Jednom rat, drugom možda brat

Rusija je pre samo nekoliko meseci umesto napadom na Ukrajinu, svetu „pretila“ da bi oko 2025. godine mogla da predvodi globalno tržište hrane, čije cene su i mesecima pre sukoba kontinuirano rasle, kao posledica ekonomskih poremećaja koje je izazvala pandemija. Poslednji, još uvek „predratni“ FAO indeks hrane u februaru je dostigao istorijski maksimum i bio je za 24,1 odsto veći nego 12 meseci ranije, što potvrđuje dalji rast cena svih ključnih proizvoda, naročito žitarica, biljnih ulja, mleka, mesa… Dodatni problem je što Svetska organizacija za hranu i poljoprivredu procenjuje da bi, nakon sukoba Rusije i Ukrajine, koji je počeo 24. februara, cene hrane u svetu mogle porasti dodatnih 20 odsto. U najnovijoj analizi UNKTAD-a Uticaj rata u Ukrajini na trgovinu i razvoj upozorava se da bi neke siromašne zemlje, naročito u Africi, mogle da budu na udaru ozbiljnih nestašica hrane, jer su „Rusija i Ukrajina globalni igrači na poljoprivredno-prehrambenom tržištu i zajedno imaju udeo od 53 odsto u svetskoj trgovini suncokretovim uljem i semenom i 27 odsto u trgovini pšenicom“. Zbog problema sa izvozom ovih poljoprivrednih sirovina, ali i rastom njihovih cena na globalnom tržištu, zemlje čija snabdevenost egzistencijalnim životnim namirnicama zavisi od isporuka iz zemalja zahvaćenih ratom mogle bi se suočiti sa dodatnim povećanjem siromaštva i gladi. UNKTAD-ove prognoze idu dotle da ne isključuju rizik od „građanskih nemira, nestašica hrane, ali i recesije koju će podstaći visoka inflacija“. Ne treba, pritom, dodatno napominjati da su tom riziku najviše sklone siromašne ekonomije Afrike, ali nervoza i panika usled najava da su moguće nestašice pojedinih poljoprivrednih sirovina zahvatila je i potrošače u razvijenim zemljama, osetljivije na svaku vrstu krize koja može da poremeti njihov ustaljeni komfor. NIN je istraživao kako bi u ovom svetskom ekonomskom ratu na tržištima hrane mogla da prođe Srbija, kao gubitnik ili pobednik, s obzirom na činjenicu da sa jedne strane, i sama njena privreda trpi zbog poremećaja uobičajene trgovine i rasta cena hrane, a sa druge strane, kao država u čijem bruto domaćem proizvodu poljoprivreda učestvuje mnogo više nego u razvijenim ekonomijama i koja može da proizvede daleko više hrane no što su njene unutrašnje potrebe. Upravo ova druga činjenica navodi i poljoprivredne proizvođače, ali i analitičare sa kojima je NIN razgovarao, na upozorenja državi da greši donoseći odluke o zabrani izvoza. Naime, umesto ishitrenih odluka da se privremeno zabranjuje izvoz zbog rastuće tražnje na globalnom tržištu i straha da bismo mogli ostati bez svoje pšenice za kojom bi se na svetskom tržištu jagmili oni bogatiji i spremniji da više plate, odluka nadležnih je trebalo da bude doneta nakon što preciznijeg planiranja sopstvenih potreba. „Između odluke da se zabrani izvoz i odluke da on bude slobodan, moglo se naći neko srednje rešenje. I još uvek nije kasno da se ono nađe. Mi sirovine imamo više nego što nama treba, dakle izvozimo. Zato je potrebno da se dobro procene naše potrebe i da se, možda i na mesečnom nivou, odobrava određena kvota za izvoz. Besmisleno je zabraniti poljoprivrednicima da izvoze, a ne otkupljivati od njih viškove, jer im tako nanosite ekonomsku štetu, a mogli bi umesto toga u ovim okolnostima imati korist“, kaže za NIN Predrag Bjelić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. On nema strah da bi naša poljoprivredna proizvodnja mogla biti drastično manja zbog činjenice da ni naše tržište neće mimoići poskupljenja hrane, zbog skupljih energenata, đubriva i transporta, odnosno svih inputa neophodnih u toj proizvodnji. „Naravno da ćemo i sami osetiti posledice poremećaja u trgovini zbog rata, ali to neće biti toliko dramatično, odnosno neće dovesti do drastičnog pada naše proizvodnje da bismo imali problem da zadovoljimo domaće potrebe. Hrane će i dalje biti dovoljno ne samo za nas, nego i za izvoz“, uveren je Bjelić. Ovaj sagovornik NIN-a upozorava da bi država trebalo da pripremi niz mera podrške poljoprivrednim proizvođačima, a kao primer navodi preferencijalne cene, ali i olakšice pri nabavci dizel goriva, jer će im na taj način pomoći da što manje osete posledice trenutnih poremećaja. „Nije pametno donositi ishitrene odluke o zabrani, jer ako vi zabranite izvoz tih sirovina rizikujete da bez potrebe izgubite neko tržište. Mi ćemo čuvati pšenicu u rezervama kako ne bismo došli u problem sa snabdevanjem domaćeg tržišta, a za to vreme će neki naši tradicionalni kupci morati da traže alternativne prodavce. A kada ih jednom nađu, pitanje je kako će onda naši izvoznici i da li će uopšte moći da se vrate na to tržište“, objašnjava Bjelić. Trgovina nije jednosmerna ulica i nema sumnje da će poremećaji koje je rat izazvao na tržištu hrane, uticati i nepovoljno na naš izvoz. Pogotovo ukoliko se nastavi sa zabranom izvoza osnovnih poljoprivrednih kultura, ali i zbog činjenice da istovremeno pojedini proizvođači, pre svega voća, lagano gube svoja tradicionalna tržišta. Naročito oni koji izvoze u Ukrajinu ili Rusiju. Prvi su na udaru svakako izvoznici jabuka, kajsija i ostalog voća koje su zbog Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, a odnedavno i sa Evroazijskom unijom, po povoljnim uslovima izvozili na ta tržišta, dok je od početka sukoba taj izvoz znatno otežan zbog problema tranzita i transporta. Prema podacima koje je NIN dobio iz Privredne komore, Srbija je u Rusiju prošle godine najviše izvozila jabuke, a plasman našeg voća i proizvoda od voća „čini jednu od najvažnijih komponenti izvoza Srbije u Rusiju“, pošto je tokom 2021. taj izvoz vredeo više od 140 miliona evra i činio je gotov 20 odsto ukupnog godišnjeg izvoza u tu zemlju. Iako nije prekinut, ovaj izvoz je znatno otežan, pa, prema saznanjima NIN-a, domaći privrednici već traže alternativna tržište. Kako smo pisali i u prošlom broju, ta tržišta mogla bi najpre biti zemlje Bliskog istoka, ali i severne Afrike. U PKS-u ističu Egipat kao uvoznika i osnovnih poljoprivrednih kultura, ali i voća i povrća. U Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija kažu za NIN da od našeg izvoza u zemlje Evroazijske unije, sa kojom imamo potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini, čak 90 odsto otpada isključivo na Rusiju. „Postoje inicijative da osim ovih sporazuma koje već imamo, razmotrimo i mogućnost zaključivanja istih sa Kinom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kao i sa nekim afričkim zemljama. Kako je suština ovih sporazuma ukidanje carina i dažbina, koje se jednako odnose i na uvoz, zaključivanju prethodi dugačak, često i višegodišnji proces usaglašavanja sa obe strane. Pregovori sa Evroazijskom ekonomskom unijom, primera radi, trajali su tri godine“, kažu u resornom ministarstvu i ističu da se i dalje povećava naš izvoz na tržište EU, na koje se trenutno izvozi 64,5 odsto celokupnog srpskog izvoza, s tim što će dalji rast prodaje robe kupcima iz EU zavisiti „od situacije na globalnom tržištu, koja se menja svakodnevno, i od naše sposobnosti da se tome prilagodimo“. Predrag Bjelić ne sumnja da šanse za nova tržišta postoje. On podseća da pomenutu Evroazijsku uniju ne čini samo Rusija, nego i druge zemlje (Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan), pa osim što i na tim tržištima treba tražiti kupce, Srbija ima odnedavno i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Velikom Britanijom. „Potencijala sigurno ima. Najpre, u zemljama CEFTA, sa kojima inače ostvarujemo suficit u robnoj razmeni. Zato i mislim da treba biti pažljiv kod odluka o zabrani izvoza. Sa druge strane, vidimo da će zemlje Afrike imati problem u nabavci poljoprivrednih kultura, jer su dosta uvozile iz Rusije i Ukrajine. Tu je i Bliski istok, ali i članice EU sa kojima i inače ostvarujemo najveću trgovinsku razmenu. Tržišta su dakle dostupna, jagme za hranom će biti i na to neće uticati ni porast cena, jer ne smemo izgubiti iz vida da je hrana neelastična na promenu cena. Drugim rečima, tražnje za njom uvek ima, bez obzira na to koliko košta, pošto je u pitanju egzistencijalna roba. Na nama je sada da vodimo pažljivu politiku i da pronalazimo tržišta na kojima naša roba može biti konkurentna“, kaže Bjelić. Činjenica je da je izvoz u Rusiju bio jeftiniji od onog u neke azijske ili afričke zemlje, što zbog blizine, što zbog preferencija koje nudi bescarinski izvoz, ali sa druge strane, očekivani porast cena hrane mogao bi domaćim proizvođačima donekle kompenzovati trošak koji bi imali zbog plaćanja carina na izvoz robe u zemlje sa kojima nemamo dogovorene preferencije. „Mi već imamo bliske odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i oni ovde već proizvode voće. Dakle, očigledno je da se nekim političkim vezama i kontaktima relativno brzo može dogovoriti povoljnija trgovina. Siguran sam da privrednici već tragaju za novim tržištima kojima bi zamenili ono rusko, a na državi je da im u tome pomogne. Ali istovremeno i da im ne odmaže bespotrebnim zabranama izvoza, ukoliko za tim zaista ne postoji stvarna potreba“, kaže naš sagovornik. I poljoprivrednici sa kojima smo razgovarali su u strahu. Oni koji proizvode osnovne kulture, poput pšenice ili kukuruza, kukaju zbog obaveze da svoje prinose čuvaju u zemlji, odnosno zbog zabrane izvoza, što će im ako se mera zadrži naneti bespotrebnu štetu, dok, pak, onima koji izvoze voće daleka tržišta ne odgovaraju, jer udaljenost povećava troškove transporta, koji su ionako znatno porasli zbog velikog poskupljenja energenata. Kako nedavno reče jedan od njih: „Indija možda jeste mnogoljudna, ali je predaleko da bismo u nju izvozili.“ Jer, da su ta tržišta tako lako dostupna na njih bi se, nalaže poslovna logika, izvozilo i pre rusko-ukrajinskog sukoba. A uz to, dogovor o bescarinskom izvozu koji bi našu robu učinio konkurentnijom, kako priznaju i u samom Ministarstvu, dugotrajan je proces. Ovih dana jasno je da ono što nam se u mirnodopskim vremenima uzima kao mana, a to je visoko učešće poljoprivrede u BDP-u, kao znak naše nedovoljne razvijenosti, u ratu postaje prednost, jer nas lišava straha od potencijalne gladi. Dodatno, koliko god to bezdušno zvučalo, globalni poremećaji uslovljeni trenutnim ratom zemlji kakva je Srbija mogu doneti i štetu, ali i korist. Spoljnotrgovinski bilans mogao bi se kretati u oba smera, a sve u zavisnosti od sposobnosti naše privrede i mera koje država bude preduzimala. Srbija bi, drugim rečima, ovu krizu mogla iskoristiti da dodatno poveća svoj izvoz poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, ali pod uslovom da su proizvođači na to spremni a država odlučna da ih na tom putu podrži, a ne sputava. Jer, ma koliko da je globalna trgovina uzdrmana i poremećena, put do nekog novog tržišta, čak i u tim uslovima, nije jednostavan. Naročito ako za taj put nisi spreman i dobro organizovan, a poznato je da naša zemlja nedovoljno ulaže u povećanje prinosa, kao i u bolju organizovanost malih proizvođača u zadruge. Iskustvo nas, nažalost, uči da su neki izvozni poslovi ostali nerealizovani zato što ovdašnji proizvođači nisu bili u stanju da obezbede kontinuiranu, sigurnu i kvalitetnu isporuku na inostrana tržišta. A upravo od toga će i ovoga puta zavisiti hoće li neki poljoprivredni proizvođači iskoristiti nestašice u pojedinim zemljama i osvojiti neka do sada teže dostupna tržišta, a onda i kakav će biti krajnji izvozni saldo.