LJudi iz kolone

Beograd je svet, pisalo je na jednoj paroli pre četvrt veka, pa je normalno da ponekad liči i na Moskvu; ne samo zbog uličnog slavljenja Vladimira Putina, već i zbog slavljenja i zbog huljenja. Glavni gradovi Srbije i Rusije ovih sedmica dele neobičnu sposobnost da okupe značajnu podršku i ratu i miru, i napadaču i napadnutome. U nedelju je bio red na antiratni skup i šetnju, a prolaznici duž trase Trg republike - Pionirski park mogli su na tren da pomisle da je Beograd i geografski, a ne samo politički, nasred puta Kijev - Moskva. Demonstranti su govorili i skandirali na svim istočnoslovenskim jezicima, slavili Ukrajinu, prizivali slobodnu Rusiju, odbacivali rat, a naročito je popularan bio jedan slogan upućen Putinu, slogan koji svedoči o izvanrednom jezičkom bogatstvu „mata“, kolekcije najžešćih ruskih opscenosti. Ruski predsednik je bio u glavnoj roli i na protestnim plakatima, okružen prizorima razorenih ukrajinskih gradova. „Rat vode ratni profiteri, a narod strada“, podsećao je jedan demonstrant na to čemu ratovi generalno služe. Mikrofon je bio dostupan svakome ko je imao šta da poruči, pa je žena poreklom iz Hersona u Pionirskom parku molila za podršku okupiranom gradu, koji „ne želi da se otcepi od Ukrajine“, a moguće je da mu sledi sumnjiv referendum. Beograd je, dakle, svet, jer se svetom bavi, a još više zato što je u tome konfuzan. U nedelju je protiv rata protestovalo taman toliko ljudi da se ne može reći ni da su bili brojni ni da su bili beznačajni, a u prvom redu je svakako bila družina okupljena pod imenom „Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protiv rata“. Jedan od članova te neformalne grupe, Petar Nikitin, beogradski pravnik i prevodilac poreklom iz Moskve, podseća da Rusi, Ukrajinci, Belorusi i Srbi zajedno protestuju od prvog dana rata. Počeli su spontanim skupom ispred ukrajinske ambasade 24. februara, i mesec dana kasnije stigli do nekoliko stotina ljudi. Svetom se u međuvremenu bavio i Novi Sad. „Bilo je dirljivo, i mislim da je bilo veoma upečatljivo, jer su o iskustvima govorili obični Rusi, Ukrajinci, Belorusi. Stideli su se mikrofona na početku, a onda se raspričali. Na kraju su došli i provokatori, s tim što je među njih četvoro bila samo jedna Ruskinja. Svejedno, nismo osetili neki odjek, neko interesovanje kod Novosađana. LJudi su jednostavno prolazili, i nisu obraćali pažnju“, opisao je Petar Nikitin za NIN prethodni novosadski protest. Nema, naravno, ozbiljnih političkih razlika između Beograda i Novog Sada, te su prolaznici i ove nedelje protestnu kolonu posmatrali radoznalo i nemo - čak i bez provokacija - a Nikitin o tome ima zanimljiv uvid. „Mnogo ljudi poistovećuje Rusiju i Putina. Stalno imam diskusije u kojima se ispostavlja da Srbi smatraju kako Rusi moraju da trpe diktaturu, da trpe čak i rat, i to je licemerno, jer sami ne dopuštaju takvo ponašanje svoje vlasti. Srbi stalno izlaze na ulice, protestuju, ali smatraju da su Rusi sudbinom osuđeni na diktaturu. To nije ljubav prema našem narodu. Obično takvim ljudima tražim da navedu bar tri ruska grada sa više od milion stanovnika, a da nisu Moskva i Peterburg. Takvih gradova u Rusiji ima petnaest. LJudi koji slave Putina i znaju šta Rusi treba da misle, ne mogu da navedu nijedan. To je potpuno nerazumevanje, maskirano kao ljubav i bratstvo.“ Interesantno je to pitanje. Ako veliki broj Srba misli kako je za Srbiju dobro da Rusijom vlada Putin, da li bi se uvažilo ako veliki broj Rusa nema takvih želja? U Ruse bez takvih želja svrstava se i Irina Čukomina, od 2014. žiteljka Sremskih Karlovaca. Irina je u Rusiji imala izdavačku kuću, a njen suprug fakultetsku katedru. „Eto, nakon sto godina novi Rusi su stigli u Karlovce. Posle izbora 2011. godine desetine hiljada ljudi protestovale su na moskovskim ulicama, i mislili smo da možemo da pobedimo. Opozicija je hapšena, a moj suprug poslat na prinudni odmor zbog učešća u šetnji pisaca koji su tražili slobodne izbore. Živeli smo mi dobro u Rusiji, ali čovek vidi jedan problem, pa drugi, i vidi sve manje prostora za život i rad. Godine 2014, posle Krima, Donjecka, Luganska, shvatili smo da je to početak militarizma, početak rata, da ne možemo sudbinu povezati sa time, i odlučili smo da idemo. Sada radimo preko interneta, držimo seminare za rusku dijasporu, zavoleli smo vašu zemlju. Sada smo patriote našeg malog grada, Karlovaca. Moja mlađa ćerka ne zna za drugu otadžbinu. A ja nisam ’proamerikanka’. Da volim Ameriku, tamo bih se odselila. Nisam neki zapadni liberal. Ali to što ne volim Ameriku, ne znači da treba da volim Putin“, kaže Čukomina. O rusko-ukrajinskom ratu sagovornici NIN-a govore slično. Rat nazivaju bratoubilačkim, a nas, pa i svet, smatraju generalno loše informisanima. „Od detinjstva su nas učili da je Ukrajina zemlja koju treba da volimo, kolevka naše kulture. Nezamislivo je da budemo u sukobu sa Ukrajinom. Ruska književnost ne bi postojala bez Ukrajine, znate za izreku ’svi smo poreklom iz Gogoljevog šinjela’, a Gogolj je bio Ukrajinac. Nikada nismo osećali da pripadamo različitim narodima, to je bilo samo pitanje pasoša. Čitali smo iste knjige, gledali iste crtaće, govorimo ruski jezik. Imam mnogo ukrajinskih prijatelja, dobro poznajem tu zemlju, i sve što se govori o tamošnjem nacizmu dvesta odsto je laž“, govori Nikitin. O tom „ukrajinskom nacizmu“ imala je šta da kaže i Irina Čukomina, podsećajući na to da od Amerike do Australije praktično nema države bez nekog postotka takvih kretena. Pošto se istorijom bavimo svi, ne zna je niko, a svako je koristi kako mu treba, naravno da nemalo Ukrajinaca slavi fašistu i ratnog zločinca Stepana Banderu, i naravno da je Ukrajina pokušala da ga rehabilituje, ali taj proces i Srbi dobro poznaju. I ako je to razlog za rat, ne ostaje nam ništa drugo nego da svako raspali po svakome, jer u rehabilitaciji fašizma niko nije nevin, pa ni Rusija. „Rođena sam u Belorusiji. Uvek smo živeli zajedno, i ruski jezik nas je spajao. Mislim da svaki Rus ima rođake i prijatelje u Ukrajini. Imamo ruske prijatelje u Kijevu i Harkovu. Od njih dobijamo informacije, i bombe padaju i na njihove glave. Znam da nacista ima i u Ukrajini i u Rusiji i u Srbiji. Svakog 4. novembra održava se ’uski marš’, pa pogledajte ko na njemu učestvuje. Možemo i tamo da slikamo, pa da kažemo kako je to dokaz da su Rusi nacisti, ali to nije razlog da se na Moskvu bacaju bombe“, podseća Čukomina. Stanislav Pavlovski-Suslov, programer rodom iz Novosibirska, devet godina Novosađanin, više puta u razgovoru govori o bratstvu. „Mi i Srbi smo braća, to je jasno, tako je bilo i ranije. Ali braća su nam i Ukrajinci. I Belorusi. Bratstvo ne može biti u konfliktu. Nema razloga za taj rat; samo su jedan čovek i grupa ljudi oko njega zaratili zbog svojih interesa. Neki ljudi ovde kažu da vole Putina, ali u Bibliji piše ’ne pravi sebi idola’. Među nama ovde, hvala bogu, ništa nije pokvareno, sve je u redu. Rusi, Srbi i Ukrajinci ovde su zajedno, organizovali smo humanitarnu pomoć za izbeglice. Šalju ljudi novac, lekove, odeću, obuću, sredstva za higijenu. Svakog jutra očekujem da vidim da nema više rata. Sankcije su katastrofa za ljude u Rusiji; doskora je za evro bilo potrebno 85 rubalja, sada treba 150. Uskoro će biti trista, četiristo, petsto.“ Izbeglištvo, sankcije, survana valuta, reči su koje bi trebalo da povuku neke bolne strune među građanima Srbije. Kako bi rekla Irina Čukomina, imamo iskustva sa stotinama hiljada izbeglica, pa nam je lako da zamislimo kako je kad u beg krenu milioni. A beži se i iz Rusije, avionima ka Beogradu, Istanbulu, Emiratima, tvrdi Čukomina. „Pomažemo svim izbeglicama, uključujući i ljude koji beže iz Rusije, jer je Srbija jedna od poslednjih otvorenih zemalja za Ruse. Ali mi smo obični ljudi, nismo aktivisti, nemamo budžet, iza nas ne stoji organizacija, pa nismo sigurni šta će ispasti iz naših namera. Iskreno, osećamo i neprijateljstvo okoline. Većina je ili ravnodušna ili otvoreno neprijateljska“, objašnjava Nikitin. Petar Nikitin upozorava na to da čovek ne mora verovati u propagandu da bi na njega uticala. „Pre neki dan sam bio u kafiću na Obilićevom vencu, na baru je bilo desetak novina, a na prvoj strani svakog tabloida štampane laži, laži u koje normalan čovek ne može da veruje - Ukrajina napala Rusiju, Ukrajina sprema slepe miševe koji će zaraziti Ruse biološkim oružjem. Te novine koje se čitaju uz kafu, to đubre koje se ljudima na dnevnom nivou stavlja u glavu, za mene je jedino objašnjenje odnosa ljudi prema nama. Mnogi ne veruju u to što čitaju, ali propaganda i tako deluje - uliva se u mozak i ljudi više ne znaju šta je istina.“ U Sremskim Karlovcima su tri ruske i jedna ukrajinska porodica planirale da naprave ad hok dečje pozorište. Roditelji i deca su spremali predstavu, čija premijera je trebalo da bude 6. marta. Sada je potrebno nešto drugo, zaključuje Irina Čukomina. „I dalje ćemo organizovati mirne mitinge. To je naš dug, a ne samo pravo. Ako me deca za deset godina pitaju šta sam radila, ne mogu da dopustim sebi da mucam. Ovo je moje oružje. Sada je najbitnije zaustaviti rat da ljudi ne bi ginuli; ni Rusi ni Ukrajinci.“ Marko Lovrić