Jedna je majka

Kada javna politika ima emotivni naboj, nije lako uputiti racionalnu kritiku. Tako je i sa Odlukom Vlade o dodeli bespovratnih sredstava za kupovinu prve nekretnine po osnovi rođenja deteta u 2022. godini, u narodu poznatijoj kao „20.000 evra za majke“. Jer, kako kritikovati pomoć majkama? Odluka Vlade je, u stvari, ograničavajuća i isključujuća: niti bitno rešava gorući problem stambenog pitanja kod mladih (majki), a i ne doprinosi izgradnji socijalne pravde, što bi trebalo da bude jedan od osnovnih ciljeva javnih politika. Pođimo od onoga što je pohvalno u rešenjima koje je Vlada ponudila. U Odluci se pravi razlika između onih majki koje kupuju svoju prvu nekretninu za gotovinu i onih koje uzimaju stan na kredit. Više novca mogu dobiti majke koje se zadužuju na kredit, što je dobro rešenje, jer radnička klasa i ne može drugačije da dođe do nekretnine. Tu počinju ograde i isključenja. Majka, naime, prema Odluci Vlade, mora pripadati radničkoj klasi, jer jedan od osnovnih kriterijuma za dodelu sredstava jeste da ona zarađuje manje od prosečne zarade na republičkom nivou, što je u novembru prošle godine bilo oko 69.000 dinara. Time su za pomoć unapred diskvalifikovane profesorke, naučnice, lekarke, programerke, inženjerke, državne službenice, itd. Tu postoji još dodatni, ograničavajući faktor - otac. On takođe mora zarađivati manje od prosečne zarade. U Srbiji (i šire), često je slučaj da je muškarac više plaćen od žene, čak i za isti opis poslova, što govori da će se teško naći taj idealni, ispotprosečni bračni ili vanbračni par, koji će ispuniti kriterijume za novčanu pomoć pri rešavanju stambenog problema. Kada se majka ipak kvalifikuje za novčanu pomoć, konkuriše kod nadležnog organa lokalne samouprave. Decentralizacija je često dobar proces, ali kod stambenog pitanja pokazalo se da lokalne samouprave u najvećem broju nemaju dovoljno finansijskih kapaciteta za rešavanje problema (npr. legalizacija, socijalni stanovi, subvencije za adaptaciju starih zgrada, itd). To nije specifičnost Srbije, već trend postkomunističke Evrope, koji je došao s privatizacijom stambene imovine. Lokalne samouprave su često spore, a Vlada je svojom odlukom još dodatno otežala proces konkurisanja jer traži veliki broj dokumenata (preko 10), uz mogućnost da nadležna komisija propiše neke dodatne dokumente kao dokaze. Proces odobrenja bespovratne pomoći je u najavi dug, što povećava rizik da sam investitor odustane od prodaje stana, posebno ako mu se pojavi neko ko želi da kupi stan za keš. Praksa Hrvatske govori upravo da se to i dešava. Hrvatska je pre nekoliko godina donela sličnu uredbu, samo što za pomoć za kupovinu stana mogu konkurisati svi mladi. Međutim, sporost u radu nadležne agencije navela je same investitore da, kada čuju da neko želi preko državnih subvencija da kupi stan, ne ulaze u proces kupoprodaje. Tražnja je na visokom nivou i, uz malo strpljenja, neko će kupiti isti stan za keš. Dodatno, nakon državnih subvencija u Hrvatskoj su skočile cene stanova, jer se stvorio novi pritisak sa strane tražnje onih koji pre tih subvencija nisu mogli ni da razmišljaju o kupovini stana. To je trend koji čeka Srbiju: majke će sporo dolaziti do pomoći, ali će tražiti stanove, što će veštački podići već previsoke cene nekretnina. Pomoć od do 20.000 evra će pojesti samu sebe. Stambeno pitanje je kritični problem u Srbiji. Postoji veliki deo populacije koji ne može sebi da kupi stan, i to na lokaciji na kojoj zaista želi da živi, blizu posla, vrtića, škole, parka ili doma zdravlja. U trenutnom sistemu, pojedine kategorije stanovništva u Srbiji ne mogu doći do svoje prve nekretnine, dok se s druge strane polako stvara klasa rentijera koja živi od izdavanja stanova i kuća. Takva nejednakost je ogoljena i sveprisutna. Javne politike koje regulišu stambeno pitanje treba pre svega da vode računa o uklanjanju socijalnih nejednakosti, odnosno da omoguće široj kategoriji građanki i građana da reše problem životnog prostora. autor je vanredni profesor FPN