Rat do uništenja

Svojevremeno su bile potrebne godine da mnogima od onih kojima je engleski maternji jezik, ili se njime kao stranim jezikom profesionalno služe, u glavu uđe da se ime Ukrajine ne piše s određenim članom (The Ukraine), već bez njega (prosto Ukraine); te da je, osim što je pogrešan, onaj prvi oblik i uvredljiv za Ukrajince, jer implicira da njihova zemlja nije suverena država već nekakva teritorija ili oblast, deo nekog šireg državnog entiteta. Vladimir Putin, dobro je poznato, tečno govori nemački, koji je naučio još kao oficir KGB na službi u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ali mu ni engleski nije stran, iako se njime retko služi; portparol Kremlja Dmitrij Peskov čak kaže da je Putinov engleski dovoljno dobar da prilikom sastanaka sa stranim liderima ponekad zna da ispravlja zvanične prevodioce, kako bi bio siguran da je ono što poručuje sagovorniku precizno preneto. Nemoguće je znati da li je Putinovo poznavanje engleskog dopire dovoljno daleko da zna i za pomenutu jezičko-političku finesu, ali se, dve sedmice od početka ruske invazije na Ukrajinu, s priličnom dozom sigurnosti može reći kako mu je namera da - osam godina nakon što joj je prvi put narušio teritorijalni integritet - sada ukine i njen državni suverenitet; da joj, da se tako kaže, na engleskom postavi ono the ispred imena. Koliko god i dalje bilo nejasno šta je zaista krajnji cilj agresije, odnosno koliko god ono što se ciljevima proglašava, poput „demilitarizacije“ i „denacifikacije“, bilo zastrašujuće apstraktno formulisano (koliko je ukrajinskih „neonacista“ - osim onih stvarnih neonacista iz notornog Azovskog puka - potrebno pobiti pre nego što budu zadovoljeni Putinovi kriterijumi „denacifikacije“?), u ovom trenutku nemoguće je zamisliti situaciju u kojoj Rusija svoju „specijalnu vojnu operaciju“ proglašava uspešno okončanom i povlači snage, a da u Kijevu i dalje na vlasti ostaju legalni i legitimno izabrani predsednik Volodimir Zelenski i aktuelna vlada, koji povrh toga kontrolišu isti ili veći deo teritorije od onog koji su kontrolisali do 24. februara. Obim, intenzitet i razorno dejstvo ruskih napada naprosto su toliki da se - pod uslovom da se u međuvremenu ne desi nešto još gore: (in)direktna konfrontacija Rusije i NATO - ne vidi kako bi invazija mogla da bude okončana osim pokoravanjem čitave Ukrajine ili njenim daljim rasparčavanjem, što bi u oba slučaja izvesno vodilo dugogodišnjem partizanskom ratu protiv okupatora i ko zna kakvim sve tektonskim potresima na širem međunarodnom planu. Zaigravši na sve ili ništa Putin je, naime, ukinuo svaku mogućnost za pronalaženje obostrano prihvatljivog rešenja ukrajinske krize. Ispunjen jedom zbog onog što percipira kao manjak poštovanja za Rusiju i rešen da se Zapadu osveti za sva (istinska i umišljena) ogrešenja u proteklih 30 godina, on mora da ostvari nekakvu pobedu, odnosno ono što će iz njegove perspektive izgledati kao pobeda; ili da se, zajedno sa zemljom koju tako samouvereno vodi u ambis, suoči s istorijskim debaklom u odnosu na koji će sovjetski poraz u Avganistanu izgledati kao koškanjem prekinuta dečija igra. Putin, drugim rečima, s obzirom na nesrazmerno veću oružanu silu kojom raspolaže, može vojno da prevlada u Ukrajini, bez obzira na to što se dosadašnji tok invazije ne odvija u skladu s očekivanjima Kremlja - mada ruska strana zvanično (očekivano) insistira na tome kako sve ide po planu. Ali do te prevage sada može samo uz masovne represalije i ratne zločine, na još mnogo većoj skali od onih koji su već počinjeni. „Putin ide u susret istorijskom porazu. On može da dobije sve bitke, ali će ipak izgubiti rat“, konstatovao je već par dana po početku ruske agresije Juval Noa Harari, i ovde prevođeni