će meri EU moći da se nosi s tuđim interesima. O tome je već posredno ponešto rekao Bajden, potcrtavši da od gasovoda „Severni tok 2“ neće biti ništa u slučaju ruske invazije na Ukrajinu. „Neprestana diplomatija“ u pravom smislu te reči. Reč je o projektu koji je pre deset godina s Putinom osmislila Šolcova prethodnica, nekada sveprisutna Merkel, a koji je aktuelna šefica nemačke diplomatije Analena Berbok nedavno nazvala „najvećom greškom Evrope“. Očekivano, Šolc je Bajdenovo upozorenje upio s prstohvatom soli i ponešto znoja, budući da je sporni gasovod ključan u energetskoj tranziciji Nemačke, a posledično i Evrope. Bajdenovu opasku bi već valjalo nazvati američkim uplitanjem u tuđe interese i strategije – paradoksalno, Vašington Putinu spočitava upravo mešanje u unutrašnje prilike drugih zemalja. Čudna su vremena – izlazna strategija evropskih lidera bi mogla da bude dalje zbližavanje s istočnim takmacima i udaljavanje od tradicionalnog prekookeanskog saveznika. Uostalom, muka se pokazala kao delotvorniji ujedinitelj od svih proklamovanih sistema vrednosti. U tom slučaju, ne bi bilo nezamislivo da, primera radi, Rusiji pripadnu tradicionalne sfere uticaja, da Ukrajina postane večna kandidatkinja EU, a da NATO, kao produžena ruka američkog uticaja, ostane bez novih uporišta, ali s prostorom za unutrašnju konsolidaciju, nakon što je Amerika jedva preživela mandat Donalda Trampa. Stefan Slavković