Država kao Super Hik

Iako to danas izgleda kao daleka prošlost, mi u A 11 – Inicijativi za ekonomska i socijalna prava smo tokom tri „predratna“ dana, od 21. do 23. februara bili zaokupljeni sednicom Komiteta UN za ekonomska, socijalna i kulturna prava. Zašto? Zato što je ta tri dana ovaj Komitet sa našom državnom delegacijom proveravao na koji način Srbija poštuje ekonomska i socijalna prava svojih građana. Danas sve to deluje kao daleka prošlost. Svet izgleda mnogo drugačije od tada, rat Rusije protiv Ukrajine deplasirao je sve druge teme: kad je pravo na život ugroženo, sva ostala idu u drugi red. Ipak, ako optimistično pretpostavimo da se ovaj rat neće okončati apokalipsom i da je pravo na život povezano sa nizom ekonomskih i socijalnih prava – da se ne bude gladan, bez krova nad glavom, bez zdravstvenog osiguranja i slično, nije bez smisla zapitati se kako se poštuju ova naša prava. Rat, sankcije i nadolazeća inflacija u svetu nisu se pojavili iznenada i ničim izazvano i sasvim sigurno će uticati i na nas. No, vratimo se četiri dana pre početka invazije Rusije na Ukrajinu. Zašto smo uopšte tri dana sedeli zakovani za ekrane slušajući sednicu Komiteta UN za ekonomska, socijalna i kulturna pitanja? Srbija je potpisnica Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i obavezna je da o stanju tih prava izveštava pomenuti Komitet. Ovi sastanci se održavaju svake četiri godine, a državna delegacija Srbije bila je „na tapetu“ Komiteta od 21. do 23. februara 2022. Imajući u vidu da je država poslednji put prošla kroz ovaj proces pre čak osam godina, jasno je da je nama koji se bavimo ekonomskim i socijalnim pravima, ovaj događaj bio kao... pa, dodela Oskara u filmskoj industriji. Toliko važan, bez preterivanja. Zašto je ovo „propitivanje“ bilo posebno važno? Zato što je Srbija prvi put od kad je Vlada uvela mere štednje odgovarala na pitanja međunarodnih tela za zaštitu ljudskih prava o tome kakav je ekonomski i socijalni položaj njenih građana i kako se štite njihova ekonomska i socijalna prava. Iako je Srbija još 2012. od Komiteta dobila preporuke da bi mere štednje, koje su usvajane kao odgovor na svetsku ekonomsku krizu trebalo da budu „privremene, neophodne i nediskriminatorne“, bilo je drugačije. Samo dve godine kasnije, smanjene su penzije, uveden je porez na socijalno stanovanje, smanjena su ulaganja u obrazovanje, zdravstvo i socijalnu zaštitu! Zbog mera štednje, najviše su trpeli najsiromašniji. Svi mi koji se u civilnom sektoru bavimo ekonomskim i socijalnim pravima građana, pažljivo prikupljamo sve relevantne podatke i učestvujemo u javnim akcijama koje za cilj imaju da skrenu pažnju javnosti i prozovu državu kada se ne poštuju prava najsiromašnijih među nama. Zato smo, zajedno sa njujorškim Centrom za ekonomska i socijalna prava i nizom drugih organizacija, pripremili „izveštaje iz senke“ i prosledili ih Komitetu UN. U tim izveštajima, koji su svojevrsna kompilacija brojnih domaćih analiza, pa i analiza Fiskalnog saveta, konstatuje se da je Srbija smanjila ulaganja u zdravstvo, socijalnu zaštitu i obrazovanje, a povećala izdatke za odbranu, vojsku i policiju. Neverovatnih milijardu evra država je za 10 godina potrošila na kazne i penale u raznim sudskim i arbitražnim sporovima koje je izgubila. Dok se zadužujemo za rekonstrukciju kliničkih centara, podižemo kredite za izgradnju putne infrastrukture, ogroman novac dajemo za kazne i penale koji su se mogli izbeći odgovornijim odnosom javne uprave prema svom poslu. Godinama unazad ne smanjuje se udeo siromašnih i njih je oko 6,8 odsto, tako da oko 450.000 ljudi živi u apsolutnom siromaštvu. Smanjen je udeo BDP za socijalnu zaštitu. Paralelno, porastao je broj korisnika centara za socijalni rad, smanjen je broj stalno zaposlenih i smanjen broj obuka za zaposlene u centrima za socijalni rad, a njihov broj je toliki da često ne mogu da odgovore na osnovne potrebe korisnika. I u takvim okolnostima se sredstva iz budžeta namenjena socijalnoj zaštiti prebacuju za odbranu! I ne samo to, budžetska rezerva često je služila za prebacivanje novca sa razdela za socijalnu zaštitu, kako bi država mogla da isplati bonuse i nagrade zaposlenima u MUP-u, podigne hramove, koncertne dvorane ili