Toksična muškost stvara ratove

NJegov rad čine skulpture, crteži, fotografije, knjige, video-zapisi. NJega zanima apsurd. Kada stvara, sve može da postane umetničko delo: svakodnevni život, misli, ljudi. On neprekidno kritikuje društvo i od malograđanskih statusnih simbola pravi skulpture. Austrijski vajar i slikar Ervin Vurm postao je međunarodno poznat po takozvanim Jednominutnim skulpturama i jedan je od najuglednijih savremenih umetnika Austrije. U vreme kada vodimo razgovor, u svom gotskom zamku u Donjoj Austriji Vurm intenzivno radi na pripremanju nekoliko izložbi. Među njima je i velika, pre „introspektivna nego retrospektivna“ izložba, koja će biti postavljena od 7. aprila do 9. avgusta na svih pet nivoa u Muzeju savremene umetnosti. Direktorka Muzeja Marijana Kolarić će zajedno sa renomiranim kustosom iz Francuske, Žeromom Sansom, predstaviti najznačajnija Vurmova dela, stvarana poslednjih trideset godina. Kako provodite ove prohladne, vetrovite i tmurne zimske dane u Limbergu? Ustanem, doručkujem, pa krenem na posao. Onda idem na ručak, vraćam se na posao i radim ceo dan. Imam nekoliko serija u pripremi, tako da radim veoma koncentrisano ceo dan i na kraju sam potpuno iscrpljen. Radim na više projekata i pripremam izložbe koje će biti postavljene u Berlinu, Parizu, Beogradu. Biće to velika izložba u impresivnom Muzeju savremene umetnosti, s mnogo različitih objekata, fotografija, slika i uz nju se priprema katalog. Da li poznajete Beograd od ranije? Bio sam u Beogradu jedno popodne i veče i video interesantne muzeje, restorane i barove za to kratko vreme. Vratimo se na početak vašeg stvaralaštva i otkrivanja talenta. Bilo je vrlo napeto i počelo je sa malim skulpturama i crtežima. Još kao dete sam počeo da crtam, a onda sa 14 ili 15 godina nisam uopšte više mogao da ostavim crtanje. To je uplašilo mog oca koji je bio strogo protiv, za razliku od njega majka me je podržavala. Bilo je povuci-potegni i vrlo naporno. Na kraju sam istrajao i uradio ono šta sam hteo. Moj otac je bio kriminalistički inspektor i želeo je da budem advokat i jednog dana možda i sudija. Na početku studija niste bili primljeni na odsek na koji ste se prijavili? Sve se to odigralo u Salcburgu, u Mocarteumu. U to vreme Salcburg je osnovao Univerzitet umetnosti i hteo sam baš tu da studiram, jer sam smatrao da je ono što je novo uvek dobro. Prijavio sam se na odsek za slikarstvo, ali me nisu primili, nego su me prebacili na vajarski odsek i tako je sve počelo. Tek posle godinu i po dana sam se preselio u Beč i počeo da studiram na Akademiji primenjenih umetnosti. Kako gledate danas na taj „neuspeh“ i tada veliko razočaranje? To je bilo stvarno frustrirajuće! Ipak, pomislio sam da ukoliko prihvatim mesto, da je to svojevrsni izazov i tako sam se zainteresovao za vajarstvo. Ja zapravo tada i nisam znao šta je vajarstvo. Niti je ono mene privlačilo, niti me je na bilo koji način interesovalo. To se polako menjalo, ja sam počeo vajarstvom da se zanimam, da razmišljam kao vajar i to sve je veoma promenilo moj život. Od tada radim skulpture i to me čini srećnim. Kažete da niste znali šta je to skulptura, šta ona zapravo predstavlja za vas? Da, to je bilo sredinom 70-ih godina prošlog veka. Ono što sam znao o skulpturi je da je to jedna crna stvar, prekrivena golubijim izmetom. Zaista nisam bio zainteresovan za tako nešto. U to vreme nisam znao šta je pop art, dadaizam i morao sam sve to da razradim, jer sam do tada samo gledao u slike. I