Nada na maloj teritoriji razuma

Svaki razgovor o kraju rusko-ukrajinskog rata koji je počeo 24. februara morao bi da počne s naizgled protivrečnom konstatacijom – primirje je već potpisano u decembru 2014. godine, a potom je u naredna dva meseca još dva puta revidirano. Reč je o Minskom sporazumu, dogovorenom uz posredovanje Francuske i Nemačke, koji je trebalo da okonča sukobe u Donbasu. Podsećanja i konteksta radi, kada su masovni ulični protesti svrgnuli proruskog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča u februaru 2014. godine, Rusija je anektirala Krim, a ruski separatisti odvojili su se u spornoj istočnoj regiji susedne države. Na tom području je do ruske invazije s početka tekuće godine poginulo oko 14.000 ljudi mnogih nacionalnosti, uz oko 1,4 miliona raseljenih. Uspostavljanje preduslova novog, definitivnog primirja bi moralo da uračuna razloge propasti Minskog sporazuma. Najkraće tačno tumačenje dao je jedan britanski analitičar: Ukrajina se obavezala na one od 13 tačaka sporazuma koji bi potvrdili njen suverenitet, a Rusija je u pitanje dovodila one tačke u kojima je najlakše mogla da upravo ospori njenu suverenost. Prvi problem izbio je kada je Kremlj, iako zvanični učesnik u pregovorima, prethodno dokazano poslavši vojsku i razne paravojne jedinice u Donbas, počeo da insistira da primena sporazuma mora da obuhvati predstavnike republika koje za Ukrajinu i ostatak međunarodne zajednice jednostavno nisu postojale. Drugi se ticao tumačenja visine nivoa autonomije za novonastale političke zajednice. Tamo gde se Rusija nadala federalizaciji Ukrajine, promeni njenog Ustava i pravu veta pojedinačnim regijama u federalnim pitanjima, Ukrajina je 2015. godine tek usvojila Zakon o decentralizaciji, koji je odmah uzrokovao novi talas demonstracija. Naposletku, u tim okolnostima je bilo takoreći nemoguće pričati o tehničkim pitanjima poput održavanja izbora u Donbasu, njihove kontrole, te priznavanja njihovih rezultata. Na koncu, jedno istraživanje javnog mnjenja iz decembra prošle godine, dakle u osvit nagomilavanja ruskih i ukrajinskih trupa duž vazda nezahvatljive granice, pokazalo je da je 75 odsto građana Ukrajine protiv implementacije postojećeg sporazuma, a da je svega 12 odsto za. To ujedno ukazuje da se predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izvesno preigrao kada je krajem februara računao na veću podršku ruskih i rusofonih građana Ukrajine. Doduše, s obzirom na činjenicu da Kremlj još nije izneo nekakav konkretan politički, pa ni vojni plan, teško je govoriti o preduslovima potpisivanja novog primirja. Želi li Rusija sada da na silu federalizuje Ukrajinu, da stvori marionetsku državu na jugu i istoku te zemlje, ili pak da je infrastrukturno devastira kako bi NATO-u bilo neisplativo da uopšte razmišlja o njenom članstvu? Kakav god da je bio cilj invazije, može se sa sigurnošću reći da ne ide po planu. Opšta je ocena da Rusija na svojoj strani ima samo vojsku, što, paradoksalno, nije dovoljno za pobedu u ratu. Čuvena je Napoleonova sentenca da vojska maršira na stomacima, ne na nogama. I, iako se ratovanje u poslednja dva veka značajno promenilo, ove reči su i dalje tačne. Rusija je imala resursa za jednostavni blickrig, a sada, u vreme zaključenja ovog broja, njena invazija ukopala se u široke ukrajinske ravnice. Prema pisanju Rojtersa, bile su potrebne decidirane američko-evropske sankcije da bi se saznalo da se dve trećine ruskih rezervi, deviznih i u zlatu, nalazi – u inostranstvu. Pre invazije, one su iznosile oko 650 milijardi dolara, uz stotine miliona dolara koje su se slivale na osnovu izvoza nafte i gasa. Ako se sankcije nastave, neće uskoro samo ruske trupe biti praznih stomaka, to će se desiti i građanima Rusije, a nema te autokratske moći koja može da na unutrašnjim pitanjima zauzda nezadovoljstvo gladnih. I sama država pleše na ivici bankrota – naime, Rusija je imala rok do 15. aprila da isplati 117 miliona dolara kamata na evroobveznice. NJeno ministarstvo finansija saopštilo je pre nedelju dana da je u tome uspelo, prethodno naznačivši da će međunarodna potraživanja na kraju krajeva moći da isplati u rubljama. Iako je naivno verovati da su Putina sankcije iznenadile, pitanje je koliko će još dugo moći da sanira njihove posledice. Naivno je misliti i da će se s druge strane u eventualnim mirovnim pregovorima pitati samo zvanični Kijev. Uostalom, rat je dobrim delom i izbio zato što je Rusija insistirala da se Ukrajina u najmanju ruku drži na ekvidistanci i u odnosu na Brisel i NATO. Ako se Rusija mučila da isplati pomenutih 117 miliona dolara, Amerika je s velikom lakoćom najavila vojnu pomoć Ukrajini u vrednosti od 800 miliona dolara. Time bi ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, čiji je zahtev za međunarodno uvođenje zone zabrane letova glatko odbijen, tu zonu mogao da uspostavi sam. Tu se ogleda jedno od mnogobrojnih licemernih lica Zapada, ili, konkretnije, Vašingtona – svestan da bi direktno mešanje u rusko-ukrajinski rat dovelo do jednako frontalnog okršaja s Rusijom, umešao se indirektno, nakon što je prethodno obezbedio uslove da do rata uopšte dođe. Tako ovaj rat poprima obrise sovjetsko-avganistanskog rata, tokom čijih deset godina trajanja američke trupe nisu učestvovale, ali zato jesu obučavale i finansirale mudžahedinske jedinice, pa i Osamu bin Ladena, s namerom da sovjetsku imperiju zaglave u kaljuzi centralne Azije. Na kraju su u tome i uspele. Ostaje da vidimo da li će Amerika, nakon što Putinovo carstvo u opadanju obori na kolena, za oko petnaest godina i sama zaratiti s Ukrajinom, kao što je to 2001. učinila s Avganistanom. Tamo gde je ruska agresija u Ukrajini počela da zastajkuje, ukrajinska vojska je počela da uzvraća napade. Prvog marta, kontraofanzivu su pokrenuli prema gradu Gorlivka u Donbasu. Sredinom prošle nedelje, isto su učinili u predgrađu Kijeva, ovaj put s više uspeha. Moskva je uzvratila ispaljivanjem hipersoničnih raketa, što otvara prostor za manje terenske, a više artiljerijske borbe. Ceo svet zato s knedlom u grlu čeka da s ruske teritorije poleti „taktičko nuklearno naoružanje“, čiji bi opseg delovanja bio drastično manji od „dečkića“ i „debeljka“, bombi sručenih na Hirošimu i Nagasaki. Sama činjenica da je ratovanje instrumentalizovalo strah od nuklearnog rata, koji je dugo upravo bio glavna brana trećem svetskom ratu, i svelo ga na „podnošljiv nivo“, govori o regresiji civilizacije u poslednjih četrdesetak godina, otkad politički front za denuklearizaciju postoji. U međuvremenu, međutim, Rusija će želeti da izbegne bankrot, iako ju je Putin sam doveo u tu opasnost. Ukrajina će želeti da zaustavi ne samo razaranje gradova – Marijupolj je, kažu, ostao bez osamdeset odsto građevina – nego i gubitke ljudskih života, koji će se u artiljerijskom nadmetanju izvesno povećati. Povrh svega, obe zemlje će želeti da iz rata izađu s nekim kompromisnim rešenjem koje možda neće odgovarati Putinovim izgovorima o „denacifikaciji Ukrajine“ ili ukrajinskim snovima o celovitoj postsovjetskoj teritoriji, odnosno postjanukovičevskoj evroatlantskoj budućnosti, ali koji će obezbediti dovoljan zalog za mir. I baš tu, na vrlo maloj teritoriji koju zdrav razum obuhvata, moraju se tražiti novi koraci u odnosu na sporazume potpisane u Minsku. Putin možda govori da Rusija „neće odustati od svojih ciljeva“, ali ruski šef diplomatije Sergej Lavrov pominje predloge „bliske realizaciji“. Zelenski možda govori o izvesnosti ukrajinske pobede, ali upućeni kažu da se u Ukrajini razmatraju alternativni geopolitički modeli. Među njima i „austrijski“ i „švedski“ – nazvan po dvema državama koje jesu članice EU, ali ne i NATO-a. Druga opcija je „finlandizacija“, prema kojoj bi Ukrajina imala nezavisan politički sistem i sve državne mehanizme, ali bi se geostrateški približila Rusiji, ili bi makar s njom sarađivala koliko i sa Zapadom, što bi zahtevalo vojnu neutralnost i nepristupanje NATO-u. Sam Lavrov je ove mogućnosti prokomentarisao kao načelno prihvatljive, ali tačka sporenja nalazi se, začudo, ne u zahtevu da se ruske trupe povuku s teritorije Ukrajine, nego u želji Zelenskog da, nezavisno od ishoda pregovora, Ukrajina dobije „bezbednosne garancije“ Zapada u slučaju nove eskalacije nasilja. U suprotnom, sam je rekao, svet se bliži globalnom ratu. Stefan Slavković