Desno i kontra desno

Iz Mađarske, gde se, baš kao i u Srbiji, 3. aprila održavaju parlamentarni izbori, stiže zanimljiva vest - ujedinjena opozicija sa zajedničkim kandidatom za premijera u najnovijim anketama tesno vodi ispred vladajućeg Fidesa. Naravno da je to nedovoljno za zaključak o kraju vladavine premijera Viktora Orbana, dobrog prijatelja i jednog od „učitelja“ srpskog predsednika Aleksandra Vučića (Orban je na vlasti 12, a Vučić 10 godina). Osim izbornog sistema i ponašanja opozicije, u mađarskom predizbornom pejzažu sve ostalo je vrlo slično stanju u Srbiji, pa se o slobodnim izborima baš i ne može govoriti. Prorežimski mediji, a takvih je 90 odsto, obračunavaju se sa neistomišljenicima, dok vlast deli novčane poklone penzionerima i mladima i osniva fantomske partije, čiji je zadatak da uzmu neki procenat glasova od opozicije. Za razliku od Mađarske, gde su iskustva iz tri prethodna izborna ciklusa na ujedinjenje naterala šest opozicionih stranaka – od socijalista i liberala, do desnice – u Srbiji se i dalje povećava broj izbornih učesnika. I to na sva tri izborna nivoa, predsedničkom, parlamentarnom i beogradskom. Tenzije su velike, dogovori se teško sklapaju, a i kad se sklope, lako puknu. Tek što se stišala drama oko razlaza Ujedinjene opozicije i Skupštine slobodne Srbije, krenuo je spektakl na desnici, gde se pre desetak dana nagoveštavalo stvaranje bloka, a onda je srušeno ono što je već bilo izgrađeno. Najpre je stigla vest da je Državotvorni pokret Slobodana Samardžića istupio iz Patriotskog bloka, zbog „neslaganja sa odlukom Dveri da stupi u koaliciju sa Pokretom za obnovu Kraljevine Srbije“, odnosno onim delom POKS-a koji predvodi Žika Gojković (istim imenom stranke diči se i onaj deo nekada jedinstvene organizacije koji je sada u koaliciji NADA sa Demokratskom strankom Srbije). Nešto kasnije, iz istog razloga, iz Patriotskog bloka se „odjavio“ i profesor Duško Kuzović iz Inicijativnog odbora „Svi protiv Rio Tinta i rudarenja litijuma“, o kome je Boško Obradović ranije govorio kao o kandidatu za gradonačelnika Beograda. U pismu kojim obaveštava bivše partnere o napuštanju koalicije, Kuzović je podsetio na „snažne veze organizacije POKS sa vladajućim režimom u Srbiji protiv koga se iskreno borimo“ i naglasio da je to „činjenica koja se ne može ignorisati“. Gde ima, tu se i presipa, tako da sad imamo čak dvojicu predsedničkih kandidata (Boško Obradović i Miloš Jovanović) koji na krcatom desnom političkom polju pokušavaju da se istaknu zalažući se za obnovu monarhije, odnosno - za ukidanje funkcije za koju se bore. Istovremeno, u građanskom delu javnosti je, naročito nakon poslednjeg Utiska nedelje, stvoren utisak da se i Zdravko Ponoš, kandidat koalicije Ujedinjena opozicija, u kojoj su SSP, DS, NS, PSG i neke manje organizacije, iako „projektovan“ da ujedini levu i desnu Srbiju, pozicionirao sasvim desno. Takvu kvalifikaciju Ponoš je dobio izricanjem stavova o Ratku Mladiću („oficirčina“, „tragična ličnost“, „snage pod njegovom komandom uradile neke brutalne zločine, za koje je odgovarao“) i pravima LGBT populacije (može istopolna zajednica, ne može brak; ne može usvajanje dece). I nije reč samo o gunđanju „anonimusa“ na društvenim mrežama: Opozicija odlučila da desničarenjem udari na desničara – naslov je teksta u dnevnom listu Danas, u kome su predstavnici LGBT zajednice kritikovali Ponošev nastup. U situaciji u kojoj nije došlo do opozicionog udruživanja poput onog u Mađarskoj i naročito s obzirom na to da se predsednički izbori održavaju po dvokružnom sistemu, moglo bi se, ipak, pokazati da je na pomolu iznenađujuće solidan opozicioni „paket“. Ali pod bar dva važna uslova: da se poštuje dogovor o nenapadanju (što je ozbiljan izazov, videli smo odmah nakon što je