Naša spoljna politika je plesanje na petoparcu

Rusko-ukrajinski rat kao da je po Balkanu okinuo traume i protivrečnosti – neki bi da se s Rusima preko Ukrajine svete NATO-u, iako NATO ne ratuje, regija Donbasa poredi se i s Republikom Srpskom Krajinom i s Kosovom, pa je katkad teško reći treba li braniti njegovu nezavisnost, Vladimira Putina porede s Hitlerom i Miloševićem, a čitav ukrajinski narod s ustaškim hordama. Preuveličavanja na stranu, rat za budućnost Rusije i Ukrajine se ispostavlja kao borba za tumačenje prošlosti, u kojoj Balkanci s obzirom na iskustvo devedesetih veruju da imaju privilegovano čitanje. Grupa regionalnih istoričara osudila je napad na Ukrajinu i zloupotrebu istorije, ali i sadašnjosti, svesni da buduće revizije istorije počivaju na iskrivljenju aktuelnih događaja. Naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju i potpredsednik GO SPS-a Predrag J. Marković imao je sličnu zamisao kada je 2021. najavio aplikaciju koja bi bitku za Vukovar – koju je svojevremeno nazvao „neverovatnom tragedijom“ – osvetlila iz perspektive srpskih i hrvatskih novinskih članaka i stručnih radova. Šta je dužnost, a šta delokrug istoričara u kriznim situacijama? „Često se pominje taj sud istorije, ali se ne pominje da istoričari na tom sudu nisu sudije, nego često advokati sukobljenih strana. Sad se u srpskoj istoriografiji vodi debata o broju srpskih žrtava u Prvom svetskom ratu i Jasenovcu. Ovi što preteruju s brojem žrtava kažu – pa nećemo valjda mi da smanjujemo broj, kao da žrtva po sebi nije bila dovoljno velika. Istoričari bi trebalo da budu makar nezavisni eksperti“, kaže Marković za NIN. Treba li onda da dekonstruišu istorijske paralele i pouke? S njima treba biti oprezan, treba ih davati s upozorenjem kao za opasne lekove ili nasilne filmove, jer su po pravilu ili poluistine ili mitovi. Mnogi srpski istoričari, predvođeni jednim mojim uglednim profesorom, govorili su da su svi hrvatski nacionalisti ustaše i da Srbi i Hrvati treba da se razdvoje, po cenu rata. A rat će biti lak, tvrdili su, jer Srbi, ako ne umeju da rade, umeju da se biju. Te dve poluistine su kao istorijske pouke pogrešno shvaćene, a najviše su koštale upravo hrvatske Srbe. Slična je stvar sada u Ukrajini. Ukrajinska država za Putina nije legitimna, vidi je kao varijantu nesretne marionetske države pod nemačkom kontrolom posle Oktobarske revolucije. Ukrajinske političare vidi kao naslednike ukrajinskih nacista iz Drugog svetskog rata, nastavljače Stepana Bandere. Mislim da on zaista veruje da bi se Ukrajinci bez takve vlasti vratili u zagrljaj Moskvi. Međutim, videli smo na primeru naših devedesetih da ratovi homogenizuju društva. Tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, skoro svi Srbi su bili za odbranu zemlje, iako se nisu svi slagali s tadašnjim režimom. Sada u Ukrajini ekstremni levičari i ekstremni desničari ratuju zajedno protiv Rusije. Predrasude nekih srpskih istoričara o urođenom hrvatskom ustaštvu, kao i predrasude nekih ruskih istoričara o ukrajinskom narodu, koje zovu „mali Rusi“, mogu da budu opasne. Opasna je i patetika medija, naročito velikih zapadnih. Podseća me na mađarsku revoluciju 1956. godine, kada se s Radija Slobodna Evropa, koji je osnovala CIA, javljao jedan Mađar i uspaljivao svoje sunarodnike, govoreći im: ne dajte se, stižemo vam u pomoć, a Americi na kraj pameti nije bilo da se meša. Tako je i sada s Ukrajinom. Ne treba zaboraviti ni prvobitni greh Zapada, tu 2014. godine olako obećanu evropsku perspektivu Kijeva. Rusija je anektirala Krim i stvorene su dve ukrajinske krajine – Donjeck i Lugansk. Taj navodno mali rat od pre osam godina odneo je 15.000 života, dok je u Hrvatskoj za sve godine rata stradalo dvadesetak hiljada ljudi. Napravili ste paralelu između ruske ofanzive u Ukrajini i prvih intervencija JNA u Hrvatskoj. Da