Gadafijeva duga senka

Novi vojni puč u regionu Zapadne Afrike dogodio se 24. januara u Burkini Faso, sedmi u njenoj kratkoj istoriji kao nezavisne države. Puč je izvršio potpukovnik Pol-Anri Damiba. To je već četvrti državni udar u tom regionu za manje od dve godine. Prethodno se puč dogodio u Maliju 18. avgusta 2020, gde je vlast preuzeo pukovnik Asimi Goita. Ranije, poslednje uspešno neustavno rušenje vlade u Maliju se dogodilo 2012, a u međuvremenu se u toj državi dogodilo nekoliko neuspelih pokušaja i nekoliko internih razračunavanja među pučistima, koje možemo smatrati „pučevima unutar puča“. Čadu, Mahmat Debi, brigadni general i sin nastradalog predsednika Idrisa Debija (Idris Debi je ubijen prilikom obilaska trupa na liniji fronta protiv terorista) preuzeo je vlast 20. aprila 2021. Zatim, 5. septembra 2021, vojska je preuzela vlast u Gvineji (ne mešati sa Gvinejom Bisao u kojoj početkom februara nije uspeo državni udar), koji je predvodio potpukovnik Mamadi Dumbuja i sa vlasti svrgnuo dugogodišnjeg predsednika Alfu Kondea. Svi pučevi, osim događaja u Čadu, bili su propraćeni nepodeljenom osudom međunarodne zajednice. Preuzimanje vlasti u Čadu od strane Mahmata Debija posmatrano je kao dobrodošao politički kontinuitet, a ne državni udar. Naime, oružane snage Čada su najsnažnija armija u regionu i predstavljaju okosnicu u borbi protiv terorista s obzirom na to da raspolažu, za afričke standarde, solidnom oklopnom i vazduhoplovnom komponentom. Iz tog razloga međunarodni akteri su se trudili da ignorišu monarhistički stil prenosa vlasti u Čadu. Kriza u regionu Zapadne Afrike počinje u Maliju 2012. godine, pobunom Tuarega i kasnijim preotimanjem te pobune od strane radikalno islamističkih organizacija koje sarađuju sa Al kaidom. Glavni okidač krize jeste pad Muamera Gadafija u Libiji, koji je omogućio naoružavanje terorista iz magacina u tom trenutku urušene Libije. Rasplamsavanje krize na ceo region uzrokovano je padom sa vlasti pretposlednjeg predsednika Burkine Faso Bleza Kompaorea 2014. godine. Kompaore je vladao od 1987. nakon mučkog ubistva svoga saborca Tomasa Sankare – omiljenog sina Burkine Faso. Kompaore je bio diktator starog kova i čvrste ruke koji nikad nije odgovarao za zločine koje je počinio, ali je znao da obezbedi jednu stvar – mir. Još je nepoznata suština odnosa Kompaorea i radikalnih islamskih činilaca u regionu, ali je očigledno da su se do trenutka njegovog pada oni držali podalje od Burkine Faso sa neuporedivo manjim aktivnostima u širem regionu. Kada je 2014. Kompaore hteo da promeni ustav kako bi nastavio da vlada, mladi, siromašni i namučeni narod Burkine se pobunio i svrgnuo ga sa vlasti. Nakon nekoliko prelaznih rešenja 2015. predsednik postaje dugogodišnji političar Rok Kabore, ubedljivom pobedom na međunarodno priznatim izborima. Bez obzira na činjenicu da je osvojio i drugi mandat Kabore je percipiran kao slab predsednik koji je loše komunicirao sa narodom i vojskom, i koji nije uspevao da formuliše jasnu politiku borbe protiv terorista na severu zemlje. Po svemu sudeći inicijalna kapisla za puč bio je događaj iz decembra 2021, kada su u gradu Inata u borbi protiv terorista poginula 53 vojnika. Ovaj događaj izazvao je veliko nezadovoljstvo među narodom i među vojskom. Kao razlog tragedije identifikovani su nesposobni komandanti, loše opremanje i loša obuka vojske. Kabore je smenio brojne oficire, ali to nije umirilo ni vojsku ni javno mnjenje jer se smatralo da je sklonio samo one za koje je smatrao da mu rade o glavi. Takođe, nije rešen problem opremanja i logistike celini, a pojedine borbene grupe nisu dobijale čak ni sledovanje hrane. Postoje dve teorije