i rado čitani izraelski istoričar i autor. Intenzivirani artiljerijski i raketni napadi te gađanje civilnih meta očigledno slede obrazac koji se pokazao delotvornim u Čečeniji i Siriji, s namerom da se terorisanjem civilnog stanovništva oslabi kolektivna volja naroda rešenog da se brani. Ista motivacija stoji i iza držanja gradova u obruču, bez struje, tekuće vode i dovoljno hrane - kao što je u vreme nastanka ovog teksta i dalje bio slučaj s Marijupoljem, strateški važnom lukom na Azovskom moru, u Donjeckoj oblasti. (Rusi na to, predvidljivo, odgovaraju kako ukrajinske snage civile koriste kao ljudski štit - kao da su te desetine i stotine hiljada ljudi dosad živele negde drugde, a ne tamo gde ih je invazija zatekla.) Ruska ponuda za uspostavljanje koridora za evakuaciju civila iz velikih gradova u tom kontekstu zato nije nikakav humanitarni gest invazionih snaga, već način da se ti gradovi isprazne od ljudi i tako olakša njihovo zauzimanje. Posebno je teško naći prave reči za to što su prvobitno ponuđene rute nekih od koridora bile iscrtane tako da bi pravac evakuacije iz Kijeva vodio u Belorusiju, zemlju čiji se državni vrh dopuštajući da Rusija i s njene teritorije pokrene napad na Ukrajinu otvoreno svrstao na stranu napadača; a onaj iz Harkova pravo u Rusiju, dakle direktno na neprijateljsku teritoriju. Čitava operacija je, dakle, osim za lakše osvajanje gradova, trebalo da posluži i u propagandne svrhe, da bi se za potrebe najvećim delom bornirane ruske javnosti kreirala lažna slika kako Ukrajinci tobože masovno beže pred terorom vlastite vlade i utočište traže u naručju agresora. Ukrajinci su, razumljivo, ovu podlu ponudu odmah odbacili - da bi narednog dana priča o koridorima bila reaktivirana u modifikovanoj, za napadnutu stranu prihvatljivoj varijanti, pa je evakuacija iz nekih gradova ipak krenula, uz neizvesnost koliko će dugo biti moguća. Suočen sa sistematskim uništavanjem zemlje koju predvodi, predsednik Zelenski, sad već kao amblematsko lice ukrajinskog otpora, od Zapada s rastućim ogorčenjem iz dana u dan traži odlučnije mere i konkretniju vojnu podršku. NJegovi zahtevi uključuju i onaj za uspostavljanje zone zabrane leta iznad Ukrajine - iako i njemu i drugim ukrajinskim zvaničnicima mora biti savršeno jasno da Evropa, Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne smeju da rizikuju ulazak u direktan sukob s Rusijom, koji bi imao istinski nesagledive posledice po budućnost sveta. Posebno ne nakon što je Putin indirektno već zapretio primenom nuklearnog oružja i podigao borbenu gotovost ruskih nuklearnih snaga, a onda i zapadne sankcije proglasio nekom vrstom objave rata. Ali što duže invazija na Ukrajinu traje i što Ukrajinci više pate - za manje od dve sedmice već ih je preko dva miliona izbeglo iz zemlje, dok pouzdanijih procena o broju interno raseljenih lica još nema; o bilansu poginulih i ranjenih je u stanju ratnog meteža i svakodnevnog stradanja teško iole preciznije govoriti - rašće i pritisak na Zapadu da se, osim valjda nikad ekstenzivnijih sankcija koje su protiv neke zemlje uvedene, i čije dejstvo se u Rusiji već oseća (puni efekti biće vidljiviji za par sedmica), učini još nešto; a niko ne može da pretpostavi koje bi nešto moglo da bude ono koje će otpustiti još jednu Putinovu kočnicu. Kako bi stvari mogle da izmaknu kontroli vidljivo je ovih dana i na primeru dešavanja na energetskom planu. Pošto je, posle nemačkog zamrzavanja procedure sertifikacije novoizgrađenog gasovoda Severni tok 2 kao jedne od inicijalnih kaznenih mera, u SAD (više) i Evropskom uniji (manje) poslednjih dana sve glasnije počelo da se govori i o mogućnosti uvođenja embarga na izvoz ruske nafte i gasa, kako bi se Rusiji presekao glavni izvor