Savijanje do pucanja

Pre četiri decenije autorski tim sačinjen od braće Cuker i DŽima Ejbramsa napisao je i režirao seriju Policijski odred! sa Leslijem Nilsenom u ulozi poručnika Frenka Drebina, no televizijska publika u tom trenutku još nije bila spremna za dvadesetominutnu komediju bez „nahovanog“ smeha, ali sa potpunom dekonstrukcijom žanra i fizičke stvarnosti. Serija je ukinuta ubrzo nakon početka emitovanja – verovatno dobra stvar, budući da nam je tako za večnost ostalo šest epizoda čiste genijalnosti – da bi stvaraoci nekoliko godina kasnije likove i stil spektakularno primenili na velikom platnu, putem filma Goli pištolj: Iz dosijea policijskog odreda!. Godine 2018. Sem Levinson (Berijev sin) napisao je i režirao Naciju atentata (Assassination Nation), jedan od najspektakularnijih filmova prethodne decenije, i bio zanemaren od strane ciljane filmske publike (Koledž ekipa? – greška u startu, pošto data demografska jedinica u poslednje vreme uglavnom „strimuje“). Siže? U današnjem Salemu, anonimni počinilac – sa pseudonimom Erostrat, po uništitelju Artemidinog hrama – u javnost pušta intimni digitalni sadržaj prvo gradonačelnika, zatim direktora škole, na koncu, svih građana. Slede haos, nasilje i nasilni odgovor na nasilje, no, u par rečenica nemoguće je opisati sveobuhvatni društveni zahvat koji je mladi Levinson pokušao, putem drsko svedene fabule i uz – deleći pohvalu sa Sorentinovom Velikom lepotom – emotivno najubistveniju odjavnu špicu koju je ovaj gledalac video u poslednje vreme. I publika nije bila spremna, iz više razloga, malo kompleksnijih od onih koji su „ukinuli“ Policijski odred! Ovog puta, međutim, spas dolazi iz suprotnog pravca, te HBO od autora naručuje seriju (nominalno, rimejk izraelske serije iz 2012. godine) opremljenu većinom karakteristika likova iz Nacije atentata, u istom srednjoklasno-provincijskom okruženju, ali bez agresivnih narativnih momenata kao što su opšti društveni nemiri ili ženska odmazda nad „toksičnom muškošću“ vatrenim oružjem. Euforija jeste povratak intimi, krupnom planu u rastegnutom kadru između dve brzomontažne sekvence koje takođe služe prodiranju u bit fiktivne osobe. Na mesto glavne junakinje, umesto odlične Australijanke Odese Jang, dolazi manje odlična ali funkcionalna Zendeja, uz potpunu promenu lika. Ru je narkomanka sa porodičnom tragedijom, uz to i biseksualka, što je otvorilo prostor da lik transrodne tinejdžerke – u Naciji atentata prisutan zbog širenja konteksta – u Euforiji, u tumačenju fascinantne debitantkinje Hanter Šejfer, dobije pun dramski zamah. A i morala je biti fascinantna, s obzirom na to da prvu sezonu serije, prikazanu 2019. godine, nosi na svojim neiskusnim leđima, dok se autor bavi maštovitim uspostavljanjem ostalih likova i odnosa, hrabro ali mudro rizikujući da posle par epizoda izgubi gledaočevu pažnju. Na taj način naoštreni likovi u ovogodišnjoj drugoj sezoni (a biće ih još, nadajmo se ne previše) dobijaju priliku za razigravanje. Levinsonu, tragaču za granicom koja se ima preskočiti, to nije dovoljno, pa se vraćamo na početak teksta i „leslinilsenovsko“ iskrivljenje, sa jednom od junakinja koja počinje da piše školsku predstavu kao svoj pogled na događaje (još je i, da bi se nazrela sledeća dramaturška granica, igra ćerka DŽada Apatova), epizodama nazvanim po knjigama Antonena Artoa, i tome slično. Takve napadne egzibicije češće se viđaju ili od samog početka serije, ili kada autor posle nekoliko sezona više ne zna šta mu je činiti sa praznim dokumentom na laptopu. Postmodernizam u Euforiji je, nasuprot tome, posledica dekonstrukcije kroz igru, ili pre igre kroz dekonstrukciju, jer Levinson shvata da su sama događanja – transrodnost odavno nije nešto izuzetno, barem u dramskoj umetnosti – na ivici adolescentske banalnosti. Kako Vudi Alen zaključuje na kraju jednog od svojih najboljih filmova, „naši životi se sastoje od odabira načina na koje ih iskrivljujemo“. Levinson „savija“ svoje junake do pucanja, zatim ih pušta da se odmore, a gledaocu neka je Erostrat u pomoći. Pavle Simjanović