Сваки разговор о крају руско-украјинског рата који је почео 24. фебруара морао би да почне с наизглед противречном констатацијом – примирје је већ потписано у децембру 2014. године, а потом је у наредна два месеца још два пута ревидирано. Реч је о Минском споразуму, договореном уз посредовање Француске и Немачке, који је требало да оконча сукобе у Донбасу. Подсећања и контекста ради, када су масовни улични протести свргнули проруског председника Украјине Виктора Јануковича у фебруару 2014. године, Русија је анектирала Крим, а руски сепаратисти одвојили су се у спорној источној регији суседне државе. На том подручју је до руске инвазије с почетка текуће године погинуло око 14.000 људи многих националности, уз око 1,4 милиона расељених. Успостављање предуслова новог, дефинитивног примирја би морало да урачуна разлоге пропасти Минског споразума. Најкраће тачно тумачење дао је један британски аналитичар: Украјина се обавезала на оне од 13 тачака споразума који би потврдили њен суверенитет, а Русија је у питање доводила оне тачке у којима је најлакше могла да управо оспори њену сувереност.