zašto je logistika bila toliko loša. Prva govori o neslaganju između štabnih oficira i trupa na terenu, kao i o postojanju raznih frakcija unutar vojske. U zemljama podsaharske Afrike često se generalštab percipira kao saradnik političara otuđen od trupa. Zbog toga nosioci puča obično bivaju niži oficiri, najčešće u činu potpukovnika i pukovnika. Ipak, u konkretnom slučaju Burkine Faso verovatnija je druga teorija prema kojoj se predsednik Kabore plašio sopstvene vojske i zato im nije ni pružio sredstva jer je smatrao da bi jaka vojska mogla da ga svrgne. Kabore je svejedno svrgnut pošto loše upravljanje državom dovodi do vojnog puča, a ne stepen opremljenosti vojske. Državni udari u Maliju, Gvineji i Burkini Faso dogodili su se iz različitih razloga – u Maliju puč je proistekao iz nemogućnosti države da se izbori sa secesionističkom pobunom, u Gvineji se dogodila privatizacija državnih resursa nauštrb javnog interesa, u Burkini Faso puč se dogodio zbog manjka političke volje odnosno nesposobnosti političara da naprave jasnu strategiju za borbu protiv terorista. Ipak svi ovi događaji imaju i neke zajedničke činioce. Većinu zemalja Zapadne Afrike odlikuju nepovoljni geografski faktori − sušna klima koja prouzrokuje manjak hrane. Demografski, ruralne delove naseljavaju nomadski narodi, stočari, koji se sukobljavaju zbog nedostatka vode i hrane kako za ljude tako i za životinje. Tako region Sahela (podregion Afrike) postaje možda i prvi region na svetu u kome je nasilje, između ostalog, posledica klimatskih promena. Takođe, sve navedene zemlje su bile francuske kolonije u kojima Francuska i dalje ima jak uticaj . Politička reakcija na vojne pučeve je gotovo uvek negativna. Ekonomska zajednica država Zapadne Afrike – Ekovas (ECOWAS) oštro je osudila državne udare, suspendovala iz članstva zemlje u kojima su se oni dogodili i uvela im sankcije. Ekovas pokušava da se nametne kao relevantan igrač, ali ipak ga prati loša reputacija. Organizacija važi za „predsednički klub“ u kojem „vrana vrani oči ne vadi“, gde političari gledaju kako da se međusobno zaštite, a interesi građana su u drugom planu. Mere Ekovasa u vidu sankcija simbolične su i služe da delegitimizuju vojne pučeve jer Ekovas ne može da natera vojne hunte da popuste. Suspendovane zemlje percipiraju tu organizaciju kao nasilnika, a simbol otpora Ekovasu jeste pomenuti Asimi Goita. Iz evropske perspektive, vojni pučevi predstavljaju nedostatak demokratskih kapaciteta i svedoče o nefunkcionalnosti institucija, što je tačno. Oni zlonamerniji će pak reći da je reč o „kulturi nasilja i autoritarnosti“ i nepoverenju u institucije. Ipak, imajući u vidu afričku istoriju i kolonijalizam, čija se metodologija zasnivala na uništavanju lokalnih institucija, možemo konstatovati da je vojska zapravo jedna od retkih institucija u Africi koja ima netaknuti kontinuitet. Barem u teoriji vojska je efikasna, ima jasnu hijerarhiju i radi u korist svog naroda. Narod to intuitivno prepoznaje i ima poverenja u vojsku kao instituciju. Upravo zato je u svim ovim zemljama narod oduševljeno klicao pučistima. Pogled iz Evrope na situaciju u Zapadnoj Africi ne može da prodre u suštinu − nije problem vojni režim već korišćenje državnih resursa u privatne svrhe, a nauštrb javnog interesa. Režim svrgnutog Alfe Kondea bio je civilni i demokratski, pa se izvitoperio u kleptokratsku diktaturu. Rok Kabore je izabran demokratski u zemlji koja ima tradiciju vojnog rukovodstva, pa se pokazao nesposobnim da reši problem. Narodu Zapadne Afrike potrebno je rukovodstvo koje će raditi u javnom interesu i obezbediti barem osnovne životne potrebe. Način izbora tog rukovodstva je manje bitan.