tako se za mene otvorio jedan sasvim novi svet, koji me je sve više i više privlačio i fascinirao. Na početku ste koristili svakodnevni materijal, jer niste imali novca za nešto drugo. Koji materijali su to bili? Na raspolaganju sam imao 3.000 šilinga mesečno, to je 210 evra. Krajem meseca sam u prodavnici morao da kradem hranu, inače ne bih mogao da se prehranim. Nikako nisam želeo da radim pola radnog vremena, u nekoj pošti ili bilo šta drugo. Jedino što sam želeo je da stvaram umetnost, tako da to što pravim nije smelo ništa da košta. Koristio sam otpad od stolarije, onda sam promenio studio, pa sam skupljao konzerve i otpad sa deponija i sa tim sam radio. Posle toga je na red došla odeća i tako su nastali moji prvi radovi. Uvideo sam da su to sve materijali iz mog neposrednog okruženja, ali i sadržaji iz mog neposrednog okruženja i otkrio da sve što postoji na ovom svetu ima potencijal da se od toga napravi umetničko delo. Bez obzira na to da li je u pitanju auto, sto ili olovka. U nekom tadašnjem trenutku sam prepoznao da je moja tema naš svet i naše vreme kroz jezik skulpture. Na tome radim poslednjih 40 godina. Koje materijale koristite danas? Mnogo plastike i poliestera, ali i betona. Pre svega imam ideju, onda razmišljam o realizaciji i šta bi bilo najbolje da stvorim: fotografiju, skulpturu ili performans. Taj proces mi na kraju pomogne da odlučim o materijalu. Vi ste austrijski umetnik svetskog glasa, vaši radovi imaju prepoznatljiv pečat i vaša dela dostižu visoke cene. Rekli ste da radite „sa strašću i ljubavlju“, samo ono što želite i ne primate narudžbine. Šta za vas znači to, osim da vam omogućava da živite udobnim životom, što možete samostalno da odlučujete o svom životu, naravno koliko je to u vašoj moći? Samostalnost je nešto što me fascinira i što mi je zaista potrebno. Međutim, svi mi znamo da samo delimično sami odlučujemo o životima. Zavisni smo od naše okoline, od naših bližnjih i san o slobodi i samoopredeljenju je relativan. Ranije sam radio po narudžbini, ali to me jako iscrpljuje. Prisutan je taj nivo očekivanja i na kraju nemam slobodu odluke, već moram da ispunim ono što drugi od mene traže. To je ta čitava dilema sa kojom se arhitekte stalno suočavaju, diskrepancija između slobodnog dizajna i konstrukcije. Oduvek sam to želeo da izbegnem i to je tako dobro. Prava je sreća što ne moram da brinem o tome kako ću da platim kiriju i veoma sam zahvalan na tome. Nisam ni sanjao da ću i sve više zarađivati i imati sve više uspeha. To je naravno bilo iznenađenje i dugo nisam želeo ili čak nisam ni mogao to da shvatim. Da li je vaš rad od samog početka bio prihvaćen? Ovde u Austriji ljudi često jedni druge vuku nadole i zavide jedni drugima. Ne znam odakle dolazi ta energija i to je suludo. Ipak, imao sam sreće i moram da kažem da sam tokom svog razvoja kao umetnik dobio podršku od nekoliko ljudi koji su smatrali da moj rad obećava, ali i dosta odbijanja od ljudi koji su pokušavali da naškode mojoj karijeri, ne shvatajući me ozbiljno. To me je povredilo. Često razmišljam o mladim ljudima i o tome kako ih vuku nadole i to mi smeta. Ali to je stvarnost i mnogi se bore sa tim. U nekom trenutku to više nije bitno i nije vas briga. Morate ići svojim putem i to je bitno. Moj uspeh u inostranstvu počeo je ranije, prvo Francuska, pa Amerika i Azija. Svojom umetnošću postavljate društveno relevantna i intrigantna pitanja, borite se protiv uvreda koje ste i sami iskusili, prikazujete malograđanske