Preti li Rusija praznom puškom

Pre oko pola veka započinje najkrupniji sveevropski posao - izvoz gasa iz SSSR (Rusije) u Evropu – danas „težak“ desetine milijardi evra godišnje (i to nije gornja granica ni ruskih mogućnosti ni evropskih potreba). Kada se započinjao gasni biznis, predstavljao je veliku nadu za gvozdenom zavesom podeljeni kontinent u Hladnom ratu. Na putu rasta tog istorijski vrednog posla nisu stajale prepreke kao što danas stoje. Ruski gas je danas u Evropi do kraja problematizovan ruskim odnosom prema Ukrajini i samim ratom. Tako je uzajamno unosni posao podvrgnut potpunom preispitivanju zbog mogućeg zavrtanja slavina dotoka gasa. Svojevremeno su evropska industrija i njeno postindustrijsko društvo tražili više gasa i bolju ekologiju koju gas nudi, a najbliži s gasom SSSR (Rusija) vapio je za gasnim devizama kojima i danas dobrim delom (minimum s jednom četvrtinom) popunjava državnu kasu. Tadašnje evropske okolnosti - „istočna politika“, detant, bipolarni pa unipolarni svet – za razliku od sadašnjih prilika, pogodovale su poverenju i ekspanziji gasnog posla. Evropa je (uključujući Tursku) za ruski gas postala prvo i najveće tržište. Za Kinu je tek pre dve godine završen, smatra se, najskuplji gasovod Snaga Sibira (aproksimativno ne manje od 15-20 milijardi dolara), dug 2.200 kilometara, godišnjeg kapaciteta 38 milijardi kubnih metara gasa. Ali zbog oskudice u gasu i drugih problema, njime se isporučuje tek 15 milijardi kubnih metara gasa godišnje (oko sedam posto izvoza u Evropu), po smešno niskoj ceni koju Evropa plaća od 140 dolara (Kinezi ga dalje reeksportuju za Vijetnam i Mjanmar po 210 dolara). Trećeg tržišta za cevovodni gas Rusi nemaju. Međutim, tečni gas godinama pokazuje niz prednosti u odnosu na cevovodni, i doživljava pravi bum, uspešno mu konkurišući širom sveta. Pri tome ni cene mu nisu više odbijajuće. Rusija ga je dugo ignorisala, pa njeni proizvođači, sa zapadnim partnerima bez kojih se ne može, ni zbog investicija ni zbog tehnologije (na severu i na Sahalinu), pokušavaju da uhvate korak. Evropa na tečni gas računa kao na skoro glavnu alternativu gasu iz ruskih cevi. Ključno pitanje koje se dugo postavlja, a koje je sa sadašnjom ukrajinskom krizom do kraja zaoštreno, jeste da li će Evropljani ostati bez ruskog zemnog gasa - hoće li Rusi zavrnuti slavine. Ruse, pak, ne može da ne brine da li će ostati bez najvećeg, najbogatijeg, i praktično jedinog tržišta gasa u svetu? Evropa mora da prevaziđe zavisnost od ruskog gasa koji je postao dominantan, nezamenljiv, faktor nebezbednosti. Rusija je, međutim, preko svog državnog monopoliste Gasproma i njegovih gasovoda, u mogućnosti da „beskrajno“ pumpa gas u evropske zemlje. U svu tu logistiku uloženo je mnogo evropske političke vizije (još od Vilija Branta). Ipak, u krizi koja je ophrvala naš kontinent gas se jedini ne pominje u spiskovima za masovne sankcije. Međutim, Moskva je prvi put gas uvela u političke igre i krizu koja potresa Evropu. Gasprom se hvali da izvršava svoje ranije zaključene fiksne ugovorne obaveze za isporuke gasa. Ali on je još letos prestao da učestvuje na gasnim berzama i da podmiruje znatne viškove tražnje za gasom na evropskom tržištu, potpirujući tako astronomski rast cene preko 1.000 pa i 2.000 dolara za hiljadu kubnih metara. Pri tome Gasprom tvrdi kako mu nedostaju kapaciteti za transport gasa sve dok se u eksploataciju ne pusti „čuveni“ gasovod Severni tok 2. Međutim, sa evropskim gasovodima stvari stoje drugačije. Prvi takav gasovod, Orenbur (zapadni Sibir) – Evropa, poznat i kao „posao veka“, građen je od 1978. do 1980. godine. SAD se ni tada nisu slagale da ruski gas prodre u Evropu i uvele su sankcije zbog tog gasovoda, i tako redom do Severnog toka 2. Protiv ovog poslednjeg gasovoda su i pribaltičke zemlje, Poljska, a bila je i