Razumevanje civilizacija

U samo nedelju dana Narodno pozorište imalo je dve premijere, Iransku konferenciju, komad jednog od najznačajnijih savremenih ruskih dramskih pisaca Igora Virpajeva, u režiji Ivane Vujić, te dugoočekivanu premijeru nove drame Siniše Kovačevića Godine vrana, koju je ovoga puta sam i postavio na scenu. Iako ove dve predstave imaju malo toga zajedničkog u formalnom pogledu, u svetlu sadašnjeg istorijskog trenutka one postaju, bar na papiru, vrlo aktuelne. I dok se ruska predstava bavi teorijskim i filozofskim pitanjima odnosa Istoka i Zapada, te razlika u njihovom razumevanju fundamentalnih civilizacijskih koncepata, srpska drama postavlja pred gledaoca pitanje razumevanja, tumačenja i odnosa prema specifičnom istorijskom trenutku koji će, pokazaće se, trajno uticati na narode koji žive na ovim prostorima. Sama postavka predstave Iranska konferencija vrlo je jednostavna. U Kopenhagenu, pod pokroviteljstvom danskog premijera okupljaju se stručnjaci za iransko pitanje, to jest stručnjaci koji se bave iranskom civilizacijom posmatrajući je i analizirajući sa različitih pozicija, upoređujući tu civilizaciju sa zapadnom, poredeći njene vrednosti sa onim vrednostima koje smatramo fundamentalnim zapadnim vrednostima kao što su ljudska prava, sloboda govora, državni laicizam. Ovo je veoma zanimljiv tekst, koji meandrira u neočekivanim pravcima, tekst koji često sa mnogo rafinirane ironije i čak sa podsmehom secira vrednosti koje uzimamo kao date. Filozofske, etičke pa i jezičke vratolomije su tu da bi nam pokazale koliko su te vrednosti zapravo dogmatične, nefleksibilne u sudaru sa civilizacijom koja je izgrađena na drugačijim postulatima, kao što je na primer iranska ili, u prenosnom smislu, ruska civilizacija. I tu leži taj vešto postavljeni zamajac, jer pričajući o iranskoj civilizaciji, Virpajevljevi likovi zapravo pričaju o Rusiji, te se kroz čitav komad provlači nit o suštinskom sukobu, o nekoj vrsti filozofskog i etičkog imperijalizma Zapada koji je nesposoban da razume civilizacije koje funkcionišu po drugačijim principima. Realističan ključ koji je rediteljka odabrala u svojoj postavci možda i nije najsrećnije rešenje za ovakvu vrstu komada koji se približava pozorištu-predavanju. Ona je scenu obogatila video-projekcijama čija je uloga da asocijativno čitav taj filozofski aparatus smeste u savremenost, što ponekad uspevaju, ali povremeno deluju proizvoljno. Prostor za glumačku igru je vrlo limitiran te i ne čudi što se kreacije kreću od izražajnog čitanja pa do zaista sjajne minijature Radmile Živković. Važan, neobičan tekst kome se treba vraćati. Godine vrana su, kako se ovih dana moglo čuti tokom promocije predstave, najambicioznije delo Siniše Kovačevića još od famozne Velike drame koja evo već godinama uživa svojevrstan kultni status. I zaista, Godine vrana su ambiciozno delo, kako po trajanju – preko tri sata, tako i po produkcijskoj vrednosti – ansambl broji šezdesetak glumaca-igrača, ali isto tako i po korpusu tema i motiva koje ova predstava pokušava da zahvati. Reč je o istorijskoj drami koja se odvija krajem Prvog svetskog rata, u teškim vremenima poslednjih dana okupacije Beograda od strane Austrougarske, ali i tokom prvih dana postojanja nove države – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Julija Kavran (Kalina Kovačević), mlada i lepa nemačka učiteljica, udata je za sudiju prekog suda Alojza (Branislav Tomašević), strah i trepet okupiranog Beograda. Dok se okupacione snage bahate, dotle Srbi jedva proživljavaju usled velike hladnoće i nedostatka hrane. Julija pomaže porodici svog učenika, porodici