Od šok terapije do Putinovog rata

Dok se ruski tenkovi probijaju kroz Ukrajinu, sledeći naredbu jednog autoritarnog predsednika, vredi se podsetiti da Ukrajinci nisu jedini kojima je stalo do demokratije. I Rusi su izašli na ulice - izlažući se velikom ličnom riziku - kako bi protestovali protiv skandalozne agresije koju je pokrenuo Vladimir Putin. Ali njih čeka teška bitka u zemlji koja nikad nije ni dobila priliku da postane demokratska. Kad se takva prilika ukazala, nisu je potkopali Putin i njegovo kleptokratsko okruženje, već Zapad. Nakon kolapsa Sovjetskog Saveza pre 30 godina, američki ekonomski savetnici uverili su ruske lidere da se usredsrede na ekonomske reforme, a demokratiju ostave za kasnije - tako omogućivši Putinu da je lako uguši kad za to dođe vreme. Ovo nije trivijalna istorijska varijanta onog „šta bi bilo kad bi bilo“. Da je Rusija postala demokratija, ne bi bilo potrebe da se priča o NATO i njegovom širenju na istok, ne bi bilo invazije na Ukrajinu, i ne bi se vodila debata o tome da li Zapad ruskoj civilizaciji duguje dublje uvažavanje. (Budući da sam Nemica, podilazi me jeza od ovog poslednjeg, jer jasno podseća na Hitlera i njegovu samoproklamovanu ulogu predvodnika jedne „civilizacije“.) Hajde da se podsetimo redosleda događaja. Novembra 1991, ruski Vrhovni sovjet je tadašnjem predsedniku Rusije Borisu Jeljcinu dao nesvakidašnje široka ovlašćenja i rok od 13 meseci da pokrene reforme. Potom je u decembru zvanično rasformiran SSSR i proglašeno formiranje Zajednice nezavisnih država. Rusija, Belorusija i Ukrajina obavezale su se na uzajamno poštovanje nezavisnosti. Okupivši oko sebe malu grupu ruskih reformatora i zapadnih savetnika, Jeljcin je ovaj jedinstveni istorijski trenutak iskoristio za pokretanje programa dotad neviđene ekonomske „šok terapije“. Cene su liberalizovane, granice otvorene, počela je brza privatizacija - sve to na osnovu predsedničkih dekreta. Niko u Jeljcinovom okruženju se nije potrudio da postavi pitanje da li je to zaista ono što su građani Rusije želeli. I niko se nije upitao žele li Rusi možda prvo priliku da postave solidne ustavne temelje svoje države, ili da na izborima izraze svoju volju koga bi najradije videli na njenom čelu. Reformisti i njihovi zapadni savetnici jednostavno su odlučili da tržišne reforme treba da prethode onim ustavnim - i onda insistirali na tom stavu. Po toj logici, bavljenje demokratskim finesama bi odložilo ili čak potkopalo donošenje odluka iz ekonomske sfere. Samo je brzo kretanje napred - kroz nagli raskid s prošlošću - ono što će Rusiju voditi ka ekonomskom prosperitetu a komuniste zauvek zadržati podalje od vlasti. Radikalne tržišne reforme Rusima će doneti opipljive rezultate, i to će ih navesti da se automatski zaljube u demokratiju. Nije ispalo tako. Period Jeljcinovog predsedavanja bio je totalna katastrofa - ekonomska, socijalna, pravna i politička. Demontaža sovjetskog modela planske privrede u roku od 13 meseci pokazala se nemogućom misijom. Liberalizacija cena i trgovine nije bila dovoljna za uspostavljanje tržišta. Za tako nešto bile su potrebne institucije, ali za njihovo uspostavljanje nije bilo vremena. Da, više nije bilo teških nestašica robe široke potrošnje, a ulične tržnice nicale su na svakom koraku. Ali je to bilo veoma daleko od uspostavljanja tržišta potrebnog da bi se preko njega usmeravala alokacija resursa od kojih su kompanije i domaćinstva zavisili. Povrh toga, šok terapija je izazvala tako drastične i nagle socijalne i ekonomske poremećaje da je to javnost okrenulo protiv reformi i reformista. Vrhovni sovjet je odbio da produži važenje Jeljcinovih proširenih ovlašćenja, a ono što je usledilo potom pripremilo je teren za uspostavljanje autoritarnog predsedničkog sistema u zemlji. Jeljcin i njegovi saveznici nisu hteli da odustanu. Ustav iz 1977. proglasili su nevažećim, a Jeljcin je unilateralno krenuo u koncentrisanje moći u svojim rukama, raspisujući referendum koji je trebalo da legitimizuje takvo njegovo postupanje. Ustavni sud i parlament su, međutim, odbili da se povinuju, i usledila je duboka politička kriza. Na kraju je sukob rešen tenkovima koje je Jeljcin pokrenuo da bi u oktobru 1993. slomio otpor parlamenta; u sukobu je poginulo 147 ljudi. Mnogi članovi parlamenta iz tog doba bili su protivnici Jeljcina i njegovog tima, i možda su zbilja želeli da sat vrate unazad. Ali Jeljcin je bio taj koji je napravio opasan presedan u pogledu načina na koji će biti rešavani sporovi o tome kojim putem će zemlja u budućnosti krenuti. Tenkovi su, a ne glasovi, postali ti koji će o tome odlučivati. A Jeljcin i njegovi tim se ni tu nisu zaustavili. Na silu su progurali i novi ustav koji je postavio temelje sistema u kome predsednik ima veliku moć, s ovlašćenjima za vladavinu dekretima i s pravom veta, a bez ozbiljnog sistema provera i ravnoteža. Još se sećam indikativnog razgovora koji sam, kao neko ko je u to vreme proučavao ruske reforme, vodila s Dmitrijem Vasiljevom, ključnim članom Jeljcinovog tima za privatizaciju. Kada sam mu ukazala na nedostatke u nacrtu novog ustava, odgovorio je da će, u slučaju da pogrešna osoba dođe na vlast, to jednostavno biti korigovano. To se, naravno, nikad nije dogodilo - niti je moglo da se dogodi. Izjava Vasiljeva u potpunosti je sažimala način na koji su ekonomski reformisti razmišljali o ustavnoj demokratiji. Novi ustav je u decembru 1993. usvojen nakon što je dobio podršku na referendumu održanom istovremeno s novim parlamentarnim izborima. Jeljcinovi kandidati su na njima doživeli šokantan poraz: ali budući da su nova ustavna ovlašćenja predsednika bila osigurana, ekonomske reforme su nastavljene. Jeljcin je potom 1996. „reizabran“ na izborima koji su obeležile manipulacije isplanirane u Davosu i sprovedene uz pomoć novostasalih ruskih oligarha. Tri godine kasnije, Jeljcin će Putina imenovati za premijera i proglasiti ga za svog naslednika. Demokratizacija Rusije možda nikada nije bila preterano verovatna, s obzirom na njenu dugu istoriju centralizovane moći. Ali je svakako vredelo pokušati da do toga dođe. Nesrećno davanje prioriteta ekonomskim ciljevima nauštrb demokratskih procesa lekcija je čije pouke ne važe samo za Rusiju. Birajući da za temelj posthladnoratovskog sveta postavi kapitalizam a ne demokratiju, Zapad je ugrozio stabilnost i prosperitet, a kao što sada možemo da vidimo na primeru Ukrajine, i mir i demokratiju - i ne samo u istočnoj Evropi. Katarina Pistor profesor komparativnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta Kolumbija © Project Syndicate, 2022.