Kampanja u senci rata

U nedelji zvaničnog raspisivanja predsedničkih izbora, spisku kandidata pridružila se i jedna astrološkinja – iako ni ona, kao ni često citirani Tarabići, nije predvidela da će prošli parlamentarni izbori, održani u jeku pandemije korone, poslužiti kao priprema za izbore uz još goru pretnju – svetskim ratom uz upotrebu nuklearnog oružja. U utorak, kada je pripreman ovaj NIN, nije delovalo verovatno da bi rat u Ukrajini mogao biti ekspresno okončan, a pretnja svetskom kataklizmom otklonjena. A čak i kad bi oružje utihnulo, jasno je da je Srbija upala u procep između Istoka i Zapada, uz gotovo nepostojeće šanse za bezbolno izvlačenje iz te neprijatne pozicije. Samo naizgled paradoksalno, vlast je dobila priliku - koju svakako nije želela – da još jednu ozbiljnu krizu, makar na unutrašnjem planu, ipak preokrene u svoju korist. Baš kao što je, pre dve godine, uprkos svim greškama koje je napravila, profitirala od pandemije. O tome, uostalom, govori činjenica da pojava novih predsedničkih kandidata nije uspela da posvađa korisnike društvenih mreža, na koje je, uglavnom, proteran društveni dijalog u današnjoj Srbiji. Dotična internet javnost danima je potpuno fokusirana na međusobno vređanje zbog podrške „pogrešnoj“ strani u rusko-ukrajinskom ratu. A to, istovremeno, znači da se, naročito u opozicionom biračkom telu, pojavio još jedan filter kroz koji se posmatraju (i oštro ocenjuju) izborni pretendenti, koji ionako ne uspevaju da istovremeno budu dovoljno novi i dovoljno iskusni, odgovarajuće tradicionalni i sasvim moderni i okrenuti budućnosti, i sve ostalo što se od njih traži, u ionako nemogućim uslovima. „Rat u Ukrajini je `pojeo` mnoge teme, pa i teme ekologije i korupcije, koje su upravo bile noseće teme opozicije“, kaže Igor Avžner, stručnjak za komunikacije. „Koliko god orvelovski zvučalo, a s obzirom na monopolski položaj vlasti nad medijsko-propagandnom mašinerijom, ne bi me začudilo da se, negde pred kraj kampanje, plasira i da je otkrivena veza između Đilasa, Šolaka i izbijanja rata u Ukrajini.“ „Narod u našoj zemlji je `navučen` na negativne vesti i sa punim poverenjem ih prosto `guta`. Naročito ukoliko ih prenosi Vučić lično“, kaže Avžner. „Ko upravlja strahom, upravlja i životima zastrašenih. Zalihe brašna, soli, sardina... iz obraćanja predsednika, reči su koje smo `preživeli` i pamtimo ih po zlim vremenima, a upravo su to bila vremena kada su `očevi` naslednika iz sadašnje koalicije blistali u istom takvom svetlu. Doduše, i onda i sada, mrak u kome se nalazimo ta vrsta svetla nikada ne može razbiti. Na opoziciji je da svoje teme nametne i razbije strah i mrak. Da li će.“ A da li će uspeti? „Iskreno bih voleo“, kaže Avžner, ne upuštajući se u prognozu verovatnoće da ta želja bude ostvarena. I Vladimir Milutinović, filozof i autor knjige Sipanje istine o Vučićevim propagandnim tehnikama, kaže da je rat u Ukrajini za prvih nekoliko dana trajanja „pojeo“ sve druge teme u medijima, pa i kampanju za predstojeće izbore. Ipak, dodaje da sada ne znamo kako će biti do samih predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, zakazanih za 3. april: „Kako će biti ubuduće, videćemo. Vlastima u Srbiji svakako odgovara da rat bude glavna tema, jer se tako smanjuje rizik da opozicija na temama korupcije ili ekologije smanjuje početnu prednost koju vlast već ima.“ Aktuelne teme nije moguće u potpunosti birati, kaže Milutinović. „Bolje ih je napasti i izboriti se i pored njih za teme koje su vam važne. Rat, dakle, deluje kao ogroman `odvlačivač` pažnje , a vlast koja je u prilici da na brzinu preuzima teme opozicije, kao što se videlo u slučaju Aleksandra Šapića, koji se odjednom setio Košutnjaka i životne sredine, svakako bi više volela da se, umesto tog batrganja, svi bave nečim drugim.“ Ivica Dačić kome je pripala čast da, sa funkcije predsednika Skupštine, raspiše predsedničke izbore, sastavio je i spisak tema o kojima bi, prema njegovom mišljenju, kandidati trebalo da se izjasne, a to su Kosovo i Metohija, NATO i pitanje odnosa Rusije i Ukrajine. Ipak, sudeći prema nastavku kampanje otvaranja (često nezavršenih) objekata i promocije raznih drugih „uspeha“, malo je verovatno da će to biti centralne teme čak i kandidata koga je, baš kao i Vojislav Šešelj, Dačić odlučio da podrži, odričući se sopstvene predsedničke kandidature. Pomenuta činjenica – da su ga Dačić i Šešelj već unapred podržali – nije razlog da Vučić odustane od standardne igre „ne znam da li ću se kandidovati“, koja će, prema najavama, trajati „samo“ do 7, a ne do 14. marta kada je, prema Zakonu o izboru predsednika, moguće podnošenje kandidatura (20 dana pre održavanja izbora). Prema istom tom Zakonu, kandidat mora da ima podršku bar 10.000 građana, što je jedan od razloga zbog kojih možda i ne bi trebalo uzeti sasvim zdravo za gotovo dosadašnji spisak najavljenih predsedničkih kandidata. A na njemu je, osim Zdravka Ponoša, kandidata Ujedinjene Srbije, odnosno koalicije SSP, DS, NS, PSG, kojoj prognoze daju najveće šanse na parlamentarnim izborima, sada i Biljana Stojković, članica Skupštine slobodne Srbije, kao kandidatkinja zeleno-leve koalicije Moramo (prema dosadašnjim istraživanjima javnog mnjenja, ni ta grupacija ne bi trebalo da ima ikakvih problema sa cenzusom za ulazak u Skupštinu Srbije). Predsedničku kandidaturu najavili su i Milica Đurđević Stamenkovski u ime Zavetnika, lider Dveri Boško Obradović ispred Patriotskog bloka, Miloš Jovanović ispred koalicije NADA (Demokratska stranka Srbije, POKS), astrološkinja sa početka teksta Branka Stamenković ispred Suverenista (Dosta je bilo, Zdrava Srbija, Pokret „Živim za Srbiju“), Srđan Škoro (pokret „Da se struka pita“), Miša Vacić (Srpska desnica), Vladimir Vuletić (pokret „Crno na belo“) i Nikola Sandulović (Republikanska stranka). Konačna odluka Borisa Tadića još nije bila poznata u utorak, kad je pripreman ovaj NIN, ali su postojale najave da će lista njegove Socijaldemokratske stranke, Nove stranke, koju sada vodi Aris Movsesijan i pokreta Jedan od pet miliona imati i svog predsedničkog kandidata. Bilo je tvrdnji da se Tadiću baš i ne ide u predsedničku trku, ali mnogo više procena o izvesnoj njegovoj kandidaturi koja se još ne ističe javno zbog medijskog plana koji predviđa doziranu „proizvodnju vesti“ – pa smo tako saznali da će kandidat te grupacije za gradonačelnika Beograda biti košarkaški trener Duško Vujošević, za premijera ekonomista Goran Radosavljević i da ih sve zajedno podržava Dragoljub Mićunović, prvi predsednik Demokratske stranke. Moguće je da će spisak kandidata biti i dodatno povećan, ali svakako neće dostići rekord iz 1990, kada su se za funkciju predsednika Srbije borila čak 32 kandidata, od kojih je najlošije plasirani na izborima uspeo da skupi svega 847 glasova. U poslednje vreme najčešće pominjani, izbori 2000, zapamćeni kao „okršaj“ Slobodana Miloševića i zajedničkog kandidata demokratske opozicije Vojislava Koštunice, nakon koga je Srbija jedno vreme išla putem izgradnje demokratije, održani su na tadašnjem saveznom nivou i osim pomenute dvojice, imali su još tri kandidata – Vojislava Mihailovića (kandidat SPO, danas kandidat koalicije NADA za gradonačelnika Beograda), Tomislava Nikolića (SRS) i Miodraga Vidojkovića (Afirmativna stranka Srbije).