Rajić koju, dok je njen sin Živojin (Petar Strugar) na frontu, vodi otresita Katica (LJiljana Blagojević). Međutim, kada Živojinova supruga LJubinka (Sonja Kolačarić) bude uhvaćena u krađi uglja, životi svih ovih (i još mnogih drugih) likova će se isprepletati i sudbinski povezati u, kako se to obično kaže, vrtlogu istorije koja melje sve pred sobom. Kao što bi se dalo pretpostaviti i iz ovog kratkog sažetka početnog zapleta drame, ambicije pisca Kovačevića su velike, s jedne strane to je i istorijska drama i melodrama s fokusom na ženske likove, ali i istorijski pa i ideološki komad koji prikazujući prošlost zapravo govori o sadašnjosti. Vrlo brzo taj ideološki aspekt počinje da se uspostavlja najpre kroz samu postavku likova, u situiranju porodice Rajić i njihovom besprekornom osećanju časti i nacionalne dužnosti, ali isto tako i u postavci antagonista – od moralne bede Hašima iz Foče (Miloš Đorđević) pa do dijaboličnog makijavelizma Alojza Kavrana. Melodramske motivacije (na primer ljubav Alojza prema Juliji) služe kako bi se lakše artikulisao ideološki aspekt (monolog u kome Alojz priča o ljubavi prema supruzi postaje monolog prezira i mržnje prema „Bizantu“, istoku). Taj aspekt, kako drama napreduje zauzima sve više i više prostora i polako preuzima primat sve do konačne poente. I dok su se u prvom delu drame ideološke konotacije povremeno plasirale uz i kroz dramsku radnju i sukobe, u drugom delu u pojedinim trenucima taj aspekt poprima gotovo programski karakter (scena sa Arčibaldom Rajsom, na primer). Ono što je tu interesantno, i na neki način iznenađujuće jeste duboko i ostrašćeno antijugoslovenstvo i sve što ono predstavlja, te u tom svetlu Godine vrana umnogome podsećaju na komade i literaturu koja je bila popularna u godinama raspada Jugoslavije. Sve je tu, i uverenje o Srbima koji pobeđuju u ratu a gube u miru, i latinska prevrtljivost i proračunatost, pošteno i moralno seljaštvo koje podnosi najveće žrtve, i srpsko osećanje časti i velikodušnost koja nam se uvek obija o glavu. Mada se u drami pojavljuje i kralj Petar, te se relativno dosta priča i o kralju Aleksandru i o politici, malo, to jest gotovo ništa ne saznajemo o kontekstu u kom se ta, po autoru, na mnogo načina pogubna državna tvorevina stvarala. Kao da nam drama sugeriše da je jedini razlog postojanja te i takve države bio da određene nacije pređu iz tabora poraženih (i tabora zločinaca) u tabor pobednika. Svako, naravno, može o tome da ima svoje mišljenje, ali bismo ipak očekivali kompleksnije dramsko tumačenje ovog istorijskog trenutka, ako je već to bila ambicija. Reditelj Kovačević je ključ postavke pronašao u samom naslovu drame, okvir rediteljskog postupka čine dinamične baletske numere svedoka istorije koja se odvija pred našim očima – vrana. Te iste vrane, to jest igrači koji ih igraju svojim telima, vrlo domišljato i originalno grade i praktično većinu scenografskih elemenata. Svaka scena kao na filmu ima svoje zatamnjenje i odtamnjenje, što svakako doprinosi ritmu, ali jednostavno obimnost materijala i različita dužina segmenata doprinose osećaju zamora koji nakon izvesnog vremena počnete da osećate. Tome svakako doprinose i povremeni izleti u sentimentalizam (molitva uz tihu klavirsku pratnju, npr.) te ni, posle izvesnog vremena iritantna, muzička tema koja se uvek ponavlja u iterludiju između dve scene. Ansambl igra ujednačeno, s naglašenim osećajem za patos i važnost teme. Gledano ucelo, ostaje utisak da grandioznost postavke nije uspela da zaseni sve slabosti koje sa sobom nosi pojednostavljeni, ideološki obojen pristup u tretmanu važne istorijske teme.