deviznih prihoda, iz Moskve je poručeno da bi Rusija mogla da uzvrati uvođenjem embarga na isporuku gasa za Evropu - za početak, zavrtanjem slavina na gasovodu Severni tok 1. Istini za volju, Nemačka i Holandija su brzo stavili do znanja da momentalni prekid kanala snabdevanja ruskim energentima ne dolazi u obzir (u tom stavu im se pridružila i Velika Britanija), iz očiglednog razloga: zavisnost Evrope od ruskih energenata isuviše je velika da bi takva mera mogla biti usvojena a da ne nanese tešku štetu ne samo Rusiji, nego i onima koji bi je doneli. Ali već i samo razmatranje pomenute mogućnosti uklapa se u opšti narativ monumentalne pometnje i haosa koje je ruska agresija na Ukrajinu proizvela. Povrh čega se, kao da sve pobrojano već nije isuviše, nad Evropu nadnela i egzistencijalna strepnja da bi u nekoj od 15 ukrajinskih nuklearnih elektrana moglo da dođe do fatalnog akcidenta: požar u elektrani Zaporožje, koju su (kao pre toga i Černobilj) zauzeli Rusi, tu bi, ako u komandi invazionih snaga još ima razuma, trebalo da posluži kao poslednja opomena. U situaciji kada je sad već prilično sužen okvir konkretnih poteza koje je još moguće povući kako bi se pojačao pritisak na Rusiju a da to ne bude kontraproduktivno, preostaju još pretežno simboličke mere, poput ovonedeljnog početka rasprave pred Međunarodnim sudom pravde po tužbi koju je Ukrajina pokrenula protiv Rusije sa zahtevom da se usvajanjem privremenih mera Moskvi naloži zaustavljanje vojnih operacija. To što se rasprava odvija bez prisustva ruskih predstavnika, koji su odbili da uzmu učešća u njoj, dovoljno govori o tome koliko je Putina briga za to šta će ovaj ili bilo koji drugi sud reći. No, ako zbilja veruje kako je jedini sud koji će o njegovom postupanju moći da sudi biti onaj poslovični sud istorije - a s obzirom na njegove imperijalne ambicije i sklonost falsifikovanju istorije, ima osnova za takvu pretpostavku - šteta koju je, uništavajući Ukrajinu, naneo i vlastitoj zemlji tolika je da ne ostavlja nikakve dileme oko toga kako će ostati upamćen. „Da bi ponovo uspostavio rusko carstvo, Putinu je potrebna relativno beskrvna pobeda koja bi vodila relativno nemrzilačkoj okupaciji. Prolivajući sve više i više krvi, Putin je osigurao da njegov san nikad neće biti ostvaren. Na smrtovnici ruskog carstva neće biti ispisano ime Mihaila Gorbačova: biće ispisano Putinovo. Gorbačov je za sobom ostavio Ruse i Ukrajince koji su se osećali kao bliski srodnici; Putin ih je pretvorio u neprijatelje, i osigurao da će ukrajinska nacija odsad pa nadalje biti definisana svojim otporom Rusiji“, piše Harari. Ubi solitudinem faciunt, pacem appellant - čuveni je Tacitov citat za kojim ovih dana posežu mnogi pišući o zbivanjima u Ukrajini. „Stvaraju pustoš i nazivaju je mirom“: ono što je veliki rimski istoričar formulisao pre skoro 2.000 godina danas se doslovce odvija pred očima sveta. U dijaboličnoj interpretaciji Putina i putinovaca to se, međutim, naziva „primoravanjem na mir“ ili već nekom drugom orvelovskom formulacijom - sasvim u skladu sa sve ogoljenije totalitarnim karakterom njegove vladavine: u Rusiji se nastavljaju masovna hapšenja učesnika antiratnih protesta, retkim preostalim nezavisnim medijima poput radija Eho Moskve i televizije Dožd onemogućen je dalji rad, a usvojen je i zakon kojim se onima koji „šire lažne vesti o aktivnostima ruskih oružanih snaga“ preti kaznama i do 15 godina robije... U pravu je zato ruski politički analitičar Kiril Rogov kad za britanski Ekonomist kaže da je ono što se trenutno zbiva u Ukrajini tragedija, a ono što se dešava u Rusiji - katastrofa. Što se pak tiče Putinovog mesta u istoriji, ono mu je svakako zagarantovano: na spisku najvećih tirana modernog doba. Vladan Marjanović