da troši na javna preduzeća. Komitetu UN predočili smo i činjenicu da Srbija nema strategiju za borbu protiv siromaštva, kao i da nema strategiju socijalne zaštite. Štaviše, od početka ove godine ukinut je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, koji je duže od 10 godina radio pri Vladi Srbije. Da li to znači da jednostavno nemamo nikakav plan kako se izboriti sa ovolikim siromaštvom? Ni rekordne investicije i ulaganja nisu dovoljni da stotine hiljada ljudi izbave iz siromaštva, kao što to nije bio slučaj ni u drugim zemljama koje su se zavaravale da će strani investitori rešavati njihove strukturne probleme. Državnu delegaciju ove godine predvodila je Gordana Čomić, ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, koja je, u više navrata, a kasnije i u medijima, insistirala na tome kako država mora na ovom pitanju da sarađuje sa civilnim sektorom. Lepo, kažemo mi. Kad god hoćete da ozbiljno razgovaramo o tome šta su uzroci siromaštva i kako je moguće stvarno se boriti protiv njega, mi smo tu. Kao i stotine drugih organizacija, pojedinaca i ljudi iz sindikata koji polako grade zajednički front protiv ovakvog odnosa prema socijalnim i ekonomskim pravima u našoj zemlji. Jasno je da se viđenje države o statusu ekonomskih i socijalnih prava građana znatno razlikuje od našeg. Komitetu smo govorili i o radnicima iz Vijetnama, beskućnicima kojih je sve više, 20 godina nerešenog statusa interno raseljenih lica, migrantima, majkama četvoro i više dece koje ne mogu da dobiju finansijsku pomoć za peto, šesto ili sedmo dete, i o najsiromašnijim među najsiromašnijima – Romima i Romkinjama. Govorili smo i o kovid pomoći koju su dobili (skoro) svi. Opet, oni koji su najsiromašniji, jer nemaju lične karte, nisu uspeli da dobiju ni tih, njima preko potrebnih, 100 evra. Ipak, jedno pitanje Komiteta i mi postavljamo bar pet godina unazad - kada će Srbija da ratifikuje Opcioni protokol uz Međunarodni pakt za ekonomska, socijalna i kulturna prava? Zašto nam je ovaj dokument važan? Zato što daje priliku građanima Srbije da se obrate Komitetu UN kada smatraju da su im ugrožena ekonomska i socijalna prava, a iscrpli su sve mogućnosti pred nacionalnim institucijama. Dakle, najjednostavnije rečeno, Komitet UN za ekonomska i socijalna prava bi bio kao nekakav Strazbur za ekonomska i socijalna prava. To znači da kada su nam ugrožena prava na lečenje, obrazovanje, stanovanje, socijalnu zaštitu, rad i pravičnu zaradu, možemo da „tražimo pravdu“ i izvan okvira Srbije. To, takođe, znači da postoji nekakva produbljenija komunikacija države sa ovim Komitetom, da se ne donose odluke preko kolena i da onda kad se odlučuje da li novac ide na koncertnu dvoranu, vojsku ili socijalnu zaštitu, ipak postoji šansa da ode tamo gde je potrebniji. Početkom marta, i mimo toga što je rat u Ukrajini zaokupio svetsku pažnju, na adresu države Srbije stigao je odgovor Komiteta UN za ekonomska i socijalna prava i novi set preporuka za državu. Komitet je ocenio da su mere štednje najviše pogodile građane: lošije se leče i školuju, imaju lošiju socijalnu zaštitu, lošije uslove za rad, za stanovanje, niži životni standard. Komitet je, stoga, preporučio državi da više ulaže u ove oblasti i dao joj niz preporuka kako da to učini. Zatražio je i da država ispravi nepravdu i državnu pomoć u kešu dodeli i građanima bez ličnih dokumenata, pitao se kako to da inspektorati rada nisu otkrili položaj vijetnamskih radnika u Linglongu, da li su đaci u dualnom obrazovnom sistemu ili praktikanti na programu Moja prva plata ekonomski eksploatisani? Pitali su zašto država prebacuje pare sa jedne budžetske linije na drugu, zašto je smanjen budžet za socijalnu zaštitu i zdravstvo? I kad će usvojiti Opcioni protokol? Ministarka Čomić rekla je pred Komitetom, a kasnije i u jednom televizijskom studiju, da se potpisivanje Opcionog protokola može očekivati u drugom kvartalu ove godine. Uz kakav-takav optimizam da će se svet vratiti na stari/novi kolosek i da će UN i njena tela imati težinu i uticaj, čekamo i nadamo se da će država ove godine, kao što je obećala, i ratifikovati Opcioni protokol. Dolazi vreme nove krize, a za to nam je potrebna socijalno pravedna država. Valjda smo nešto naučili.