simbole. Koju nam izjavu dajete svojim umetničkim delima? Moje skulpture govore o vremenu, o svetu i određenom društvu iz kojeg dolazim, u kome sam odrastao i razvijao se. Konačno, u rad je utkana i lična priča vezana za moju porodicu. To ne znači da pričam priče o svojoj baki, jer kome je stalo da zna šta sam sa njom ručao. Želim da ovim mojim iskustvima dam opštu validnost, jer mislim da je to bitno. Zanimljivo je kako se tadašnje posleratno društvo odnosilo prema mladima. U školi su nas tukli. Stari nacisti su bili deo vlade. Moja „Uska kuća“ je zapravo kuća mojih roditelja. Kada uđete imate osećaj klaustrofobičnosti. Sve kuće tog doba bile su slične, sa sličnim nameštajem i detaljima. Sve je bilo tako uzano da ste se osećali skučeno i to je moja izjava o vremenu u kome smo živeli, o restriktivnom društvu. Međutim i današnje društvo je restriktivno na drugi način. „Usku kuću“ ste postavili i u Veneciji, pored palate Kavali. Kakva iskustva ste odatle poneli? „Uska kuća“ se nalazila pored prelepe palate na Kanalu Grande, ta mala austrijska porodična kuća, ograničene arhitekture. Srce mi je lupalo od uzbuđenja i pomislio sam, Bože moj, kako sam uopšte stigao dovde. To je sasvim drugi svet, kako se tamo živelo i kako su živeli Austrijanci. Uvek sam osećao da okruženje, arhitektura, ono što vidimo, ono što govorimo, ono čime se okružujemo snažno utiču na nas i naše razmišljanje. Rekao bih da to skoro boli, kada vidite ovaj sukob kultura. „Jednominutnom skulpturom“ stvorili ste novu formu umetnosti kojoj ste sami dali ime. Reč je o skulpturi koja traje minut ili kraće i koju tokom trajanja ovekovečite fotografijom ili crtežom. Ova vrsta skulpture inspirisala je grupu Red Hot Chili Peppers da snimi muzički spot, koji se prikazivao na MTV. Kako je nastala ta ideja? Uvek me je okupiralo naše društvo i naše vreme. Živimo u vremenu u kome se sve baca i kratko traje, tako da sam želeo da napravim adekvatnu skulpturalnu formu koja je kratkog veka. Eksperimentisao sam i najpre sam stvarao predmete koji su trajali tokom izložbe. U nekom trenutku se pojavila ideja da se naprave skulpture kratkog trajanja, koje postoje minut ili dva ili čak nekoliko sekundi, ali onda nestanu. Morao sam da ih fotografišem ili slikam da bih ih ovekovečio i tako su nastale. Pre oko dve godine, u vreme uskršnjeg posta, na baroknom oltaru katedrale Sv. Stefana, okačili ste ogroman pleteni džemper. Predimenzionirani termofor na ljudskim stopalima postavljen je kod ulaznog dela katedrale. Bečlije su dobile priliku da svakodnevno gledaju vašu umetnost tokom prvog zatvaranja zbog pandemije. Kako ste vi proveli ove dve godine? Naša sloboda je bila drastično smanjena, mada za to imam razumevanje, jer smo hteli da zaštitimo one koji su slabiji. Mnogi su umrli, nismo smeli sa najbližima da se zagrlimo, tako da zaista nije bilo lepo vreme. S druge strane, moram da kažem da meni nije bilo loše, jer sam u privilegovanoj situaciji. Živimo na selu, uzgajali smo povrće, brali rotkvice i paradajz. Ja sam bio u potpunosti koncentrisan na rad, kao retko kad, jer putovanja nisu bila moguća. U tom smislu, bilo je opušteno i prijatno. Nažalost, morao sam da otpustim nekoliko saradnika. Da li vam na selu nedostaje život koji ste vodili u velikim gradovima, NJujorku i Beču? Svakako, posle nekog vremena mi nedostaje, želim da odem negde drugde i da vidim nešto drugo. Ja inače često putujem zajedno sa svojim izložbama i čak sam se plašio da putujem, zbog zaraze. Ali ja i dalje