Nepredvidljive potrebe, godina druga

Koliko god to strašno zvučalo, jednostavno je tako – u zemlji sa toliko visokim stepenom korupcije kao što je Srbija, teško da je moglo da se dogodi išta bolje od pandemije koja je na neodređeno „legalizovala“ sumnjive nabavke na kojima profitiraju nesumnjivi prijatelji vlasti. Od konstatacije premijerke Ane Brnabić da će ako treba da biraju „između potpuno transparentnog procesa javnih nabavki i spasavanja ljudskih života - izabrati ljudske živote“, stiglo se do toga da su ljudski životi davno prestali da budu bitni, ali je njegovo veličanstvo „netransparentne nabavke“ ostalo zakucano u zdravstveni sistem. Da nije tako vlast ne bi na 2.000 zaraženih dnevno poslala maske u istoriju, a omogućila sistem u kom zbog „hitnosti u spasavanju ljudskih života“ raspon cena javne nabavke za isti proizvod ide od 1.700 do 130.000 dinara po komadu (bez PDV-a). Upravo do tog podatka su došle organizacije Partneri Srbija i Pravni skener tokom istraživanja sprovedenog u okviru projekta Javne tajne o javnom zdravlju, koji je podržao Balkan Trust for Democracy. Iako je predviđeno da se uradi analiza daleko većeg broja različitih nabavki, i iz onih koje su do sada urađene (nabavke medicinskog kiseonika, pulsnih oksimetara i rendgen filmova za potrebe dijagnostike i lečenja pacijenata koji su se zarazili korona virusom) jasno je da je u periodu nakon proglašenja pandemije došlo do niza nepravilnosti. Konkretno, zdravstvene ustanove su pribegavale manje transparentnom pregovaračkom postupku javnih nabavki bez objavljivanja javnog poziva, povećana je učestalost postupaka sa jednim ponuđačem, neke ustanove su tokom jedne godine sprovodile više postupaka nabavke za isti predmet, a cene pribavljenih dobara značajno su varirale među nabavkama različitih ustanova. Kada su u pitanju pulsni oksimetri (mali aparati uz pomoć kojih se meri nivo kiseonika u krvi), nepravilnosti su bile najmanje - u najvećem broju slučajeva bilo je više od jedne ponude, ali je primetno da su naručioci pokazali elementarno neznanje o cenama onog što naručuju. Recimo, Univerzitetski klinički centar Srbije (UKCS) je raspisao javnu nabavku za 26 pulsnih oksimetara i procenio je nabavku na 130.000 dinara, a ugovor je zaključen sa ponuđačem Medisal d.o.o. u vrednosti od 72.240 dinara. Specijalna bolnica za plućne bolesti „Dr Budislav Babić“ Bela Crkva je za 10 oksimetara opredelila 64.000 dinara, a ugovor je zaključen sa Engel d. o. o. za 27.750 dinara. Deluje neverovatno da neko do te mere nije mogao da proceni vrednost onog što naručuje, pa su opredeljena sredstva bila viša i 50 odsto. „Naručilac ima obavezu da istraži tržište i da na osnovu tih podataka planira javnu nabavku određenog dobra. Procenjena vrednost prema Zakonu o javnim nabavkama mora da bude objektivna, što znači da je naručilac sproveo ispitivanje i istraživanje tržišta. Ove aktivnosti naručioca podrazumevaju proveru cene, kvaliteta, perioda garancije, održavanja i slično. Na osnovu svih činjenica, može se zaključiti da se postupak ne sprovodi u skladu sa zakonom“, kaže za NIN Marina Mijatović, direktorka organizacije „Pravni skener“ i autorka studije. Jedina bolnica koja je „pravilno“ procenila nabavku je Institut za onkologiju Vojvodine - za dva pulsna oksimetra procenjena vrednost je bila 261.050, stigla je samo jedna ponuda (Dem d. o. o. Novi Sad) i ponuđena cena je bila identična procenjenoj vrednosti. „Realna cena pulsnih oksimetara je oko 20 evra i nemoguće je da on košta 130.000 dinara, izuzev ako se ne radi o nekom drugom aparatu. To je potrošna roba, oni lako padaju, razbijaju se i potrebno je da ih zdravstvene ustanove imaju u što većem broju, posebno tokom kovida. Kod nas je bila nestašica, a dešavalo se da ih načelnici zaključavaju u svom kabinetu, pa kada se razbole niko ne može da dođe do njih. Uz to smo dobili veliki broj iz donacija, ali su završili na buvljacima ili u privatnoj svojini. Upravo zbog