li je i dalje održiva? Već vidim da sam pogrešio. Prvi potezi JNA, inače kilavi i nejasni, išli su zvanično ka zaštiti srpskih krajeva u Hrvatskoj, bez ideje šta dalje. Putin zna šta želi – obnovu Sovjetskog Saveza u skraćenoj varijanti, želi pojas neutralnih država prema zapadu. Srbija nije imala cilj pred sobom, Rusija ga ima. Ali rusko-ukrajinska kriza još je tragičnija od naših ratova. Mi smo znali kako se ratuje sa braćom i susedima, pa su se ratovi devedesetih tumačili u kontekstu Drugog svetskog rata. Rusi i Ukrajinci nikada nisu ratovali. Staljin jeste maltretirao Ukrajince – čuven je Holodomor, velika glad iz 1932. i 1933. tokom koje je umrlo nekoliko miliona Ukrajinaca – ali je maltretirao i druge, pa i Ruse, koji su početkom dvadesetih godina prošlog veka umirali u sličnim redovima veličina, takođe od gladi. To je bilo ideološki, ne etnički motivisano. Najgore je prošao Kazahstan. Rusi su u velikoj meri i rusifikovali Ukrajinu, ali nikad nisu pucali jedni na druge. Pa čak je i kosovska kriza trajala decenijama i imala je brojne faze. Ukrajinska je naglo eskalirala 2014. godine. Dakle, Rusiji celih 25 godina nije smetala ukrajinska nezavisnost, ali to se promenilo kad je Ukrajina, namamljena nerealnim obećanjima Zapada, okrenuli leđa Moskvi. Ipak, Ukrajina je imala pravo da samostalno odlučuje o svojoj budućnosti? Nije samostalno odlučila. Naravno da bi svako želeo da bude član EU, ali ako je cena pogoršanje odnosa s najbližim istorijskim saveznikom, odgovornost je i na onima koji su takvo obećanje dali. Zapad i NATO su u Rusiji videli regionalnu silu koja neće imati snage da brani svoje interese. Putin želi da dokaže da je ona globalna sila. Plašim se da će Rusija koja pada na kolena za sobom povući mnoge druge. Pritom, sam NATO je svojevremeno dao u međuvremenu pogaženo obećanje da se neće širiti na istok. Dva čoveka koja ni najmanje nisu rusofili, Henri Kisindžer i Zbignjev Bžežinski, bili su protiv širenja NATO-a, jer su znali da to nije dobro za čitav svet. Ako Moskva kaže da joj je pitanje života ili smrti da Ukrajina ne bude članica Alijanse, a Vašington kaže: ma važi, to prevazilazi provokaciju. S naknadnom pameću, rusko-ukrajinski sukob je delovao neizbežno. Da li je Putin ipak imao manevarskog prostora da ne interveniše na ovoliko radikalan način? To niko ne zna. Kisindžer je rekao da je Prvi svetski rat ličio na igru ko će prvi da trepne. Tako je bilo i sad. U ovom ratu su tri strane – Ukrajina, Rusija i Zapad – a nijedna ne želi da izgubi obraz. Čuje se i bojazan da će rusko-ukrajinski rat da se prelije na teritoriju BiH ako Milorad Dodik nastavi da promoviše otcepljenje RS. Eufor razmešta novih 500 vojnika, predsednik Severne Makedonije Stevo Pendarovski već je odredio Banjaluku kao novo stecište ruskih geopolitičkih interesa. Ni Dragan Čović ne osuđuje Putina, neki kažu jer se nada stvaranju trećeg entiteta. Je li opasnost od sukoba utemeljena? Zanimljivo je da je zapadna politika ignorisanja srpskih interesa dugo pravdana time da se ne upali požar u bivšem SSSR-u. Relativizacija granica na Balkanu, tvrdilo se, upalila bi lampice u Kremlju. Za to vreme, sovjetski prostor je uglavnom bio miran, sem Nagorno-Karabaha, što je sukob stariji od raspada sovjetske imperije. Naše države, a naročito bosanski entiteti, toliko su u svakom smislu iscrpljeni da ne mogu da zamislim kako bi izgledala mobilizacija u opustelim delovima te države. Ne znam gde su fizički ti ljudi koji bi ratovali, osim ako nisu u Nemačkoj, trbuhom za kruhom. Hoće li Beograd morati da bira – ili Brisel ili Banjaluka i Moskva? Uz veliku ogradu, paralela koja mi se dopada je Krimski rat iz 1853. godine, kada su sve zapadne sile s Turskom napale Rusiju. Mi se nismo svrstali i ništa nam nije falilo. Sam Putin je bio rekao: ako je Kosovo dobilo pravo na samoopredeljenje, onda tako treba da bude i s Donbasom. I njegovi protivnici i on pominju međunarodno pravo. Međunarodno pravo je umrlo 1999. godine, kada je NATO bombardovao Srbiju bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Sve što se od tada dešava su prirodne posledice. A mi smo se u svom diplomatskom očajanju i samoći vezali za onu silu koja nam je, čini se bezuslovno, pružala podršku. Otuda i obožavanje Putina, šta god on rekao ili uradio… … negde sam video aforizam – Rusija i Srbija kad bi zaratile, Srbi bi navijali za Putina? Videćemo da li će uspeti da održi imidž junaka koji vozi avione, jaše konje i obara protivnike u džudu. Srbija je osudila ruski napad na Ukrajinu bez sankcija Moskvi. Kosovski premijer Aljbin Kurti je potom rekao da se rizik sukoba na Balkanu povećao, a kosovska predsednica Vljosa Osmani je zatražila hitan prijem Kosova u UN i NATO. Bivši visoki predstavnici u BiH Valentin Incko i Kristijan Švarc-Šiling takođe zatražili su hitan prijem BiH u EU, uz oduzimanje statusa kandidata Srbiji. Kako ocenjujete zvaničnu politiku Beograda, s obzirom na našu energetsku zavisnost od Rusije, odnosno ekonomsku od EU? Kao mudru, državničku odluku koju bi svako dobronameran, nezavisno od političkog opredeljenja, morao da pozdravi. Naša spoljna politika inače liči na plesanje na petoparcu, samo što se taj petoparac sad okrenuo vertikalno, na rub. Bujici informacija i dezinformacija pridružila se i frapantna cenzura, kako u Rusiji, tako i na Zapadu. Kako vam deluje taj informacioni rat, liči li na naše devedesete? U njemu po pravilu strada sve – od ruskih plavih mačaka kojima je Međunarodna federacija uzgajivača mačaka zabranila takmičenje na tri meseca, do Dostojevskog, koga je Univerzitet u Milanu isključio iz programa, da bi ga potom vratio – pa i istina. U zapadnim medijima se ponovo pokazao užasni antiruski rasizam koji prevazilazi pitanja ruske državne politike. Britanski mediji su jednu oštru zimu svojevremeno nazvali beast from the East, zver s Istoka. Koliko je Putin Zapadu pomogao u učvršćivanju i plasiranju tog rasizma? Upao je u ofsajd zamku. Rusi tvrde da je ovo preventivni rat, da su morali prvi da napadnu da im NATO ne bi umarširao pred vrata. Nikada nećemo saznati da li bi se to desilo. Putina prozivaju da je novi Hitler, a sam Putin ukrajinsku državu naziva nacističkom. Da li ćemo u ovom ratu dobiti i novu reviziju Drugog svetskog rata? Već se dešava. Neverovatna je tragedija da su zaratila dva naroda koja su, uz Beloruse, dala najviše života u borbi protiv nacizma. Ukrajinskih „ustaša“ bilo je relativno malo, neuporedivo više ih se borilo na strani Crvene armije. Ali, pričali smo već o značaju zajedničkog neprijatelja – Ukrajince i Ruse zbližio je Hitler, koji je mrzeo Slovene, izuzev Slovaka i Hrvata, koje je uvažavao. Strašno je cenio ustaški entuzijazam. Tragično je što se dva naroda koja su zajedno potukli nacizam danas optužuju baš za nacizam. Često se povlače i paralele između Putina i Miloševića. Milošević nije bio nacionalista. Kopredsedavajući EU na Međunarodnoj konferenciji o bivšoj Jugoslaviji Dejvid Oven Miloševića je nazvao reaktivnim političarem, političarem koji je prvenstveno reagovao na izazove. Čak je i hrvatski istoričar Tvrtko Jakovina pisao da su trupe JNA najgore greške u Hrvatskoj pravile van stroge koordinacije sa Beogradom. Dubrovnik je kao jedna od najsramotnijih ratnih akcija srpske strane imao veoma malo veze s Miloševićem. S druge strane, Putin sve više liči na velikoruskog nacionalistu. Kako ćemo se za pedeset godina sećati rusko-ukrajinskog rata, kao početka šireg sukoba ili kao kraće krize? Svoju želju da šireg rata ne bude mogu da pretočim u racionalni stav. Duboko verujem da će biti tako. Ako grešim, greška me neće mnogo obrukati, jer je pitanje ko će ostati živ da je ispravlja. Šef ruske diplomatije