delimično živim u Beču, tamo su moja žena i kćerka, koja ide u školu. Tako da je to moj život, između različitih mesta. Svojim skulpturama kritikujete gojaznost i masovnu potrošnju, u njih su utkani humor i cinizam. Šta ste želeli da pokažete autoportretom u obliku krastavaca? Napomenuo bih da me i apsurd zanima. Humor je deo apsurda ili paradoksa. Sa krastavcima je posebna priča, koja opet ima veze sa mojom porodicom i detinjstvom. Deda me je uvek posle šetnje nagrađivao kiselim krastavcima. Baš kao i kobasica, krastavac je kulturno dobro niže srednje klase i za mene je, dok sam bio student, predstavljalo važnu hranu. U isto vreme, krastavac i kobasica se odnose na muški deo tela koji je vezan za dramu u kojoj se nalazi naš svet. Toksična muškost koja stvara ratove i ugnjetavanje, koja ubija ljude, nalazi se u ovom organu. To je neodvojivo i ja to ismevam, iznosim na diskusiju i prikazujem u drugim konfiguracijama. Napravio sam autoportret sa krastavcima, jer mnogi muškarci misle svojim k...m, izvinite što tako kažem, imaju k... u glavi umesto mozga. Postavljam pitanje, šta to znači kada se predstavljam sa toliko krastavaca? To bi trebalo da bude cinično i smešno. Ali može li biti i nešto drugo? I to je pitanje koje prenosim dalje. Rekli ste da ste „politička ličnost“ i da „nema pravde“. U kakvom je stanju naš svet? Naš svet nije u dobrom stanju, to ne treba objašnjavati. Pogledajte samo klimatske promene, voda je sve gora, gomile smeća rastu, sa životinjama se postupa užasno. Kako se sve industrijalizuje, eksploatiše, ruši, to je zastrašujuće. I kako se ljudi ponašaju jedni prema drugima i prema samima sebi! Čovek je destruktivno biće, ali on to poriče i on laže. A sve je gore i gore. Ova pandemija jeste tragična jer su mnogi umrli, ali ono što je iz toga proizašlo, ova agresija desničarskih ekstremista je suluda i zastrašujuća. Vi ipak zračite smirenošću i ravnotežom i delujete kao neko ko ne podnosi haos. Kako upravljate svojim životom? To je istina, ne podnosim haos. U poslu sam uravnotežen i uživam dok radim, ali lično nisam. Uvek sam rastrzan jer se neprestano pitam kako je to što stvaram. Nikada nisam bio zadovoljan onim što sam postigao. Mislim da bi to bila kobna greška. Neprestano moraš da se dokazuješ. To me održava, uvek je uzbudljivo i izazovno, puno radosti ali i strahova. I ja to tako volim. Inače, živim redovan život jer mi je to potrebno. Imam fitnes trenera koji dolazi tri puta nedeljno, radim šijacu masažu, puno čitam i provodim vreme sa porodicom i prijateljima, koji su moja proširena porodica. Rekli ste da nam „umetnost omogućava da stvari vidimo drugačije“, kao i da vas priroda, umetnost i kultura beskrajno fasciniraju. Šta vas ispunjava? LJubav, porodica, prijatelji. Sve ono što me privlači, fascinira i lepotu čini mogućom. Arhitektura, književnost, slike, muzika, filozofija. Duhovna dostignuća i sve ono što mi se vrti po glavi. Kao predavač, govorili ste da talenat nije dovoljan, da su potrebne istrajnost, disciplina i marljivost da biste postali dobar umetnik. Šta ste preneli studentima? Sa studentima sam u dobrim odnosima. Imao sam reputaciju strogog, ali poštenog predavača. Shvatio sam taj zadatak ozbiljno, uvek sam bio na licu mesta, sastajao se sa studentima i sa njima o svemu razgovarao. Pokušao sam da odgovaram na njihova pitanja, jer se sećam da kao student često nisam dobijao odgovore na pitanja koja sam postavljao. Pokušao sam da budem bolji, ali ne znam da li sam u tome uspeo.