osam proevropskih stranaka potpisalo Sporazum za odgovornu Srbiju, u kome se, između ostalog, insistira upravo na tome). Drugi uslov je da se pojavi i kandidat sa jasnim građanskim stavovima, što je u utorak delovalo gotovo izvesno. Percepcija je važna, naročito u politici. A prema svim skorijim istraživanjima javnog mnjenja, za građane Srbije pitanja ljudskih prava redovno su na dnu lestvice, na kojoj dominiraju pitanja ekonomije, zaposlenosti, zdravstva... Moglo bi se, zato, ispostaviti da Ponoš, iz ugla gledanja velikog broja birača, nije zaigrao samo na desnom delu terena, već se prilično rastrčao i po sredini. Penzionisani general koji prijateljima popravlja veš-mašinu, a nezaposlenom bratu dovozi elektroopremu da bi prodajom na buvljaku zarađivao za život, mnogima bi mogao delovati kao „jedan od nas“ - običan čovek, pristojan, sa jasnim zanimanjem, skroman uprkos uspešnoj karijeri. Naročito u kontrastu sa onim na šta smo poslednjih godina navikli na političkoj sceni – bilo da je reč o onom prebogatom, poslovno orijentisanom, uglavnom vladajućem sloju koji sve lošije glumi „običnost“ i „skromnost“, bilo da je reč o intelektualnoj eliti, posvećenoj pitanjima demokratije i pravde, sa kojom se prosečni birač slabo sporazumeva. Istovremeno, Ponoš je svojim nastupom „ostavio mesto“ za pojavu jasno građanskog opozicionog kandidata. A to bi se, najverovatnije, ionako desilo, ali sada postoji veća šansa da, gledan u celini, opozicioni nastup ne izgleda samo kao borba za sopstvene (stranačke) interese koja demotiviše birače, već kao ponuda koja pokriva širi deo biračkog tela i omogućava veći odziv birača. A time i šanse za drugi izborni krug, čime se, ako ništa drugo, ruši Vučićev imidž potpune nadmoći i nedodirljivosti. U utorak, kada je NIN odlazio u štampu, svoje namere vezane za predsedničke izbore još nije bio otkrio Boris Tadić, čija Socijaldemokratska stranka na parlamentarne izbore izlazi sa Novom strankom, ali je Nada Kolundžija, potpredsednica SDS, u intervjuu Blicu potvrdila da će ta grupacija „svakako imati i predsedničkog kandidata i kandidata za gradonačelnika“ i objašnjavala kako je „pogrešno kandidate tražiti samo među onima koji su već najavili svoje učešće u trci“. Čekalo se izjašnjavanje i zeleno-leve koalicije Moramo, snage koja, prema istraživanjima, solidno raste. I iz tog pravca, kao i iz redova SDS i Nove, stizale su najave da će odluka biti poznata „brzo“, moguće pre nego što ovaj broj stigne na kioske. Čitaoci bi, tako, dok NIN drže u rukama, već mogli znati kako su okončani razgovori u koaliciji Moramo, vođeni, prema nezvaničnim informacijama koje smo dobili, s idejom da se za funkciju predsednika Srbije kandiduje profesorka Biljana Stojković, članica SSS. Tim tvrdnjama je u prilog išla i informacija da se na listi koalicije Moramo za parlamentarne izbore nalazi i troje članova SSS – Rade Panić, LJiljana Tomović i Dragan Kleut. Izbori podrazumevaju matematiku, a ona kaže da pobede nad naprednjačkim režimom ne može biti bez glasova i sa levice i sa desnice. U tom kontekstu, podsećanja da je „borba protiv nacionalističkog režima nacionalizmom propala više puta“ ili da bi „građanski kandidat osvojio pet posto glasova“, bez obzira na argumente koji se za obe tvrdnje mogu izvući, vrede manje od tvrdnje kandidata Ujedinjene opozicije Vladete Jankovića, kojom je opisao nameravanu saradnju te grupacije i koalicije Moramo: „To su dva krila jedne letelice, zajedno ćemo formirati vladu“. Lako bi, u istom metaforičnom stilu, bilo reći da letelica ima i drugih delova, pa bi se i drugi kandidati u nju mogli ukrcati. Ali je i dalje teško zamisliti da ne bi odmah počela svađa oko toga koji deo je važniji, a koji nepotrebno opterećenje koje samo otežava let. Uprkos poukama iz Mađarske.