Belorusija. Međutim, problem transporta gasa je u tome što Rusija godinama odbija iz političkih razloga da gas šalje preko „nepouzdane“ Ukrajine (ubirala je preko tri milijarde gasnih taksa za transport), a njeni nasleđeni izvozni kapaciteti su fantastični i iznose 170 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Gasovod Jamal – Evropa preko Belorusije i beloruski gasovodi preko Poljske (izvozni potencijal do 100 milijardi kubnih metara gasa godišnje), Plavi tok 1 i 2 za Tursku, Turski i Balkanski i naravno Severni tok 1, u stanju su, dakle, da zadovolje i mnogo veće od današnjih evropskih potreba u gasu iz Rusije. Međutim, zavisnost Evrope od ruskog „plavog“ resursa odavno je, ne samo po američkim nego i po evropskim merilima, probila plafon opasno ugrožavajući njenu energetsku bezbednost. Iz Rusije u Evropu pritiču nove količine „plavog goriva“ i povećavaju njenu zavisnost: sa prvobitnih 10-15 posto na 20-25 posto (prva crvena linija koja se ne sme preći); pa na 30-33 posto (poslednja crvena linija); i danas na 41 odsto, a to je oko 200 milijardi kubnih metara gasa godišnje, ili 50 procenata od ukupnog evropskog uvoza gasa. Evropski izvori gasa su na izdisaju jer zadovoljavaju oko 10 posto potreba - oko 60 milijardi kubnih metara gasa godišnje. Tečni gas, koji na evropske obale pristiže iz celog sveta, od Katara, SAD do Australije, jeste uspešna, ali još ne i dovoljna zamena gasa iz cevi iako gas pak nije jedina energetska alternativa. Tu su atomska i druga nova beskarbonska energija, vodonik, za nužni nulti efekat uticaja na klimatske promene. Invazija Rusije na Ukrajinu definitivno je upalila crvene lampice o opasnom prisustvu „ruskog gasnog oružja“. Ako ranije sankcije nisu mogle da zaustave gasovode i rusko-evropski posao sa gasom, rat koji traje zaustavio je na neopredeljeno dugo vreme potpuno završeni i gasovod napunjen gasom, moćni Severni tok 2, kapaciteta 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, koji je koštao između 10 i 11 milijardi evra. Amerikanci ne menjaju stratešku percepciju o ruskom gasu kao o opasnom oružju po Evropu. Ali danas prave mesto i za sopstveni tečni gas na evropskom tržištu. Donald Tramp je kritikovao nemačku vladu što kupuje ruski gas, i direktno finansira američkog strateškog protivnika, a SAD im garantuju bezbednost. Treba se zamisliti šta bi za Evropu značilo zavrtanje slavina ruskog gasa. Odmah bi ostala bez dve petine gasa za privredu i domaćinstva Nema tog čarobnog štapića koji bi u kratkom roku nadoknadio manjak ruskog gasa. Korak po korak, moguće je smanjiti stratešku zavisnost, dovesti je na snošljiv nivo, i eliminisati. Ako Evropa u kratkom roku nema alternativu ruskom gasu, može li ruski gas bez Evrope? Ne, nema alternative za evropsko tržište, nema alternativnih gasovoda da preusmere gas, dok nekada možda Rusija ne izgradi skupe gigantske gasovode, preko Avganistana i Pakistana, za Indiju, ili preko Mongolije za Kinu koju već iz Centralne Azije svojim gasovodima snabdevaju Turkmenistan, Uzbekistan i Kazahstan. Plan je jednostavan ali skup – da Kina zameni evropsko tržište ruskog gasa potrebno je izgraditi bar još pet gasovoda kao što je Snaga Sibira. Evropa je stoprocentno gasifikovana i ne može bez gasa, bilo cevovodnog, bilo tečnog koji čini oko 40 odsto u potrošnji. Rusija nema kome da proda gro od 600 milijardi kubnih metara gasa godišnje proizvodnje (godišnja proizvodnja SAD je 1.000 milijardi kubnih metara), osim Evropi, delom susedima iz bivšeg SSSR, i u ograničenim količinama Kini. Iako je jedinstven zaključak uzajamna gasna zavisnost Evrope i Rusije (za razliku od nafte), ona je teško održiva u vreme rata u Ukrajini. Za gas, ali i za uticaj na klimu, alternativna i zelena energija moguća su rešenja već na srednji rok. bivši ambasador, član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji