НИН online

Уводник

Шефе, који ти је враг

Не мари Вучић за критике јер њему је „важно да допре до сваког грађанина Србије“, да не остане нико ускраћен за сазнање о његовој изузетности. И то је разлог што мора да искаче из фрижидера

Одлука је пала. Десет дана пред изборе нећемо гледати председника републике у функционерској кампањи. Таква су нова правила. Дакле, ако је и остало нешто што у протекла два месеца није отворио - нека фискултурна сала, локални пружни прелаз, километар ауто-пута, недовршен клинички центар, фабричка хала коју воли „као усвојену децу“ или ако је остао да се постави још неки камен темељац или баци прва лопата – мораће то председник да обави без телевизијских камера и новинара, без професионалних аплаудера и грађана који се тискају да га подрже. Одахнуће тако и возачи аутобуса који прековремено возе грађане Србије од тачке А до тачке Б као статисте за сцене масовки неког високобуџетног филма. Десет дана, обећано је, тога неће бити, бар кад је председник државе у питању. Колика је то жртва могу да нам посведоче аналитичари који процењују да је последња недеља пред изборе изузетно важна јер се у последњем моменту, у фото-финишу, можда преломи за кога ће ипак да гласа неки неодлучни бирач.
Ипак, да нам то недостајање не падне претешко, побринуо се, а ко други него председник државе. Мало ли је државничких проблема због којих је већ обишао један круг на свим телевизијама са националном покривеношћу и оним другим, које га из све снаге подржавају. Па је тако, дан за даном, већ гостовао у буквално свим телевизијским емисијама и у свим терминима, од јутарњег програма, послеподневних или предвечерњих формата, преко дневника, фокуса, тема дана, интервјуа који трају сат, два или колико год Миломир Марић одлучи. И сад мора поново. Јер ко уме боље од њега да црта графиконе и пројекције, да исписује проценте и вртоглаве цене са светских берзи које је он мудром политиком успео да мимоиђе? Ко може са више патоса, забринутости и знојавог чела да говори о последицама рата који прети свету? Чији су то подочњаци већи од његових због непроспаваних ноћи и тешких одлука које мора да доноси? Чије је то друго лице смркнуто „као градоносни облак“ под теретом обавезе да наша складишта напуни до чепа док су туђа празна, али биће и за њих? И ко ће све то да набави ако не председник. Ко то мора да разговара са најважнијим државницима света и да нађе најбоље решење за државу, што ће ваљда грађани умети да вреднују трећег априла.
Нема, дакле, функционерске кампање, али има достојне замене. Има високе, светске политике која је добила ту функцију. Тако су улогу отварања и полагања камена темељаца преузеле још животније теме – гориво, грашак, цена струје... иза којих као спасилац, гарант мира и стабилности поново стоји Вучић. Никога другог од партијских кадрова најмоћније странке у овој кампањи није могуће видети, осим грешком.
Јер, како је то већ написао НИН - И недела говоре. Док се у играним или анимираним предизборним спотовима и видео-колажима, који су премрежили онлајн сферу, истиче опет Вучић са поруком: „Заједно можемо све“. Само што су из те заједнице одавно испали сви они који се са њим не слажу или га не подржавају. Они и нису Србија и нису народ. У његовој заједници су, наравно, припитомљени навијачи који са спортских трибина скандирају: „Погледајте семафор.“ Док Вучић поентира: „Не морате да ме волите, не морам да вам будем симпатичан. али погледајте семафор.“ Ту су и пензионери који једни друге подржавају и зато дувају свећице за педесет година свадбе. Тој заједници припадају и „дивне жене“, стуб породице и напретка, како у споту каже Вучић, хероине на којима почива „мир и стабилност“. Али и млади, гневни, бунтовни, који су отворили очи и неће више да мрзе јер виде путеве и земљу у којој „за посао не морају да моле“, и у којој планирају по петоро деце. Ту је коначно и Вучић да види све оно што други не успевају, кад тестира Србију Роршаховим тестом, на запрепаштење клиничких психолога.
Али, не мари он за критике јер њему је „важно да допре до сваког грађанина Србије“, да не остане нико ускраћен за сазнање о његовој изузетности. И то је разлог што мора да искаче из фрижидера, јер, много тога је још остало да нам уради. „А кад смо заједно, једина граница су наши снови.“ Зато чему смркнутост? Ана Брнабић би могла да каже: Шефе, који ти је враг, насмеши се. Види, грађани ти радосно машу, док воз Соко, брзином од двеста километара на сат, као муња пролеће поред њих.

Весна Малишић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар