Zicer za Makrona

Trebalo je da to bude centralni politički događaj u Evropi ove godine, i očekivalo se da će proteći u atmosferi blage neizvesnosti oko ishoda. A onda je Vladimir Putin naredio invaziju na Ukrajinu, i - kao i toliko toga drugog na evropskom tlu - okolnosti su se i u ovom slučaju iz temelja promenile. Na predsedničkim izborima u Francuskoj, čiji će prvi krug biti održan 10. aprila a drugi dve sedmice kasnije, aktuelni šef države Emanuel Makron od početka je važio za blagog favorita: jeste smatran najverovatnijim pobednikom, ali se isto tako očekivalo i da sve ipak neće proći bez malo drame, čiji intenzitet bi zavisio od toga koji bi se kandidat desnice našao naspram njega u drugom krugu glasanja. Ruska agresija i šok koji je izazvala, te Makronov veliki lični angažman prvo u pokušaju da rat na istoku Evrope izbegne, onda da se zaustavi - bez obzira na totalni neuspeh tih nastojanja - potpuno su, međutim, promenili i političku dinamiku na unutrašnjopolitičkom planu. Profitirajući na onome što se u politikološkom žargonu naziva „okupljanjem oko zastave“ - pod čim se podrazumeva nagli skok podrške nacionalnom lideru u uslovima velikih kriza - u trci 12 kandidata Makron je sada apsolutni favorit, dok njegovi protivnici s desnice i levice ne samo što zbog toga ne mogu da ga napadaju po patriotskoj liniji (a to je trebalo da im bude jedan od glavnih pravaca napada), nego su još neki od njih primorani da se brže-bolje ograđuju od samih sebe, jer su godinama u javnom i političkom životu Francuske igrali ulogu Putinovih korisnih idiota. Predvodnica upodobljenog Okupljanja za republiku (RN) Marin le Pen, televizijski voditelj-provokator i političar-početnik Erik Zemur, lider stranke radikalne levice Nepokorna Francuska Žan-Lik Melanšon: svi oni su poslednjih sedmica morali da se pokrivaju ušima zbog ranijih izliva simpatija za ruskog diktatora (Zemur je svojevremeno čak izjavio da „sanja“ nekog „francuskog Putina“) - pa su, shodno tome, morali da u hodu prilagođavaju i svoje izborne strategije. A upravo ovo troje političara će se, uz Valeri Pekres, predsedničku kandidatkinju vodeće partije desnog centra, Republikanaca (LR), boriti za ulazak u drugi krug, gde će ih opet čekati Makron. Kao i na predsedničkim izborima 2017, Le Penova je ponovo najbolje pozicionirana da bude finalista; ali kao i tada, svi statistički modeli pokazuju da nema izgleda da porazi Makrona, što implicira da ih još manje imaju i Zemur i Pekresova. Zemur zbog toga što su njegovi ekstremni (rasistički, ksenofobni, mizogini, itd.) stavovi naprosto isuviše odurni da bi privukli previše birača; Pekresova, bivša dvostruka ministarka i predsednica regiona Il de Frans - za koju se neko vreme verovalo da bi, ukoliko se nekako probije u drugi krug, Makronu mogla da napravi najveći problem - zato što se, u isto vreme flertujući s radikalnom desnicom a centristički orijentisanim biračima ne nudeći ništa posebno novo u odnosu na ono što već zastupa i sprovodi Makronova administracija, jednostavno nije dovoljno profilisala kao kandidat. Sasvim u skladu sa sve teže razaznatljivim karakterom stranke koju predstavlja. Izborne izglede troje desničarskih kandidata nije uvećao ni lanac događaja koji bi, u nekim drugim, manje dramatičnim međunarodnim okolnostima, sigurno maksimalno eksploatisali u kampanji, a pokrenut je pokušajem ubistva osuđenog korzikanskog nacionaliste Ivana Kolone: njega je početkom marta u zatvoru u Arlu brutalno napao drugi robijaš, islamista, i otad je bio u komi, da bi početkom ove sedmice preminuo. Svi Korzikanci osuđeni zbog političkog nasilja, pa tako i Kolona - koji je u zatvoru bio od 2003. nakon što je 1998. za ubistvo tada najvišeg francuskog zvaničnika na Korzici (koje negira da je počinio) osuđen na doživotnu robiju - imaju status „specijalnih zatvorenika“ i kao takvi kazne izdržavaju u centralnoj Francuskoj a ne, kao što korzikanski nacionalisti odavno zahtevaju, na matičnom ostrvu; i zato je, na vest o napadu, tamošnja reakcija bila još burnija nego što bi inače bila. U najvećim gradovima na Korzici došlo je do masovnih nereda koji su trajali danima i tokom kojih su zapaljene zgrade nekih državnih institucija, a u sukobima demonstranata i policije povređen je trocifren broj ljudi; francuske vlasti su se tako, u krajnje nezgodnom trenutku, neočekivano suočile s još jednim velikim problemom za koji se smatralo da je manje-više stavljen pod kontrolu otkako su se 2014. korzikanski militantni separatisti zvanično odrekli oružane borbe za nezavisnost. Makronova administracija je vatru prvo pokušala da ugasi privremenom suspenzijom zatvorske kazne izrečene Koloni, ali to, očekivano, nije zaustavilo proteste. A onda je usledilo nešto neskvakidašnje: ministar unutrašnjih poslova Žerald Darmanen izjavio je da je Pariz spreman da Korzici ponudi čak i autonomiju - što bi predstavljalo istorijski zaokret za strogo centralizovanu zemlju koja je o takvim aspiracijama Korzikanaca oduvek odbijala svaki razgovor. Odmah po Darmanenovoj objavi predsednički kandidati i zdesna i sleva obrušili su se na Makrona optužujući ga za popuštanje pred nasiljem, ulagivanje korzikanskim biračima i štošta drugo. Bez većeg efekta, reklo bi se: zbivanja na istoku Evrope i njihove monumentalne implikacije sve drugo su potisnule u drugi plan. Ipak, postoji jedan vitalno važan aspekt invazijom na Ukrajinu kreirane situacije koji Makronovim rivalima nudi kakvo-takvo otvaranje, odnosno mogućnost da, insistirajući na njemu, poprave svoje izborne izglede: u pitanju su rastući troškovi života i s tim povezana očekivanja da dođe do daljeg opadanja kupovne moći Francuza. S izuzetkom narasle inflacije - po čemu se trenutno ne razlikuje od velikog broja drugih zemalja - na makroekonomskom planu Francuskoj ide dobro: prošlogodišnji rast BDP-a bio je sedam odsto, nezaposlenost od 7,4 odsto na najnižem je nivou od 2008, dok je stopa zaposlenosti najviša otkad se meri. Slika je, doduše, povoljnija nego što bi inače bila zahvaljujući izdašnoj intervenciji države kako bi se u uslovima pandemije pomoglo građanima i privredi: u poslednje dve godine u te svrhe izdvojeno je 240 milijardi evra. Ali prvo efektima pandemije, a onda i ratom izazvani skok cena robe široke potrošnje - s realnim izgledima da uskoro bude još veći - omogućio je pre svega Le Penovoj i u manjoj meri Melanšonu da se insistiranjem na ovim pitanjima (ponovo) nametnu kao zaštitnici „malog čoveka“, time se izdvajajući u odnosu na Zemura i Pekresovu, čiji su politički instinkti u službi interesa više klase. Tu se posebno dobro snalazi Le Penova: nakon što je RN pomerila ka centru i očistila ga od ekstremističkih naslaga, ona ekonomskim temama već duže vreme pristupa s pozicija koje bi se komotno mogle nazvati levičarskim (što je jedan u nizu razloga zašto za nju i njenu stranku u poslednjih desetak godina glasa toliko pripadnika ražalovane radničke klase): u njenom izbornom programu su tako namera da se PDV na struju, gas i gorivo s 20 spusti na 5,5 odsto, a kupovna moć prosečnog domaćinstva podigne za 200 evra mesečno. Makron je, s druge strane, zauzet gorućim problemima dugo odlagao da istupi s izbornim programom, zbog čega je - ne samo od protivkandidata - kritikovan da time obesmišljava kampanju i ukida političku debatu u zemlji. A kada je prošle sedmice taj program konačno predstavio - na četvoročasovnoj seansi na kojoj je odgovarao na novinarska pitanja - ispalo je da (u skladu s duhom vremena; u neskladu s reputacijom „predsednika bogatih“) i u njemu ima levičarskih zalaganja, poput najave većeg državnog učešća u vlasništvu vitalno važnih kompanija, posebno u energetskom sektoru, ili podizanja minimalne penzije na 1.100 evra. Deluje, ukratko, da - sportskom terminologijom rečeno - Makron pokriva čitav teren, i da je jedino pitanje koje se postavlja koga će pobediti u drugom krugu. Vladan Marjanović