Levo, desno, nigde moga stana

Idu izbori. Sleglo se mešetarenje oko koalicija i kandidata. Bojkotaši iz 2020. godine, koji su tada izbegavanje utakmice proglasili uspehom, sada se ponašaju kao normalni političari – takmiče se da bi, između ostalog, zastupali birače. Zaboravni građani praštaju bivšim bojkotašima. Režim, po običaju, navlači vunu preko očiju birača da bi prikrio svoja zlodela i namere. Aktivisti razgrću vunu i podsećaju građane na raširenu korupciju, redovne skandale, kriminalne afere. Beograđani su progledali na oba oka; ostali građani, na jedno oko. Političari u zrelom društvu teže kompromisu. Političari u nezrelom optužuju jedni druge za kompromise. U dobrom kompromisu sve strane nešto dobijaju, a nešto gube da bi svi bili delimično zadovoljni. U tom pogledu naše društvo sazreva. Akteri koji imaju pihtije umesto kičme namnožili su se, ali ih više ne zovemo „kompromizeri“. Zaslužili su i stekli gore epitete. Glavni naprednjaci vuku društvo unazad. Polomili su sve tri grane vlasti, i testerišu ustavno stablo. Mnogi od njih su korumpirani. Neki sarađuju sa kriminalcima. Socijalisti dopunjuju štetu činjenjem i nečinjenjem. Neki izborni kandidati su se obogatili na račun građana. Opozicioni kandidati treba da se ugledaju na majstore džijudžicua, da vešto okreću energiju protivnikovog napada u svoju korist. Neki analitičari vajkaju se da u opoziciji dominiraju „desni“ kandidati i da „levo“ glasačko telo nema uzdanice. Srećom, levo-zelena koalicija Moramo kandidovala je uspešnu naučnicu i savesnu aktivistkinju, koja će izaći na crtu plagijatorima i lažnim doktorima nauka koje je vlast okupila pod svoje skute. U Srbiji nema jasne podele na levicu i desnicu, nastale u francuskoj skupštini krajem 18. veka, kada su revolucionari sedeli na levoj strani sale, a monarhisti na desnoj. Otada se ideologije i stranke dele na leve i desne, i gradiraju po stepenu levičarstva i desničarstva. Uopšteno, levica umanjuje imovinske razlike preraspodelom javnog novca, dok desnica pušta na volju tržištu i magnatima. Svaku ideologiju tu predstavlja po jedna tačka, određena odstojanjem od središta. Ako je ova ekonomska osa jedina, ona grubo predstavlja razuđeno i slojevito društvo. Na samoj ekonomskoj osi nenasilan mirotvorac Gandi i surov diktator Staljin su zajedno kao levičari, dok su uman pravnik Slobodan Jovanović i bezuman šovinista Dimitrije LJotić zajedno kao desničari. Pred izbore, moramo razlikovati „desničare“ – učenoga profesora Vladetu Jankovića i rečitoga generala Zdravka Ponoša od posve različitoga Miše Vacića. Moramo razlikovati i levičare – kanadskoga nećaka, dvonedeljnoga vojnika, profesionalnoga huškača Aleksandra Vulina od čestite i principijelne profesorke Biljane Stojković. Radi tačnije klasifikacije ideologija, ekonomsku osu valja ukrstiti sa osom o metodu vladavine. Na dodatoj osi jedan pol zauzimaju zastupnici građanskih i ličnih sloboda, koji hoće napredak kroz reformu i zid između države i crkava. Drugi pol zauzimaju zastupnici tradicionalnih ili prevaziđenih vrednosti, koji hoće vođstvo čvrstorukaša i oslonac na većinsku religiju. Ukratko, dodata osa razdvaja liberale od konzervativaca. Dvodimenziona klasifikacija umesto jedne linije ima ravan, četiri kvadranta. Svaku ideologiju sada predstavlja po jedna tačka, određena odstojanjima od dveju osa. U još preciznijoj, trodimenzionoj klasifikaciji svaku ideologiju ili društveno uređenje predstavljala bi tačka u nekom od osam prostornih oktanata, određena odstojanjima od triju osa. Domaći asortiman partija i pokreta zauzeo bi nekoliko oktanata. Začudo, jednodimenziona klasifikacija opstaje ne samo kod laika nego i kod stručnjaka, iako je manjkava. Opstaje jer svi – „levičari“, „desničari“, laici, stručnjaci – podrazumevaju značenja ovih etiketa. Podrazumevanje zamagljuje diskusiju. Da bi diskusija valjala diskutanti se moraju sporazumeti o značenju termina koje koriste. Nažalost, u našem javnom diskursu pojmovi se ne definišu pa nastaju zbrke. Baba šumom, deda drumom. Upoznao sam na delu ljude iz pokreta Ne davimo Beograd, njihove koalicione saveznike iz Ekološkog ustanka, druge zaštitnike okoliša, spasioce ugroženih sugrađana iz organizacije Krov nad glavom. Čini mi se da među aktivistima prepoznajem savesne komuniste. Kao đak i student mrštio sam se na članove tadašnjeg Saveza komunista, različite od današnjih aktivista. Tadašnji čvrstorukaši su ućutkivali slobodoumne građane sramnim geslom „nema slobode za neprijatelje slobode“, dok su sami naopako shvatali „slobodu“. Pošto je Savez komunista bio jedina dozvoljena stranka, među čestitim članovima bilo je previše oportunista i karijerista. Sadašnji komunisti, mnogo mlađi od mene, odudaraju od članova bivšeg Saveza komunista. Sadašnji su idealisti. Ideologija koja mi je bila mrska kad su je koristile autokrate sada mi je bliska jer nadzire autokrate. Lovac nosi sačmaru tražeći fazane na livadi. Pecaroš baca udicu za soma u plićak. Sačmara bi koristila pecarošu koliko udica lovcu. Isto tako, političari se prilagođavaju potencijalnim biračima. Glavnina opozicionih kandidata se okupila na „desnici“, jer većini birača u Srbiji godi taj svetonazor. Političari se pretežno obraćaju biračima sličnomišljenicima. Samo naprednjaci i socijalisti rade sa opštom populacijom jer samo oni raspolažu zaposlenjima u javnim preduzećima i novcem iz javnih prihoda, kojima mogu vrbovati pristalice. Opozicionari će steći političku prevlast tek kada pridobiju mnoge sadašnje pristalice naprednjaka; zato ne smeju prezirati svoje buduće glasače. Većina naših sugrađana hoće jakog vođu, a ne haje za jake zakone. Mnogima sadašnji vlastodržac imponuje baš zato što krši Ustav i zakone, ponašajući se kao premijer, ministar raznih resora, tužilac, sudija, pregovarač, dobavljač, ambasador, arbitar, prorok. Otkako je izbio rat u Ukrajini, vlastodržac je postao i magacioner namirnica, utešitelj onih građana koji ne haju za bezakonje ako im je tanjir pun. Vlastodršci su uverili deo građana da je ljubav prema domovini isto što i odanost vođi. Rodoljublje se ne dokazuje verbalnim ponosom na svoj narod, kako to čine ovdašnji političari iz „patriotskog bloka“. Ko se opire otrovnim metodima za rudarenje litijuma, borata i zlata, taj je rodoljub; ko veliča ratnog zločinca, taj je bezobraznik. Patriotizam se ne dokazuje poletnim fanatizmom nego pametnom istrajnošću. Mnogi samozvani patrioti nisu unapredili zajednicu niti pomogli društvu; oni se u stvari diče nacionalnom pripadnošću svojih roditelja, na koju nisu mogli uticati. Glumac Nenad Jezdić kaže: „Patriotizam je bezuslovna sloboda da se iskaže mišljenje o svojoj zemlji.“ Neki od „profesionalnih Srba“ zovu te slobodare „autošovinistima“. U stvari, „autošovinisti“ haju za postupke svoga naroda onako kako moralni ljudi haju za lične postupke. Crnogorski „autošovinista“ Marko Miljanov je napisao: „Junaštvo je kad branim sebe od drugoga, a čojstvo kad branim drugoga od sebe.“ Pristalice ovoga etosa saosećaju sa žrtvama, ne samo onima u svome narodu; protive se štetočinama i mrziteljima, pa i onima u svome narodu. I briga za životnu sredinu je vid patriotizma. LJubivoje Ršumović proročanski peva da se domovina brani rekom, ribom, smrekom, cvetom, pčelom, makom, suncokretom. Rodoljublje može biti usko ili široko, zavisno od pojedinčevog shvatanja roda. Rodoljub može osećati više naroda i zemalja kao svoje. Tako osećaju iseljenici. Vole i otadžbinu, iz koje su otišli, i domovinu, u koju su došli. Ako te zemlje zarate, rodoljublja se sukobe unutar paćenika. Ovih dana saznajemo o osećanjima i postupcima etničkih Rusa koji su građani Ukrajine. Ovdašnji rusofili razočarani agresijom neka uprave svoje simpatije prema miroljubivim demonstrantima unutar Rusije, koji neće putinovštinu već hoće slogu sa susedima. Eto međunarodnog rodoljublja. Pišem u pariskom hotelu, u predasima između uživanja u neuporedivom gradu. Naš jezik ima reč lokalpatriot jer narod ima mnogo takvih ljudi. Neki od njih pevaju uz muziku: „Selo moje, lepše od Pariza / lepo iz daleka, još lepše iz bliza.“ Eto kratkovidog, neznalačkog rodoljublja. U prvim godinama komunističke vlasti u Jugoslaviji čovek je bio osuđen na godinu i po zatvora jer je rekao da je Pariz lepši od Sofije, glavnog grada Bugarske. Veličanje zemalja članica Informbiroa i stavljanje kulturnih ljudi u zatvor spadalo je u staljinistički internacionalizam. Tada je bio suzbijan pravi internacionalizam, zadojen civilizacijom i kulturom. Neka posle aprilskih izbora naše institucije postanu rodoljubivije, civilizovanije, kulturnije nego što su sada. Autor je penzionisani profesor hemije i šef hemijskog odseka na američkim univerzitetima, član SANU u ostavci