toga se mnogo manipulisalo prilikom njihove nabavke, a to su činili i ponuđači – zbog nestašice su podizali cene, pa ih je recimo Prizma jedno vreme prodavala za 12.000 dinara“, kaže dr pulmologije prim. Slavica Plavšić. U normalno uređenoj državi bi bilo normalno da zdravstvene ustanove na vreme isplaniraju svoje nabavke upravo da bi predupredile takve situacije. Bilo bi, ali nije, i to ne samo kada su oksimetri u pitanju, već se isti problem pojavio i prilikom nabavki medicinskog kiseonika i rendgen (RTG) filmova. I u tom slučaju su propustili sve termine za normalnu i transparentnu proceduru da bi to obavili kroz pregovaračke postupke bez objavljivanja javnog poziva. „Mada se, prema uobičajenom toku, naručilac mora obratiti Kancelariji za javne nabavke, podneti dokumentaciju i obrazloženje za pokretanje pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva, zdravstvene ustanove su koristile izuzetak koji ih oslobađa od obaveze dostavljanja dokumentacije. Naime, u svim obrazloženjima zdravstvene ustanove su se pozivale na član 61 stav 1 tačka 2 koji je direktno vezan i za član 62 stav 9 ZJN-a prema kojem naručiocu nije potrebno mišljenje Kancelarije u slučaju ugrožavanja zdravlja ljudi“, ističe se u pomenutoj analizi. Kako je to izgledalo u praksi vidi se na primeru Specijalne bolnice za nespecifične plućne bolesti Sokobanja, koja je krajem 2021. sprovela pregovarački postupak bez javnog poziva uz opravdanje da je nabavila kiseonik samo za svoje redovne obaveze, a da je odlukom Ministarstva zdravlja 18. septembra 2021. prešla u kovid sistem rada, zbog čega joj je medicinski kiseonik bio hitno potreban. Nejasno je na osnovu čega je planirala da ga nabavi samo za „redovan rad“, imajući u vidu da je tokom januara 2021. već bila u kovid režimu, da je ponovo ušla krajem marta i da je tek nakon trećeg ulaska u septembru naprasno shvatila da im raspoložive količine nisu dovoljne. Zato se nameće pitanje – ako bolnica za bolesti pluća nije za devet vanrednih meseci shvatila da redovna nabavka neće podmiriti njene potrebe u vanrednim okolnostima, da li postoji pravna ili etička (ipak je u pitanju zdravstvo) odgovornost za izbegavanje blagovremenog tendera? „S obzirom na to da je bilo pokazatelja da će upotreba medicinskog kiseonika biti obimnija, ali i na osnovu prethodne potrošnje, specijalna bolnica za nespecifične plućne bolesti Sokobanja je morala da predvidi da joj količine za redovnu upotrebu ne mogu biti dovoljne za period kada su u kovid režimu. Cilj primene normi koje se odnose na hitne situacije je da se izbegne transparentniji postupak – otvoreni postupak. Ova zdravstvena ustanova javnu nabavku medicinskog kiseonika nije predvidela u svom planu za 2021. godinu iako je u prethodnoj godini bila u kovid režimu. U svim slučajevima kada javna nabavka nije definisana u planu ili se planovi često menjaju, veoma je teško pratiti trošenje javnih sredstava, što znači da je transparentnost na manjem nivou. Zakon o javnim nabavkama predviđa sankcije za naručioca u slučaju da je sproveo pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva, a da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za primenu tog postupka, kao i kada se uopšte ne objavi plan javnih nabavki. Može se reći da je pandemija iskorišćena u cilju zaobilaženja postupaka koji imaju elemente veće transparentnosti“, kaže Marina Mijatović. Autori analize ističu još nešto - pozivanje na članove koji isključuju usvajanje mišljenja Kancelarije za javne nabavke moglo je biti opravdano tokom 2020. godine, jer se nisu mogle predvideti potrebe za pacijente zaražene virusom, ali ne i tokom 2021, kada su povećane potrebe mogle da se očekuju. A to nije vezano samo za medicinski kiseonik, već i za nabavku RTG filmova, zbog čega su uz Kancelariju za javne nabavke ovim problemom morale da se pozabave i Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Komisija za zaštitu konkurencije, ali i javnost. Sandra Petrušić