Novi rat i prastaro oružje

Bizarni slučaj rušenja ukrajinske izviđačke bespilotne letelice tupoljev 141 na širi centar Zagreba, u kojem samo pukim slučajem nije bilo žrtava, u javnosti je izazvao brojne nedoumice. Od toga kako je moguće da objekat veličine mlaznog borbenog aviona neometano preleti nekoliko NATO zemalja a da niko i ne pokuša da ga presretne, pa do toga kako je uopšte moguće da se jedan takav relikt Hladnog rata iz sredine sedamdesetih godina i dalje upotrebljava. Iznenađenju, međutim, mesta nema jer je većina naoružanja koje se koristi u ratu u Ukrajini tehnološki starija od pola veka, a zapravo su retki slučajevi da se koristi nešto u potpunosti osmišljeno u 21. veku. Da ne bude zabune, konkretni primerci naoružanja koje se koristi u ratu na ruskoj ili ukrajinskoj strani mogu biti i nedavno proizvedeni. Međutim, radi se o modelima i tehnologiji osmišljenoj šezdesetih i sedamdesetih, dok trag pojedinim sredstvima i bukvalno seže do Drugog svetskog rata. Do ovog sukoba ruska strana je uložila dosta napora da u domaćoj i stranoj javnosti stvori utisak kako je nekadašnju hladnoratovsku vojsku, predodređenu za masovne tenkovske prodore u istočnu Evropu, uz podršku artiljerije i avijacije, u 21. veku uspela da pretvori u savremenu oružanu silu koja po neprijatelju udara s distance, preciznim oružjem i bez izlaganja uzvratnoj vatri protivnika. Glavne „zvezde“ parada povodom Dana pobede nad fašizmom u Moskvi uglavnom su bili ultramoderni tenkovi armata T-14, borbena vozila pešadije T-15, bumerang i kurganec, kao i prvi ruski stelt borbeni avion Su-57. Iz brojnih reportaža o višegodišnjem vojnom angažovanju Rusije u Siriji stručna javnost mogla je da zaključi da su u masovnoj upotrebi savremeni artiljerijsko-raketni sistemi PVO poput Pancira S-1, kakav je za svoju vojsku kupila i Srbija. Pa ipak, brojni snimci iz ratnih dejstava u Ukrajini otkrivaju potpuno drugačiju realnost u kojoj se s obe strane masovno koriste sredstva redovno starija od vojnika i starešina koji ih upotrebljavaju - u slučaju pomenute bespilotne letelice koja je u noći između prošlog četvrtka i petka neprijatno iznenadila stanovnike zagrebačke četvrti Jarun, i po 10 ili 20 godina starija. Tako se umesto armata i kurganeca, izgleda samo nominalno uvedenih u upotrebu u veoma ograničenom broju, ukrajinskim putevima u velikom broju kotrljaju tenkovi T-72 i T-64, čije oznake i neupućenom posmatraču mogu da nagoveste godinu kada je počela serijska proizvodnja. Ti tenkovi su u međuvremenu doživeli po nekoliko modernizacija - uvećana je njihova vatrena moć, preciznost i oklopna zaštita - ali se ipak radi o oruđima koncipiranim za Hladni rat i neke druge protivnike. Što se tiče oklopne zaštite za pešadiju, i ruska i ukrajinska strana oslanjaju se na oklopnjake MT LB u raznim verzijama, dizajniranim baš u Harkovu šezdesetih godina i nešto mlađe BMP-1 i 2. Na čelu oklopnih kolona, u ulozi izviđačkog vozila, obe sukobljene strane koriste BRDM-2, s početka šezdesetih. U ulozi trupne protivvazdušne odbrane, istini za volju, na snimcima je bilo moguće zapaziti i savremene raketne sisteme kao što su Pancir, Tor ili Buk, koji takođe nisu „u cvetu mladosti“, ali se sa njima paralelno kreću i stariji sistemi kakvi su Tunguska, Osa ili davno zastarela Strela 10, koji tenkiste štite gotovo 45 godina. Što se tiče artiljerije, obe strane i dalje koriste vučnu haubicu 122 milimetara D-30, koja je uvedena u naoružanje 1960, ali čiji kalibar korene vuče iz Drugog svetskog rata. Tu su i samohodni višecevni lanseri raketa BM-21 grad, takođe koncepcijski stariji od 60 godina. Avijacija možda predstavlja tačku na kojoj je slomljen mit o „novoj“ ruskoj vojsci. Iako je Moskva u proteklih 10-15 godina uložila ogromna sredstva u obnovu avijacije, rat u Ukrajini na svetlost dana izneo je i neke ozbiljne nedostatke tog vida ruske vojske. Tako su gotovo svi gubici koje je od lake PVO imala ruska strana nastali ne zbog zastarelih aviona koji se koriste, već zbog potpuno neadekvatne taktike upotrebe. Po svemu sudeći, Rusija nikada nije u upotrebu masovnije uvela savremena i precizna laserski ili televizijski vođena ubojna sredstva, a dosta onoga što je kupljeno istrošeno je u dugotrajnom sukobu u Siriji. Zbog toga se ruske vazduhoplovne snage u Ukrajini oslanjaju uglavnom na nevođena (nasuprot navođenim) ubojna sredstva, takozvane „glupe“ bombe, za čiju upotrebu je neophodno izlaganje aviona ili helikoptera vatri neprijateljske PVO i let na manjoj visini. Obe strane i dalje koriste avione Su-24, Su-25 i 27, nastale u vreme Sovjetskog Saveza, kao i helikoptere Mi-8, 17 i 24, koji pamte sukob u Avganistanu, pa čak i vreme pre njega. Iako su mnoge od tih letelica u međuvremenu značajno modernizovane, nema dileme oko toga da se radi o hladnoratovskom konceptu. Rusija, doduše, koristi i modernije avione Su-30, 34 i 35, ali se i tu radi samo o modernizaciji već postojećeg koncepta, odnosno o stavljanju savremenije elektronske opreme i ubojnih sredstava na neznatno aerodinamički izmenjene postojeće koncepte letelica. Međutim, prednost tih savremenih aviona topi se usled činjenice da na svoje ciljeve bacaju klasične avionske bombe. Jedini zaista novi koncept predstavljaju ruski borbeni helikopteri Mi-28 i Ka-52, dok avion Su-57 do sada nije viđen u aktivnoj upotrebi i nema razloga da se veruje da je korišćen. Ako deluje da je stanje ruske vojske loše, onda je pravo pitanje šta reći za ukrajinsku stranu. Ukrajina od raspada SSSR nije kupila gotovo ništa vredno pomena od savremenog naoružanja, ako se izuzmu borbene bespilotne letelice iz Turske TB-2 bajraktar, kao i nešto zapadnih protivoklopnih i protivavionskih sredstava, koja opet nisu kupljena već dobijena kao donacija. Za rusku vojsku se, pak, može pretpostaviti da „boluje“ od takozvanog srpskog sindroma. To je situacija u kojoj se nova oružja razvijaju isključivo da bi vojnoindustrijski kompleks dobio pozamašna državna finansijska sredstva i iskoristio ih za večni razvoj modela koji nikada zaista neće ući u oružane snage u nekom značajnijem broju. Razlika je, naravno, u tome što je Rusija neuporedivo veća zemlja i tamošnji vojnoindustrijski lobi nema centar u jednom čoveku kao u Srbiji, već postoje razne frakcije i klanovi koji se bore za deo državnog kolača. Dok traje neprekidni razvoj brojnih borbenih sistema, čiji prototipovi se uredno prikazuju na sajmovima u zemlji i inostranstvu, ruski vojnici u borbu i dalje idu u vozilima nastalim ili čak i proizvedenim pre nego što su se rodili. Deluje zaista neverovatno da čak i Vojska Srbije ima u aktivnoj upotrebi i u značajnom broju neka savremenija sredstva od onih koje koriste Rusija ili Ukrajina (T-72 B1 MS ili BRDM-2 MS). Ta tehnika je - gle paradoksa - stigla upravo iz Rusije, i to besplatno. Čitava situacija može da se gleda i iz drugog ugla. Podatak da se ta sredstva i dalje masovno koriste, sa sve većim brojem žrtava i ogromnim razaranjima širom Ukrajine, može na neki iščašeni način da bude i svojevrsno svedočanstvo o njihovom kvalitetu i istrajnosti. O tome kako su njihovi konstruktori bili dalekovidi kada su ih osmišljali polovinom prošlog veka. Bez obzira na to koliko će rat u Ukrajini trajati i kako će se završiti na vojnom i političkom planu, posle onoga što je viđeno u prve dve nedelje teško da će se uskoro ponovo slušati o tome kako će se ratovi 21. veka voditi džojstikom iz bunkera hiljadama kilometara udaljenih od bojišta; ili da će glavni izazovi kolektivne bezbednosti biti terorizam i prirodne katastrofe velikih razmera. Rat u Ukrajini, više nego bilo koji sukob od početka ovog veka, vratio je na scenu klasični koncept rata koji podrazumeva masovnu upotrebu oklopnog naoružanja, za čijim komandama sede golobradi regruti sumnjive obučenosti i sredovečni rezervisti. A nema ničega što više liči na vojske iz vremena Hladnog rata od te scene. Vojkan Kostić novinska agencija Beta