Sergej Lavrov reče – ako bude trećeg svetskog rata, biće nuklearni? Od Kubanske raketne krize niko čovečanstvo nije plašio nuklearnim ratom. Tada smo kataklizmi bili veoma blizu, ali su na obe strane bili razumni ljudi, Nikita Hruščov i DŽon Kenedi. Inače, Kubanska kriza je jedna od retkih situacija gde istorija ima nedvosmisleno pozitivnu pouku. Kenedi je rekao da je čitao o tome koliko su zemlje lako ušle u Prvi svetski rat i da nije želeo da se to ponovi. Valjda će i sada biti dovoljno razuma. Da li vam početak 2022. više liči na tu ratnu utrku imperija iz 1914. godine ili na 1939. godinu, kada se činilo da dugovi iz Prvog svetskog rata nisu bili do kraja naplaćeni? Sada nema Hitlera i pandana nacizmu, ima samo tenzije koja predugo raste, tako da više podseća na 1914. godinu. Tada su zemlje ratovale zbog statusa i reputacije. Rusija nije u Prvi svetski rat ušla zbog Srbije, već zbog poniženja kojima je kao velesila bila izložena, a koja su počela s Aneksionom krizom BiH 1908. godine. Paralele s današnjicom su očigledne. Amerika se širila na rusku tampon-zonu, a smanjivanjem prostora ruskog uticaja je suparnika bacila na kolena. Doduše, tadašnji svet nije bio globalizovan. Pozvao bih se na drugu paralelu – dok su se Atina i Sparta iscrpele u međusobnom ratu i borbi za prevlast, Makedonija se pojavila kao najveća sila tadašnjeg sveta. U toj analogiji, uz veliki oprez, Atina je Amerika, Sparta je Rusija, a Makedonija je Kina. Ovaj rat će Rusiju dovesti na ivicu uništenja, skupo će koštati EU, Amerika troškove još nije napravila i ispostavila, a Kina može samo da ojača. Da li je moguća neka nova Jalta, kompromisna preraspodela sfera uticaja? Da bi se to desilo, Amerika mora da prizna legitimnost nekih ruskih interesa. Mi možemo da kažemo da Rusi preteruju u svom strahu od širenja NATO do Dona, ali oni to zaista misle i to je jedino važno. Setimo se Bečkog kongresa 1815. godine, kada su se tadašnje sile posle Napoleonovog poraza dogovarale o budućnosti Evrope i kolonija. Francuska je tada bila ozbiljno ograničena, ali nije bila zgažena. Ako u američkoj diplomatiji ima imalo mudrosti, u šta imamo ozbiljnog razloga da sumnjamo, prema Rusiji će se poneti slično. Nažalost, Angela Merkel je otišla s političke scene i ta praznina će tek da se oseti, iako Emanuel Makron pokušava da se pozicionira kao njen naslednik, glavni evropski posrednik. U jednom intervjuu ste rekli da je Tuđmanu rat trebao da bi legitimisao nezavisnu Hrvatsku, a Srbija mu ga je dala. Sada ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski traži hitno dobijanje statusa kandidata za EU. Da li je Putin pomogao svom neprijatelju? Ovaj rat nije počeo za vreme nacionaliste Juščenka ili pokvarenog oligarha Porošenka, već predsednika s najvećim demokratskim legitimitetom u Ukrajini. Malo koji predsednik u Evropi je dobio 73 odsto glasova na izborima kao Zelenski. Dobijanje statusa kandidata bi bilo dobro rešenje – izgledalo bi kao da EU nešto radi, a to ne bi ništa podrazumevalo, jer Turska ima status kandidata od 1999. godine. Mada, EU je škrta, sa Velikom Britanijom se svađala oko sto kila ribe iz Severnog mora, a Ukrajini je srazmerno veličini dala manje sredstava nego višestruko manjoj Srbiji. Lako je obećavati pomoć. Naš drug Vladimir Vladimirovič je invazijom konsolidovao i Zapad i NATO, dao mu je razlog postojanja. Sam Makron je rekao da je NATO u stanju kliničke smrti, a sad će da ispadne zaštitnik malih naroda, demokratije i ljudskih prava, što je krajnje upitno i užasava svakog Srbina. Kako komentarišete izjave predsednika SPS-a Ivice Dačića da Srbija ne treba i ne sme da Putinu proglasi sankcije? Ivica Dačić je srpski političar koji je najbliži svom narodu. Ono što on govori misli većina Srba, tako da je i sada iskazao mišljenje koje je verovatno većinsko u Srba. Stefan Slavković